Ušao sam polako, prethodno kucnuvši tri puta. Zgrčen za radnim stolom, pio je čaj u polumraku. Iako smo bili istih godina, njegovo maleno telo je bilo izjedeno reumatizmom više no ikad, i, shodno tome, on je totalno preuzeo ulogu Mislioca, dok je uloga Izvršioca trajno dodeljena meni. Oprezno sedoh na krevet.
– Znači, ipak si uspeo. . .
– Jesam. Inače ne bih bio ovde. Zar ne?
– Da. Da…
– Zagušljivo je. Žena koju plaćaš da te neguje ne radi dobro svoj posao. Trebalo bi da otvoriš prozor.
– U bolovima sam, to dobro znaš. Ne mogu da ustanem. Nisam napuštao stan već mesecima. . . „Zagušljivo. . .“ Hoćeš da kažeš da ovde smrdi? Hoćeš da kažeš da ovde smrdi na smrt? Da li to želiš da kažeš?!
– Možda.
– Ne možda, već da! I uvek je i smrdelo. Osećalo se… Ali pusti sad to. Kako si se popeo?
– Pešačio sam uzbrdo, kao u starim danima. Više nisam tako vitak i jak, ali ponešto je ostalo u meni. Sačuvao sam nešto snage. Štedeo je za crne dane.
– I bili su tamo, u tačno ugovoreno vreme? Svi oni?
– Bili su, svi. I oni su ispoštovali dogovor. Trideset godina star dogovor. . .
– I ti si ih… sve?
– Sve. Jednog po jednog. Cela stvar se odigrala prilično brzo, zapravo…
– I nije te uhvatila panika? Nije te bolela glava? Bilo je prilično vetrovito…
– Popio sam lekove kupljene na pijaci, u redu? Ako to želiš da čuješ. Bez lekara, recepta, apoteke, ništa što bi prošlo kroz bilo koju bazu podataka, ostavilo zvaničan trag. Kao kada smo bili mladi, kada nam je bila frka, kada smo počinjali…
– Od koga si ih kupio?! Mogu te prepoznati. Ako se pročuje da više nismo u stanju, ako nas uhvate. . .
– Bila je to polusenilna starica. Imao sam dužu kosu, bradu i naočare. I ta pijaca nije u ovom gradu, zaboga! Neće me prepoznati.
– Ruke ti se nisu tresle?
– Ne.
– Pokaži mi.
Ispružio sam dlanove i raširio prste. Strepeo sam da će me malić leve šake izdati i zadrhtati, ali nije.
– Zadovoljan?
– Čime si ih…
Uzeo sam starog Crnog. Nedavno sam lično zamenio neke delove. Čak je i bolji nego pre. Sa lakoćom se centrira, kao da gledaš bukvalno kroz njega. Kao da je proziran. . . kao da ga i nema.
– Pokaži mi ga! Daj da ga vidim.
– Otkopčao sam futrolu koju sam nosio ispod kaputa. Iako izlizan od upotrebe, pomilovan svetlošću koja je dopirala kroz roletnu, izgledao je moćno. Prevrtao sam ga u šaci, poigrao se, okinuo u prazno. Začulo se resko „škljoc“. Odložio sam ga na jastuk, na meko.
– I niko te nije video?
– Gore nije bilo ni žive duše, nema je ni sada. . .Uostalom, slabo ko nas i ovde poznaje. Šta oni znaju o nama? Ja sam bio samo čovek u godinama koji je pošao u jednodnevni izlet. Postaješ paranoičan preko svake mere. Da li su nam platili?
– Jesu, unapred, kao po običaju…
Sa bolnim izrazom lica pomerio je ruke i trup i odnekud izvadio kovertu. Pružio mi je kovertu. Prihvatio sam je i stavio u unutrašnji džep kaputa. Na njegovim deformisanim prstima zapazio sam osip. Posmatrao sam njegove izobličene šake, skrenuo pogled ka zidu. Nakon kraće pauze, progovorio sam.
– Čuj, ne mogu više. Ovo je bio poslednji put. Razmišljam o tome već duže. Sve počinje da mi se vraća u snu. Mislim da više nemam psihofizičke snage. Troši me ovo, brže no ranije. Prezasićen sam. Počinjem da osećam nekakvu tugu. Kao zimska depresija koja traje i traje…
– Ne bulazni! Tek tako? Uostalom, objasni to njima. Objasni Uredniku.
– Objasniću im. Razumeće me. Uvek su bili fer. Uvek su se sa strahopoštovanjem odnosili prema nama. . .
– To je zbog novca! Nikada nismo ni bili prijatelji! Gramzivče! Hoćeš više, to li je?
– Nije zbog novca. Imam dosta novca. I mi jesmo prijatelji. Jednostavno mi se čini da ne mogu. I nešto moram da obavim. Imam neki svoj nezavršeni posao…
– Predomislićeš se. . . „Nezavršeni posao. . .“
– Ostavljam ti Crnog na krevetu. Čuvaj se. Svako dobro, i doviđenja…
– Možda nisi ni obavio posao. Možda si sve samo izmislio…
– Plati nekome da te odveze, odnese tamo. Budi na licu mesta. Možda ti možeš bolje?
– Podlače!
– Idem. . .
* * *
Piljio je u zatvorena vrata netremice, nekoliko minuta, iskrivljenih usana, kao da se nekoga ili nečega gadi. Potom je sa velikom teškoćom ustao, i, ne skidajući gadljivu grimasu sa lica, premestio se sa stolice na krevet. Sa jastuka je podigao stari, crni digitalni fotoaparat. Podesio je komande na „slide show“. Usne su mu se polako razvlačile u osmeh dok je zurio u mali ekran.
Stvarno, svi su bili tu, svi do jednog, kao pre trideset godina, veličanstveni oblaci i Sunce blještali su pravo u njega, a nebo ga je pozdravljalo dok se u mislima i srcu uspinjao ka vrhu planine u jednom dahu.