Više nije bitno, odeš ponekad kod pokojnog dede u sobu, jedinog dede kojeg se stvarno sećaš, onog koji je preminuo tri dana pre tvog rođendana, i kojeg se ne usuđuješ da nacrtaš, jer ne možeš da staviš na papir mudrost i poštenje koje je nosio u očima zatrpanim starom kožom… i vidiš slike…
Vidiš slike koje su crno-bele, stare i uprljane, u naprslim i starim okvirima koje je pojeo žižak. To su najsrećnije slike, iako su takve, same, u sobi sa polu-propalim krovom i ispucalim zidovima, bez vazduha i hrabrosti da napuste sebe. I više ti stvarno ništa nije bitno.
Setim se tako, deda, kako mi je bila slatka ona zapečena boranija, kakvu samo nana ume da spremi, kako smo pojeli skoro pola pleha šutirajući mačku ispod stola. Pa se setim kako sam te gledala kad sedneš za sto, onako star i umoran od rada, ali sa osmehom na licu.
Sedneš i doneseš staro drveno ogledalo, četkicu i sapun i uvek zaboraviš brijač, pa ja trčim da ti ga donesem. I onda, kao da sam u bioskopu, sednem i gledam te kako se briješ… a ti me namažeš penom po nosu uz čuveno:
„Dekina devojčica, čavrljuga!“I više mi stvarno ništa nije bitno.
A uvek smo se vraćali sa vašara oko 5, pola 6 ujutru, ti sediš u voćnjaku na trulom, starom stablu šljive i čuvaš ovce, pa nas zafrkavaš što smo poranili. Sećam se kako je i cigara, zbog koje si se i razboleo, u tvojim rukama izgledala tako moćno, tako da sam i ja, dedina, počela da pušim, i to po paklu na dan. I baš smo juče Srđan i ja zapalili na tvom grobu po jednu – mi zajedno sa tobom. Nisi bio tu, a tako bih volela da si video kada sam prevrnula tortu što smo je poneli na groblje, tebi za dušu, pa je majka htela da me umlati.
Kupila sam kapu, znaš, tek sam sad ukapirala da je po obliku ista kao tvoja, maslinasto zelena, stara…
Sa velikim bolom setim se kako sam stajala u dvorištu pored sanduka dočekujući sve one ljude da uzmu kafu i ratluk tebi za dušu. Sećam se da ono u sanduku nisi bio ti, ne, ti nemaš onakvu facu… Sećam se da su svi plakali, ja nisam mogla, al, evo, sad nadoknađujem.