Aleksandar Pirožkov: SUSRET

Vladimir je voleo miris jutarnje kafe, koji ga je uvek podsećao na detinjstvo, na nedeljna prepodneva kada su i otac i majka bili kod kuće. Otac bi palio svoj „Pal Mal“, bez filtera, lagano uvlačio dim i ispijao prvi gutljaj kafe. Majka nije pušila uz kafu, govoreći da joj duvanski dim kvari taj ukus. Iz njene šolje bi se dizao efemerni oblačić prijatnog mirisa i dražio Vladimirova čula.
Tada bi poželeo da proba taj mirisni napitak, ali otac i majka su ponavljali da je on još uvek mali i da kafa nije za njega. Jedva je čekao da poraste da može da pije svoju jutarnju kafu.
Kada ju je prvi put probao, bio je iznenađen njenim gorkim, oporim, ali ujedno i veoma prijatnim ukusom. Nikada nije poželeo da puši, ali ukus i miris kafe su za njega ostali tajanstveni i uvek su mu se javljali kao eho jednog davno prošlog vremena, kome se često vraćao.
Otac i majka su umrli pre više od dvadeset godina, ali taj miris kafe je ostao, da ga uvek podseća na njih.
Međutim, tog jutra, miris kafe nije imao uobičajenu notu romantičnog prizvuka prošlog vremena. Umesto opojnog, u sobi je lebdeo neki kiselkast miris, nalik na buđ. A i ukus je bio drugačiji. Kao da to nije bila prava kafa.
Vladimir sa iznenađenjem zaključi da i kafa nije više ono što je nekad bila.
U trenutku oseti laku struju niz leđa, hladnoću i uspravljanje dlačica po celom telu. Koža mu postade preosetljiva i tada postade svestan neobičnog stanja „već viđenog“. Kao da je njegovo telo znalo, ono, što njegova svest nije mogla da prihvati.
„Ovo mi se potpuno isto već dogodilo!“, pomisli začuđen. Taj osećaj već dugo nije imao, a sada mu se on učini drugačiji, kao predosećaj nečega što će se tek dogoditi. To je trajalo tek nekolko sekundi. Pokuša da se usresredi, ali osećaj nestade.
Otpi gutljaj svoje jutarnje kafe, ali ukus je sada bio uobičajen. Sve je izgledalo kao i svakog drugog dana.
– Možda će se ipak dogoditi nešto neobično, pomisli spremajući se za izlazak.
Tog jutra je planirao da ode u knjižaru „Plato“, pogleda nove naslove i proveri kako se prodaju njegove dve knjige.
Iako na ulicama nije bilo mnogo ljudi, u knjižari je vladala neobična živost, za subotnje prepodne. Bilo je tu ljudi različite starosti; i sasvim mladih i onih srednjeg doba, kao Vladimir, ali i starijih.
Radovao se od sveg srca, što su knjige i pored sumornih predviđanja odolele naletu novih tehnologija i što se i dalje čitaju.
Dok je sa zanimanjem prelistavao novi roman Maria Vargasa Ljose, ugleda u velikom ogledalu, pored svog i odraza mnoštva ljudi i lik starijeg, prosedog gospodina koji je neobično podsećao na samog Vladimira!
Od mešavine uzbuđenja, straha i iznenađenja, Vladimiru se nesvesno ote „Aaah…!“ Buljio je u ogledalo ne verujući svojim očima. Oprezno pogledom obuhvati celu knjižaru i srete se sa očima svog dvojnika! Dva čoveka su nemo zurila jedan u drugog. Ipak, Vladimir se nekako pribra i priđe čoveku.
– Ovo je neverovatno! Vi izgledate kao ja, samo ste nešto stariji! Ko ste Vi? – jedva prevali preko jezika.
Čovek ga pažljivo osmotri svojim tamnim očima. Iako tišina potraja tek nekoliko sekundi, Vladimiru se učini beskonačnom.
Tada se čovek blago nasmeja i reče:
– To bih mogao i ja Vas da pitam, ali pošto ste Vi prvi pitali, odgovoriću Vam. Ja sam pisac A.P. A ko ste Vi?
– Ja sam Vladimir Borisovič, molekularni biolog, ali se povremeno bavim i pisanjem.
– Znači, može se reći da ste i Vi pisac, zar ne?
– Da, mada sebe baš tako ne doživljavam, iako mi je pisanje trajna ljubav. Od kada znam za sebe, ja sam po nešto pisao, ali sam tek od skora počeo i da objavljujem svoje tekstove. Stid, valjda. Nekako me je bilo sramota da objavljujem to što pišem, jer nisam „školovan” pisac, mada sam oduvek bio okružen knjigama.
– Mislite li da je ovaj naš susret slučajan? – upita pisac.
– Verovatno nije, jer sve što nam se događa ima neku svoju svrhu. Sve stvari u svetu su povezane i prožete dubokim unutrašnjim smislom. „Nijedan čovek nije ostrvo, sam za sebe celina“, kao što kaže Džon Don. Svi smo mi neraskidivo povezani, jer nosimo u sebi zrnce Božije promisli.
– Ali, nažalost, ljudi su počeli da zaboravljaju Boga u sebi, sa tugom primeti pisac.
– Da. Sveopšta grabež za novcem, položajem, titulama, površnim zadovoljstvima, udaljila je ljude od samih sebe. Ljudi su postali frustrirani, otuđeni, a ljubav prema bližnjem više nije potreba i ideal, već izlizana pošalica u koju malo ko još veruje. Umesto ljubavi, svuda u svetu su ratovi, mržnja, razaranje svega ljudskog.
Potpuno rasulo čoveka, razbijenost na svim stranama, nemogućnost ostvarenja pravog, dubokog odnosa, beznade-žnost ljubavi; sve su to posledice kulture nihilizma.
Kada ništa nije sveto, ili kako Dostojevski kaže:
„Ako nema Boga, onda je sve dozvoljeno!“, tada je sve samo puki privid. Kako, onda, u takvom otuđenom i ojađenom svetu biti svoj, kako ponovo pronaći smisao i veru u sebe?
– Po toj teoriji i Vi i ja smo privid, zar ne?
– Za Vas ne znam. Za sebe tvrdim da sam stvaran, reče Vladimir, sa osmehom.
Pisac se za trenutak zamisli.
– Vidite, tu tvrdnju morate potkrepiti argumentima. Morate sebe dobro poznavati, da bi ste tvrdili da ste stvarni.
– Kako to mislite? – upita Vladimir zbunjeno.
– Ako ne poznajete sebe, ne možete očekivati da ćete ikada upoznati i zavoleti druge. A ako nikog ne volite, onda teško da možete govoriti o svom stvarnom postojanju.
– Naravno, jer da bi mogao da voliš druge, moraš prvo da voliš i poštuješ sebe.
– A voleti sebe bez potcenjivanja i precenjivanja svojih mogućnosti je, možda i najveća mudrost života. Previše očekivanja i od sebe i od drugih, uvek se vraćaju onom ko preterano očekuje, kao veliki bol i razočaranje.
– Slažem se sa Vama, ali onda treba upoznavati i menjati samog sebe. Tako ćemo menjati i svet oko sebe.
– Lepo je to reći, ali put do samoga sebe je najteži, prepun trnja, stranputica, lavirinata podsvesti, potisnutih strahova, košmara detinjstva…
– Uostalom, na temu traganja za sobom je napisano bezbroj romana i snimljeno mnogo, zaista, dobrih filmova. I ja sam ovome dao svoj mali doprinos zbirkom pesama „Traganja“, koju bih najiskrenije želeo da Vam poklonim.
– Hvala Vam, ali ja već imam tu zbirku pesama, reče pisac.
– Kako je to moguće? Pa, ta zbirka nije bila nikada u knjižarama!
Pisac ništa ne odgovori. Samo se zagonetno nasmeja. Vladimir ga pogleda pomalo začuđeno, ali nastavi svoje izlaganje kao da se ništa nije dogodilo.
– Danas sam sigurniji, nego pre mnogo godina, da potreba za traženjem slike Boga u sebi, još uvek, bez obzira na sve i dalje postoji u svakom od nas. Doduše, negde duboko sakrivena, ali ipak dostupna.
Da bih dopro do nje, borim se svakodnevno sa sobom i protiv sebe, sa svetom i rastućim nihilizmom, jedinim sredstvima koja su mi na raspolaganju. A to su Saznanje i čista, prvobitna Emocija, iskra ludosti i maštarije.
Kako god da mi je, uvek pomislim da je lepo živeti i biti čovek, čak i u ovom vremenu rastućeg besa. Ta me misao održava. Siguran sam da jedino kad zavirim u sebe, mogu da pronađem neki smisao. Zato i nastavljam dalje, do svog poslednjeg uzdaha.
– To su upravo moje misli, koje sam baš ovog trenutka napisao i dozvolio Vam da ih kao reči izgovorite, reče pisac sada već prilično otresito.
Vladimir ga zgranuto pogleda. – Kako to, Vaše misli? Šta hoćete time da kažete?
– Upravo ono o čemu smo pre nekoliko minuta razgovarali. A to je, da ste i Vi privid, ili bolje reći, Vi ste samo lik o kome ja pišem.
– Vi ste potpuno sišli s uma! Kakve su to gluposti?!
– Nisu gluposti. To je čista istina. Vas ne bi bilo, kao ni ovog našeg razgovora, da nije mene, koji o tome pišem.
– Ha, ha! Ovo Vam je dobro! Sada ću Vam pokazati ko je privid, reče Vladimir preturajući po policama sa knjigama.
Pisac ga je posmatrao sa blagim osmehom. Posle nekoliko minuta upornog traganja, Vladimir pronađe jednu knjigu, koju podiže visoko iznad glave.
– Evo je! To su „Koncentrični krugovi“, roman koji sam ja napisao. Pogledajte, čije je ime na koricama! Vladimir Borisovič! To piše, zar ne? – reče Vladimir trijumfalno.
– Naravno, da to piše, kada sam ja to napisao u priči da bi ona bila interesantnija! U stvarnosti je na koricama moje ime. Pisao sam ga više od dvadeset godina! Tu sam prikazao nemogućnost uspostavljanja duboke komunikacije među veoma bliskim ljudima, kao i iskonsku ljudsku potrebu da tragaju za svojim ogledalom duše, za slikom sebe u drugima.
– Vi ste običan bedni plagijator, koji je stvarno dobro proučio moje delo, reče besno Vladimir.
– Plagijator, kažete? Evo, ako hoću, baš ovu Vašu poslednju rečenicu mogu da uništim komandom „Delete“ na kompjuteru, reče pisac ironično.
– Kako možete da izbrišete stvarnost? – upita usplahireno Vladimir, trepnuvši, za trenutak, jer mu je odbijeni zrak svetla od ogledala zasenio vidno polje.
Kada je ponovo otvorio oči, pisca više nije bilo. Vladimir se u čudu obazirao oko sebe. Uobičajna gužva u knjižari. Među odrazima mnogih ljudi u ogledalu, ugleda i svoj lik i silno se obradova.
– Ovaj moj „unutrašnji“ dvojnik umalo da me ubedi da sam i ja nestvaran, reče poluglasno, nastavivši da prelistava knjige.