Valentina Petrović: BOG, LUČA I GAMAD….

Prolog

Jednoga lepog, sunčanog jutra, po svemu sličnom drugim suncem okupanim jesenjim danima, iz svih naših crkava i manastira sa ikona su sišli Bog i sveci i uselili se u domove onih koji su ih najviše slavili, suzama zalivali, sveće palili i manastire donacijama pomagali. Bez presedana je bilo to što se Bog umnožio u mnogo komada i što je i primerno jednoj takvoj Moći ležerno se udomio i raskomotio. U kuće nevernika, ateista i pripadnika drugih vera nisu zalazili.
Kada su se dobri vernici digli iz mekanih postelja nisu se mogli čudom načuditi kada su ih na prvoj jutarnjoj kafi sačekali Nikola, Jovan, Marija, Pavle, Petar i ostali, da ih ne nabrajamo redom, a u udobnoj naslonjači svaki domaćin je zatekao Boga u kućnom ogrtaču i patoflama.
„Dobro jutro dobri ljudi“, veselo ih pozdraviše sveci a Bog ih samo pozdravi klimanjem glave jer je bio zauzet ispijanjem kafe sa šlagom, koji mu se većinom zadržavao na dugoj, neurednoj bradi. „Dobro jutro, pomoz Bože”, mucali su preneraženi ljudi, još uvek u velikoj neverici. “Ta, sedite, hladi vam se kafa, evo i šporet smo naložili, čujete kako prijatno pucketa vatra.”. Sedoše ljudi, steglo im se grlo, čekaju ih poslovi a ne znaju kojim povodom ih posetili nezvani gosti.
Poreski činovnik koji je toga dana imao mnogo knjiga da šteluje, i kome je bio obećan veliki mito nestrpljivo se vrteo na stolici nemoćan da išta kaže, ali mu ubrzo bi jasno da od posla neće biti ništa jer mu njegov gost, Sveti Petar reče da će od sada zajedno ići sa njim na posao jer mu je smrtno dosadilo što je vekovima stajao u mestu, i da hoće malo da razgiba atrofirale mišiće. Cela utroba se prevrnu tom poštenom i uglednom verniku, ode do telefona i pozva bogatog trgovca, vlasnika lanca prodavnica koji je porez tajio, novac prao i slao ga preko granica u strane zemlje. Sa druge strane žice začu usplahiren glas koji je jedva izlazio iz debele mešine kako mu mucajući govori da će mu od sada Sveta Bogorodica biti sekretarica i voditi knjige, da mu malo pripomogne i oslobodi ga suvišnih troškova plaćanja računovodje. Prekidoše vezu nemo i u očaju.
Jedan drugi ugledni gradjanin, preduzimač koji je gradio niz stambenih zgrada, nabijao cene i precenjivao količine gradjevinskog materijala gradeći sebi luksuznu vilu, samo što nije zaplakao kada mu je Sveti Jovan rekao da će se sa njim uortačiti i pomagati mu da što jeftinije gradi ljudima krov nad glavom, jer kako mu je doslovce rekao:“ Velika je nemaština, ti se mučiš ali pritisnut brigama nemaš zdravo rasudjivanje i od sada ću ja da ti očistim um, i budem ti desna ruka a voleo bih i da dajem imena naseljima i da sečem crvene vrpce na otvaranjima. Želim da gledam srećna i nasmejana lica, to je za mene Blagodat.“ Ne izdrža i rasplaka se preduzimač, kako reče svetcu, od radosti.
U svim selima brigu oko imanja, obrade zemlje, stočarstva, prodaje bez nakupaca preuzeo je glavom sam Bog. Odlučio se za ruralni sektor, jer mu više starosnom dobu odgovarao boravak na svežem vazduhu, u prirodi. Nakupci se napuniše jeda ali niko nije smeo ni glas negodovanja da pusti. Bože sačuvaj!
Što se tiče crkava i manastira, za to se postaraše Arhandjeli Mihail i Gavrilo, ukinuše bilo kakve novčane naknade za kupovinu sveća, pogrebnih, svadbenih ceremonija, krštenja i naravno sečenje slavskog kolača. Ukinuše se i škole veronauke gde bi običan smrtnik dobijanjem parčeta papira – diplome izjavljivao da je predstavnik-posrednik Boga.
Malo je tu bilo, kako bi smo rekli i negodovanja od strana svih svetaca a i samog Boga, jer su ljudi vekovima išli protiv Božije reči da mu ne podižu idole, ni lik rezati, graditi toteme, ta jasno je to po Mojsiju poručeno (2. Mojsijeva 20:3-6), a u Starom Zavetu zapisano. No, svemoćni Bog pun ljubavi i razumevanja tada reče da su svi ljudi njegova deca, a deca ko deca su pomalo maloumna i nevaljala, ali da će im on to velikodušno oprostiti, i neće ih prutićem kažnjavati, već ih samo blago ukoriti.
Nije prošlo mnogo, rodiše njive i vinogradi, prepuniše se ambari i burad, nahraniše svi gladni stomaci, povrati se osmeh na mnoga namučena lica, uspraviše se pognuti, progledaše zaslepljeni, obukoše se goli, zapevaše čak i nemi, razidjoše se oblaci, umiriše se okeani, pritajiše se vulkani, svuda se blagodat prelivala, ušile se i ozonske rupe, crna deca obukoše nove haljine, smanjiše im se stomaci, nestadoše sve bolesti a u zaborav padoše ratovi, oružje i mržnja….naizgled samo…

Epilog

Svi oni nekadašnji bogataši, ojadjeni vernici sa velikim krstačama oko vrata koji sada postadoše isti sa ostalima, popovi bez mantija, oslabljeni trgovci bez prepunih trezora, vojske bez oružja, vladari bez vlasti, napuniše se zelenom mržnjom i ko na jeres gledaše postojeće stanje. Šurovali i pitali su se na tajnim sastancima ko im može pomoći, i čekaše na svoga Mesiju, pa sa mračnim silama obasjanog Svetlonoše savez skovaše.
Odluči Lucifer da im posalje svoju vojsku mrtvih duša iz pakla sa britkim sabljama kojima niko mogao ništa nije, jer se dvaput ne može mreti. Ova vojska svemoćna je bila i gde god je prošla iza sebe je pošast ostavljala. Za uzvrat im je tražio da se posle samo njemu klanjaju, i grade kule i tvrđave, goli igraju i krv piju. Složiše se ono malo ljudi i Sveti rat povedoše protiv dobra i blagostanja svetskog. Kada su videli ljudi šta je na njih udarilo odmah se većina pridruži zlu i mraku, prvo oni najveći prethodni vernici što Boga i svece slaviše i džaba behu saveti i molbe, džaba molitve i dostojanstvo, džaba i svi sveci, do djavola oteraše i Boga s belom bradom. Kada su videli svi sveti kako ih ljudi nanovo izdaju i prodaju, pobacaše oreole, povedoše šaku dobrih ljudi i sa Bogom u dubok bezdan sa planine Horiv se baciše….
Nije prošlo mnogo, rodiše njive i vinogradi, prepuniše se nekima ambari i burad, nahraniše se nečiji stomaci, povrati se osmeh na nekolicine lica, uspraviše se mračnjaci, oslepeše progledali, obukoše se malobrojni, ojadiše većini kuće, posekoše useve i plodove, poskidaše mnoštvu odela, zapevaše bivši i sadašnji razbojnici, razvratnici, lopovi i bagra, navukoše se crni oblaci, uznemiriše se okeani, proradiše vulkani, svuda zla krv prelivala, otvoriše nanovo ozonske rupe, crnu decu ko zamorčiće mučiše, vratiše se sve znane i neznane bolesti, a u zaborav pade dobro, jednakost i ljubav.

Reč autora

I onda se širom otvoriše kapije pakla, zavlada večna tama, počeše da se kotrljaju bezglave, ogladnele nemani, 666 jahača Apokalipse orgije po nebu praviše, dok samo Lučonoša ode do onog bezdana da poslednji put pozdravi Tvorca, i ubaci mu u tminu upaljenu baklju.