Želimir Periš: Kad naš zvonar zvoni podne

Naš zvonar ima jednu manu. Kažu, puno puši.
Taman je bilo pred podne, naš je zvonar pogledao na sat i zapalio još jednu. Taman pred crkvom je bila klupa, na klupi je sjedila ona. Taman je došao on, užurban i nervozan.
Ona je rekla bok, on je rekao što. Ona je rekla znaš, on je rekao što. Ona je rekla to, on je rekao nemoj. Ona je pogledala pod, on je kružio pred klupom. Ona je rekla slušaj, on je rekao kako. Ona je rekla on, on je rekao on. Ona je šaptala, on je vikao. Ona je pogledala pod, on se uhvatio za glavu. A naš zvonar je dopola dogorenu cigaretu bacio na pod i zgnječio cipelom.
On je rekao nemoj, ona je rekla moram. On je rekao ja, ona je krenula nešto reći, ali naš je zvonar počeo zvoniti podne.
Kad naš zvonar zvoni podne svi utihnu. Ptice utihnu, zrikavci utihnu, vjetar utihne, avion na nebu utihne, kamioni što voze pokraj crkve utihnu. Nije što ih božanski poziv očara, nego naš zvonar zvoni vrlo, vrlo glasno.
I traje to. Ptice odlete, zrikavci odskaču, vjetar otpuše, avioni nestanu, kamioni prođu, a naše podne još zvoni.
On nervozno šeta, ona gleda u pod. On sjeda kraj nje, ona gleda u pod. On želi nešto reći, ali naš zvonar i dalje zvoni. On maše rukama, oči mu sjaje. Ona ga gleda, oči joj sjaje. On bi rekao nešto bitno, on bi promijenio sve, ona bi rekla nešto bitno, ona bi olakšala sve. Ali nitko ništa ne govori, jer naš zvonar i dalje zvoni.
I prije nego je podne odzvonilo svoje, on odustaje. Šutne nogom nevidljivu kantu i odlazi. I prije nego je podne odzvonilo svoje, ona odustaje. Obriše s koljena nevidljivu prašinu i odlazi.
I tad, taman kad je klupa ostala prazna, podne utihne. Zvonar iziđe i pripali novu cigaretu. Još se nešto priča o našem zvonaru. Kažu da je prije nego je postao kapelan u našem selu, bio župnik na nekom otoku gdje je volio neku ženu, pa ga zato baciše na našu zabačenu planinu. I da zato ne voli ovakve priče. I ako treba zvonit će podne do jedan, samo da utihnu. Nije loš čovjek naš zvonar, samo previše puši.