Da. Uistinu čudni su putevi Gospodnji. Čudni i nepredvidivi.
Kao što je već uobičajeno, na prelomu vekova najčešće se postavlja isto pitanje: Šta donosi sutra? kakve će biti godine koje dolaze? Tako je bilo i na izmaku XX veka. Najviše se govorilo i pisalo o tome kakva nam se budućnost smeši.
I vidovnjanaci i proroci i astrolozi i teolozi i futorolozi i mnogi drugi željni da se njihova reč čuje, punili su stranice dnevnih i drugih listova, naprosto utrkujući se ko će sumornije da najavi da ćemo se svakodnevno gušiti u nepodnošljivom, takoreći ubitačnom zagrljaju dosade. Ubeđivali nas da nema govora o tome da nam se nešto neobično, neočekivano ili dramatično može dogoditi; rečju, da ćemo se naprosto podaviti u nesnosnoj žabokrečini učmalosti i monotonije.
Međutim, nije protekla ni decenija, dogodilo se pravo pravcato čudo!
Na neki volšeban, samo njima znan način napustivši svoje kaveze, zveri su na prepad savladale svoje usnule čuvare, i preuzele kontrolu nad gradskim ZOO – vrtom. A svog vođu, odvažnog šakala zvanog Svileni, aklamacijom kako prevratnicima i dolikuje, ustoličile za vladara, upravnika Vrta.
Šta reći, bila je to zaista prvorazredna senzacija. Skandal koja je iz našeg grada definitivno proterao čamotinju. Pričalo se i pisalo o tome i nadugačko i naširoko. Kako i ne bi, takve vesti se naprosto gutaju, od njih zastaje dah, one raspamećuju. I staro i mlado i lepuškasto i ružnjikavo i bosonogo i golotrbo i učeno i preučeno i kočoperno i tunjavo i nabokano i gladnjikavo i gizdavo i slinavo hrlilo je put Vrta da se sopstvenim očima uveri da li je to istina, ili samo vešt marketinški trik gradskih vlasti i uprave ZOO – vrta. A, imali su se u šta i uveriti.
VRT DOBRE NADE i OAZA MIRA I LJUBAVI – pisalo je na bedževima, duksericama, majicama, kapama i ostalim drangulijama, što su tekoreći niotkud osvanule ispred kapija Vrta, na tezgama dovitljivih trgovaca. A iza kapija Vrta: tigrovi igraju trule kobile, panteri slažu domine, medvedi imitiraju majmune, a ovi plešu, plešu, vučice toče limunadu, tigrice dele sladoled. Kao da je oživeo svet mašte Volta Diznija, u svom najboljem izdanju. Mnogi posetilac je bio šokiran, mnogi užasnut, mnogi, pak, pokolebane vere u sopstvenu moć rasuđivanja, s pravom pitajući se kakva li će još čudesa iznedriti dvadesetprvi vek. I era Vodolije.
Ali, pođimo redom.
Među zlosrećnim čuvarima Vrta, niko nije ni slutio ni pomišljao da bi tako nešto moglo da mu se zalomi, takva blamaža da bude zatvoren u kavez, poput majmuna ili hijene. Niko. Nikada. Možda baš zahvaljujući tome, novi gospodari Vrta trudili su se da prema njima budu maksimalno predusretljivi; štaviše, pokazali su se kao pravi džentlmeni, nije im padalo na pamet da im se svete, zanemarili su to što su ih ovi kinjili tolike godine. Jedino su im ograničili slobodu kretanja. Rasporedili su ih po kavezima strogo prema starešinstvu, nije bilo protekcije. Veća „zverka“ dobila je kavez veće zverke, manjoj „zverki“ sledovao je kavez manje zverke, i tako redom. Svrgnuti nadzornik „baškario“ se u kavezu aktuelnog nadzonika, a aktuelni nadzornik zaseo je u kancelariju svrgnutog nadzornika. Da čudo bude veće, čuvarima nije trebalo previše vremena da se adaptiraju na nove okolnosti, na život oivičen kavezom. Istina, nisu oskudevali ni u hrani ni u piću ni u drugim potrepštinama, kao i ostali štićenici Vrta, dobijali su svoja sledovanja gotovo u minut, ali nešto im je svakako moralo nedostajati. Međutim, ako je verovati glasinama, neki od njih nisu imali nikakvih primedbi na smeštaj, a ni na tretman, štaviše, pročulo se da im je tu, u kavezima, bilo ugodnije nego sa svojim ukućanima. Pa ko hoće da veruje neka veruje.
A, što se preostalih žitelja Vrta tiče, sudeći po njihovim reakcijama, bolje da do prevrata nije ni došlo. Bolje da je sve ostalo po starom. Slonićima, zebrama, labudovima, kengurima, čivavama – da pomenemo samo neke od njih – ne samo da nije bilo milo što su njihova dojučerašnja sabraća i sapatnici sada gospodarili Vrtom, već su bili, najblaže rečeno, ogorčeni takvim razvojem događaja. Otvoreno pokazujući svoje nezadovoljstvo, bojkotovali su ih, štrajkovali glađu, šta sve nisu radili, ali koga je briga za to. Svak je gledao sebe, a njih niko ništa nije pitao, premda se njih ponajviše ticalo ko vedri i oblači u Vrtu. Jednostavno: novi poredak – ili se uzmi u pamet ili beri kožu na šiljak!
No, da se vratimo Vrdalamama, novim gospodarima Vrta.
Okusivši čaroliju slobode, bili su i više nego čvrsto rešeni da ne pokleknu ni pred kakvim i ni pred čijim pritiscima; ni za šta na svetu ne bi više odstupili od svoje toliko priželjkivane uprave nad Vrtom. Niko im ništa nije mogao, mada su se mnogi oštrili da im stanu na put, a bilo je i otvorenih pretnji. Neki su samouvereno govorili da će prvom prilikom da ih svojski izlemaju ne bi li ih naučili pameti, a neki su pak bili prilježni da ovima priskoče u pomoć, da bi ih zajedničkim snagama skrkali tamo gde im je mesto, natrag u kaveze. Neki, istina malobrojni, osmelili su se da ostvatre svoje pretnje, i, naravno, redom dobijali po njušci. Novi gospodari Vrta nisu se libili da im očitaju bukvicu kakvu zaslužuju, očas posla bi im pokazali šta sve znaju i šta sve umeju kada im neko nasrne na poziciju u društvu, i na život. A, ako pitate za organe reda – da raščistimo odmah i to – nije im rečeno da intervenišu protiv Vrdalama, jer su zveri, kao što se već zna, zaštićene zakonom. A prema mišljenju vladinih uvaženih pravnih eksperata, prevratom u Vrtu ustavni poredak nije bio doveden u pitanje, pa ni vojsci nije bilo naloženo da se umeša. Mada, treba reći da je bilo vidno da su to mnogi priželjkivali; a, kako se moglo čuti, za tu opciju najviše su bili zagrejani neki nezavisni politički analitičari lišeni ideoloških i drugih prerasuda, zatim pojedini uticajni funkcioneri vladinih tajnih službi, par ministara sa i bez portfelja, jedan ili dva profesora univerziteta, i zanemarljiv broj psihopata. Ali, na njihovu veliku žalost, kao što smo već rekli, do toga ipak nije došlo. Novi gospodari Vrta, spokojno i sa uživanjem su obavljali svakodnevne poslove.
A sve im je išlo od ruke, što se organizacije tiče – čista desetka. Znalo se ko kosi, ko vodu nosi; nije bilo nikakvih improvizacija. Od njih četrdeset, više od polovine bilo je angažovano na uređenju i održavanju Vrta, a ostali su se smenjivali u obavljanju drugih, svakako ne manje važnih poslova. Kao što je nabavka hrane, prodaja ulaznica, obezbeđenje Vrta, marketing, organizacija kulturno-zabavnog života i slično. Inače, nije nikakva tajna da je inteligencija, a posebno ona humanističke provenijencije, među prvima prigrlila novu vlast i dala nemerljiv doprinos novoj organizaciju života i rada u Vrtu. Tako da su promocije knjiga, književni susreti i mitinzi poezije u Vrtu bili česta, gotovo svakodnevna pojava. A, da pomenemo i to, Vrdalamama je naročito prijalo, da ne kažemo imponovalo, društvo poeta, što je sasvim razumljivo imajući u vidu da je malo ko osim njih redovno dolazio u Vrt u pratnji svojih kućnih ljubimaca. A o poetesama i njihovim ljubimčićima da i ne govorimo.
No, i pored nezapamćenog interesavanja za sve što se događalo u našem „Vrtu dobre nade“, do većih gužvi pred kapijama Vrta dolazilo je samo u izuzetnim prilikama. Naročito kada bi vaspitačice s teškom mukom uspevale da disciplinuju razdraganu dečicu opijenu srećom što su konačno ovako džumle isparila iz vrtića. Ili, kada bi mnogi razredni starešina, ili vođa puta, ciktao do neba rasrđen na zabludele parove školaraca pogođenih Amorovom strelom; ni svi resursi Interpola ne bi bili dovoljni za njihovo pronalaženje po lagumima, ćoškovima i padinama naokolo Vrta. Ili prilikom poseta radnih kolektiva; i tada bi Amor bio najčešće, i to po zlu pominjano ime. Jadni radnici, i još jadniji direktori.
A sad nešto i o školarcima, i to onim najmlađim.
Klinci-prvaci su svojim prisustvom, svojom maštom i kreativnošću, davali posebnu draž našoj „Oazi mira i ljubavi“, stvarali prepoznatljiv i neponovljiv štimung. Kada bi posvršavali svoje domaće zadatke i ratosiljali se drugih obaveza, Vrt bi preplavili Kadišoni, Sneguljice, Iznogudi, Moćni rendžeri, Nindža kornjače, Rz brzotrzi, Svemirci, mnogobrojni i raznoliki transformersi. Ushićeni, trčkarali bi sa jednog na drugi kraj vrta, skakutali za raznobojnim balonima i zmajevima, a samo neki od njih koji bi tu počast i zaslužili, mogli su do mile volje da mašu svetlećim mačevima i transparentima sa likovima svojih novih idola, Vrdalama. A, da čudo bude veće, ne pitajući i ne konsultujući nikoga, njihovog vođu, Svilenog, proglasili su čak za svog Boga. Za razliku od drugih, deca su očito znala šta rade i pri tom se lepo zabavljala.
Malo, malo, pa bi došao ponedeljak, a to je značilo da je vreme za novu svetkovinu njihovom Bogu, Svilenom u čast. Nepodeljeno je mišljenje da su to bili pravi praznici za oči i za uši, uživali bi svi koji bi se u to vreme zatekli u carstvu Vrdalama. A ozareni i ushićeni klinci, vredno bi izvodili svoj program, ne mareći ni za sve brojniju publiku, ni za svoje načisto sluđene učitelje i učiteljice, kao ni za čitave svite eksperata Ministarstva prosvete, ozlojeđenih zbog njihove – kako se moglo čuti – nepojmljive drskosti da pored brojnih sugestija prilagođenih njihovom uzrastu, svakodnevno im upućivanih sa školskih katedri i sa malih ekrana, sama izaberu svetinju kojoj će se klanjati! Pevali bi prigodne pesmice Svilenom u čast, izvodili gotovo do savršenstva uvežbane skečeve, lutka-igre i plesne akrobacije.
„Mi imamo svoga Boga, svoga Boga, zver-Boga,
Mi imamo svoga Boga, svoga Boga Svilenoga…“
Bio je ponedeljak, kao što rekosmo jedan od onih dana koji bi i Vrdalame i dečica s nestrpljenjem iščekivali. Zubato martovsko sunce tek što se bilo pojavilo, kada je ispred Vrta došlo do neviđene pometnje. Blagajnici su jecali i kršili ruke zapavši u očajanje pošto im je ponestalo ulaznica, a pred kapijama Vrta, uznemirena i ljutita, tiskala se nepregledna masa sveta. Šta ćemo sad, pitali su se unezvereni gospodari Vrta. Nije se imalo šta čekati, moralo se delati. Ustalasana masa samo što nije oduvala već rasklimatanu ogradu Vrta. Među usplahirenim Vrdalamama, samo je Svileni, samo on znajući kako, koliko–toliko uspevao da sačuva prisebnost. Slutio je da se radi o sabotaži, jer da ostanu bez ulaznica baš u ponedeljak, kada je najviše posetilaca, to ni u jednom drugom slučaju ne bi moglo da se dogodi. Ne mogavši da smisli neki razboritiji i pronicljiviji plan, uputio je dvojicu najhitrijih Vrdalama, kojote Munju i Lakonogog, u poverljivu i krajnje opasnu misiju. Trebalo je krišom da se iskradu iz Vrta i munjevitom brzinom da se probiju do obližnje štamparije. Za divno čudo, to im je i pošlo za rukom, ali iznenađenjima nikad kraja. Njegove misionare dočekao je hladan tuš: vladina uredba o zabrani štampanja ulaznica za ZOO – vrt!
„Tako znači!“, razgoropadio se Svileni saznavši za to. „Ipak je u pitanju zavera. Ipak im je pošlo za rukom da zavrbuju i nekoga među nama. Da mi je znati koga, ovim rukama bih ga zadavio! Ali, neka se ne raduju pre vremena, i mi konja za trku imamo!“
Smesta je izdao naredbu o izmeni režima pri ulasku u Vrt. Prema njegovoj zamisli, posetioci neće više dobijati uobičajene ulaznice, već – ugrize. Naime, blagajnici bi trebalo da ugrizu za ruku svakoga ko plati za ulazak u Vrt; one koji nameravaju da ostanu duže, dvaput, a one koji nameravaju da u prijatnom ambijentu Vrta provedu samo sat-dva, njih jednom. Iz tog režima, iz razumljivih razloga, bila su izuzeta samo dečica.
Rečeno–učinjeno.
I, mada je, istina, bilo početnog nesnalaženja, svakojakih komentara, negodovanja, nerazumevanja, pa i sablažnjavanja, ubrzo se pokazalo da je to bio pravi potez. Gužve pred kapijama je nestalo, a Vrdalame su konačno mogle da odahnu. Blagajnici su zadovoljno trljali ruke. Svileni je likovao.
Međutim, još jednom se pokazalo da je stvarnost varalica sa istančanim smislom za ironiju i lukavstvo.
Među posetioce nehotice je bilo bačeno seme razdora. Kako je vreme odmicalo, sve više su se pitali kako to da neke ugrizu dvaput a neke samo jednom. Zašto se niko nije udostojio da im objasni o čemu je reč. Nije im bilo pravo, a opet, iz njima neobjašnjivih razloga, nisu imali ni isti tretman. Jedni su dobijali više sladoleda, a drugi više limunade. Svašta se vrzmalo po njihovim, zlostima i opačinom, zatrovanim moždanim vijugama, a odgovora niotkud. Ne mogavši da pređu preko toga, da se opuste, da se predaju nekoj od brojnih zanimacija koje je nudio Vrt, počeli su da sumnjiče jedni druge. Verovali ili ne, oni što su bili overeni s jednim ugrizom, bili su kivni na sve druge zato što su samo pravili gužvu, i to namerno. Zamerali su im da ne umeju da se druže ni sa ljudima ni sa životinjama. Oni drugi, što su primili dva ugriza, frktali su pak na one prve, zato što posebnu naklonost iskazuju prema jednim a zapostavljaju sve druge stanovnike Vrta. Ako nemaju ljubavi za sve – govorili su – onda neka se tornjaju odavde! Vrtom se širio prezir, podozrivost poput infekcije prelazila s jednih na druge. Mic po mic, i njihova netrpeljivost narasla je do nepodnošljivosti. Došlo je i do prvih koškanja i ozbiljnijih svađa. Činilo se da će svakoga minuta sve mržnje i svi animoziteti i ovoga i onoga sveta suknuti iz njih.
Nije izbilo ni podne, a blagajnike je već bio savladao umor. Tome se, naravno, nije čuditi, jer nije ih bilo više od trojice, i nije im bilo nimalo lako da izađu na kraj sa posetiocima koji su i dalje, sa svih strana pristizali. Zatražili su pomoć. Pošto je Svilenom već uveliko bilo dozlogrdilo da sam odlučuje o svemu, sazvao je Vrhovni savet Vrdalama, vrh vrhova u njihovoj neobičnoj hijerarhiji. Bez ijednog glasa protiv, doneta je odluka da se napravi novi tajming dežustva na kapijama. Usaglašeno je da se blagajnici radnim danom smenjuju na svaka dva sata, a neradnim na četiri. Ko je još mogao da pretpostavi da će morati da grizu takvim tempom, i to po smenama.
Kada im je ponestalo psovki i uvreda, rasrđeni i raspomamljeni posetioci udariše jedni na druge. Žestoko. Prsa u prsa. Namerio se junak na junaka. Namerio se krvnik na krvnika. Kidisali se čime se stiglo, pesnicama, cokulama, šta je ko imao, ko je šta dohvatio. Ratna sreća smešila se jednima, namigivala na druge. Krici i jauci odzvanjali su na sve strane. Buljuci onih kojima je bilo dosta batina, napuštali su bojište, bauljajući ka izlazu iz Vrta okrvavljenih glava i kolena. Uto je pristizala sveža, tek uzavrela krv. Udri! Udri!… Čuli su se bojni pokliči, praćeni vriskom i drekom, i odjecima tupih udaraca po glavama krvnika.
Na padinama Vrta, vođene su zaista mnoge i mnoge bitke. Istorija je zabeležila upade Avara, Huna, Rimskih legija i Krstaša, okupaciju od Turaka, Švaba, pa opet Švaba, kao i njihovu bežaniju. Vojevao je mnogi junak i delija, ukrštali mačeve i plemići i fukara, Karađorđevi i Miloševi sokolovi rasterivali bašibozuk, ginulo se za krst časni i slobodu zlatnu – ali, ovako nešto uistinu još nije viđeno. Zabeućene njihovim bezumljem i stupidnošću, Vrdalame su morale da razvađaju podivljale ljude. Ojadu se zabavile s njima, pokušavajući da ih dozovu pameti. I molile, i kumile, i preklinjale, ali nije vredelo. Svileni je čak naložio da upotrebe i silu, ali ni to nije pomoglo. Šta je njihova snaga u odnosu na ljudsku mahnitost.
Udri!Udri!…Udri! Udri!…
Uvidevši da, ukoliko nešto ne preduzmu, i oni uskoro mogu da se nađu u tom krvavom kolu, slonovi, kenguri, divokoze, labudovi i ostali žitelji „Oaze mira i ljubavi“, na nekiliko mesta razbucali su ogradu i, glavom bez obzira, jurnuli niz padine Vrta, napred ka slobodi.
Zarobljeni čuvari, zaboravljeni od svih, očajnički su pokušavali da se iskobeljaju iz kaveza. Glodali su žice, razvlačili ih kaiševima, palili ih, dozivali, moljakali za pomoć, strahujući da se ovo pirovanje neće okončati sve dok neko na njima ne iskali svoj bes. Na svu sreću – ako ovde o ikakvoj sreći može biti govora – strahujući bezrazložno.
Udri!Udri!…Udri! Udri!…
Boj je potrajao do samog sumračja. Tada su na scenu stupile vladine trupe za specijalnu namenu, i na prepad savladale već premorene Vrdalame. A tek potom, na jadvite jade, razvadivši neumorne kavgadžije, u Vrtu konačno zavele red. Nema šta, specijalci su se zaista pokazali kao majstori od zanata; da surovost nije njihovo ime, bila bi prava milina gledati ih u akciji. Opkoljavali bi dvojicu po dvojicu Vrdalama, zatim namicali na njih mreže, pa onda udri motkama dok ih ne ošamute. Najviše muka zadao im je, naravno, Svileni. Bilo je povuci – potegni; otimali su se s njim dobrih pola sata, ako ne i više. A onda, izgubivši strpljenje, nekolicina njih latila se mačeta i poput nemani nasrnula na njega. Tek tako im je pošlo za rukom da ga savladaju.
„Čuj me bedo ljudska i neljudska“, pretio im je dok je još imao glasa. „Srešćemo se u sledećoj inkarnaciji!“
Nisu vredela uveravanja da nisu Vrdalame skrivile masakr, već sami ljudi. Nisu pomogla zaklinjanja očevidaca, ni protesti novinara. Ništa nije pomoglo. Po naređenju ministra policije (jedne opskurne kreature, kakvi su inace ministri policije na brdovitom Balkanu), Vrdalame su likvidirane na licu mesta. Bez suda. Bez prava na odbranu. I bez porote. A o njihovoj kratkotrajnoj vladavini ZOO – vrtom, za vreme koje su se, kao što smo i videli, izdešavala svakojaka čudesa, ostale su da kolaju najnaverovatnije i najfantastičnije priče.
No, recimo još i ovo.
Narednog ponedeljka, klinci su ponovo bili u centru pažnje. Neometani od snaga reda, praćeni oštrim okom brojnih televizijskih ekipa, održali su svoju – silom nemilih i neželjenih događaja – odloženu svetkovinu. Iz njihovih majušnih grla, čulo se gromkije nego ikad:
„Mi imamo svoga Boga, svoga Boga Svilenoga…!“
