Ivana Zajić: MIRIS JASMINA

Ognjenova stopala, nazuvena gumenim opancima, neprestano je žarila pedesetak santimetara visoka trava, išarana žbunjem mlade koprive, dok se, pridržavajući se za nadgobno spomenje, probijao do oboda strme litice, sa kojeg se vidik pružao do nabujale reke, na čijoj je obali grupa od oko desetinu ljudi postavljala kojekakve naprave, pripremajući najnovije radove na mostu, i nadomak kojih je njegov šestogodišnji sin, zabacivši udicu u plićak, željno iščekivao da riba zagrize. Bila je subota uoči Vaskrsa pa je izašao da majci zapali sveću, a žena mu Jasmina ostade kod kuće da ofarba koje jaje za prekosutrašnji praznik, pošto na Veliki petak, mada u ruke ništa nije uzimala, ipak nije stigla, rekoše sveštenici valja se, iako je vazdan među starima važilo shvatanje da kuća u žalosti to ne čini. A i njoj samoj milije beše kod kuće ostati, kažu ne valja bremenitoj ženi na groblje ići pa ne htede ni ona današnjega dana vraga da priziva.
Približivši se samoj ivici brda, Ognjen je jasno uočio kako jedan od radnika, za kojeg se, barem iz daleka, moglo reći da je poprilično mlad, radoznalo posmatra pokrete njegovog sina i, mada se to sa visine nije dalo primetiti, sa ironičnim osmehom prati dečakove postupke.
– Kako se zoveš ti mali? – upita kad je već shvatio da je mališan postao svestan njegovog prisustva.
– Bojan. A ti?
Dečak je spontano odgovorio na postavljeno pitanje a zatim, sasvim mahinalno, isto upitao mladića, zbog čega se, kad je postao svestan izgovorenih reči, osetio prilično postiđeno, što se po boji njegovih obraza i moglo primetiti.
– Radiša – odgovorio je kratko, a potom, opazivši da se dečak trgao, čuvši izgovorene reči, dodade – Ime mi je Radiša. Dolazim sa druge strane reke. Ovde radimo na popravci mosta. A odakle si ti?
– Kuća mi je tamo, gore – Bojan uperi prst ka vrhu brda, sa čijeg su se podnožja jasno mogli videti nadgrobni spomenici – na stotinak metara od groblja.
Zabacivši glavu gore, mališan je, kroz gusti pramen kose, koja mu je, padajući preko pravilno zaobljenog čela na pola prekrivala desno oko, nazreo na strmom obodu očevu figuru, što je bio znak da je vreme ručka blizu, pa, nespretno izvadivši udicu iz vode, zabaci je preko levog ramena i, ne pozdravivši radnike, sa kojima je do maločas vodio razgovor, krenu zaobilaznim putem pokraj napuštenog dvorišta, obraslog šibljem i kojekakvim drugim rastinjem, prema svom ocu, koji ga je, brižljivo posmatrajući svaki dečakov pokret, a da njegovog prisustva Bojan nije ni bio svestan, strpljivo čekao.
Dok su se, krećući se pored seoskog groblja, oivičenog gvozdenom ogradom, uspinjali strmom uzbrdicom, Bojan oseti kako mu nozdrve miluje neki oštar miris, nošen lahorom, koji ga je u ovom trenutku prilično iritirao, toliko jako da je kod njega izazvao učestale napade kijavice.
– Gadan je ovaj miris – oglasi se Ognjen, kome je bilo jasno da dečak ne kija zbog prehlade – dopreo čak do nas, a eno gde je cveće.
Uperivši kažiprst desne ruke ka podnožju, Ognjen je pokazivao dečaku napušteno dvorište, zaraslo u trnje i šiblje, iz kojeg je na pojedinim mestima provirivao pupoljak divlje ruže.
– Mama je sigurno već ofarbala jaja – progovori ponovo, kad uvide da se dečak malo primirio.
– A prase – upita Bojan radoznalo – je l’ pečeno?
– Jeste, sine – odgovarao je, posmatrajući okolinu, išaranu džombastim kamenjem i niskom sasušenom travom, zastajkuući na trenutke, ne bi li načuo bat koraka nekog od komšija, koji je uoči sutrašnjeg praznika krenuo ovim putem da zapali sveću za pokoj duši nekome pretku.
– A ti, gladan si, je li? – upita pošto je postao svestan značenja sinovljevog pitanja, ali umesto odgovora usledilo je stidljivo i dugo ćutanje, koje je, čini se, trajalo sve dok mališan nije začuo majčin glas, a zatim, ugledavši na kapiji njenu oblu figuru, pohrlio joj u zagrljaj i, shvativši da se više ne usuđuje da ga podigne, savi joj se oko desne ruke, kojom ga ona obuhvati i, privijajući njegovu glavu ispod svog pazuha, poče nežno da ljubi po temenu.
Kad se napokon otrgla iz stiska sinovljevih ruku, koje su je, mada ne sasvim ojačale, ali ipak prilično očvrsle, stezale oko pasa, da, taj joj je stisak sada prvi put zasmetao, Jasmina se trapavo odvuče do stepeništa i, prekoračivši s mukom desetak stepenika, uđe u kuću, ali se pri tom, iako je osećala potrebu, ne domognu odmah kreveta, nego priđe kuhinjskom stolu, gde je, pored činije sa ofarbanim jajima stajao lavor, pun farbom isprljane vode.
– Hoćemo li sad da razbijamo jaja? – pitao je mališan, radoznalo posmatrajući svaki majčin pokret.
– Ne, sine – rekla je, brižno ga gledajući – Vaskrs je sutra. Vidiš ovo jaje? – uzevši crveno jaje, koje beše izdvojila u stranu, objašnjavala je dečaku – to nam je čuvarkuća. Njega ćemo staviti ovde. – Otvorivši stakleni orman, spustila je jaje u staklenu čašicu. – Ono će nas čuvati od zla tokom cele godine.
– A kakvo nas to zlo može zadesiti? – nastavljao je mališan ljubopitljivim tonom.
– E, sine… Nikad se ne zna. Vidiš kako nam prošle godine baka umre? Eto, to je zlo.
Čuvši ove reči, malom Bojanu navreše sećanja na priče, što ih je slušao od baba-Milene, koja ih je pripovedala sa takvom sigurnošću i žarom da ni kod jednog deteta, Bojanovih drugova, nijednog trenutka nije stvarala sumnju u njihovu verodostojnost, te se, pred naletom uspomena, mališan duboko zamisli i uzdahnu.
– Ostavi to, ja ću – prenu ga iz razmišljanja očev glas i Bojan, okrenuvši se tada ka vratima spazi oca, i, ne mogavši da se načudi kako ga odmah nije primetio, kao zakovan zastade u mestu.
– Lezi, odmori dok se ja ne vratim – reče Jasmini – A ti, Bojane, hajde sa mnom da prošetamo i da prospem ovo – Ognjen je pogledom pokazivao na lavor sa vodom, koji je držao u rukama – dotle će već i ručak biti gotov.
Na te reči, mališan hitro istrča napolje i pojurivši za ocem, radoznalim pogledom stade da posmatra svaki njegov pokret.
– Vidiš onaj jasen – pokazivao je Ognjen dečaku visoko drvo pokraj groblja – Ono drvo tamo?
– Da, vidim.
– E, onde smo sahranili baba-Milenu.
Bojan uperi pogled najpre ka visokom drvetu, a zatim još više ka beskrajnom plavetnilu, na čijoj su se površini previjali beli oblaci, komešajući se poput ptica u jatu iznad njihovih glava, a potom pogled spusti do očevog lica, tačnije do njegovih usana, nestrpljivo iščekujući šta će njegov roditelj sledeće izgovoriti.
– Kad neko umre – nastavljao je Ognjen – tamo ga sahrane.
Čuvši ove reči, Bojan instinktivno uperi pogled ka nebu.
– A zašto se ljudi sahranjuju? – zapitkivao je radoznalo, zbog čega Ognjenu u prvi mah beše krivo što je započinjao ovu priču, ali se ubrzo trgnu, ne želeći da ostavi dete bez odgovora, jer, seća se da su njemu u detinjstvu često zatvarali usta, najčešće zbog neukosti, ali i zbog neznanja za posledice takvoga ćutanja. Naime, ostavljan bez odgovora na postavljeno pitanje, Ognjen bi se, kao mali, često postideo, naročito kad je u društvu sa starijima, pa bi ga mnogo puta i sram bilo da nešto priupita, iako je bio svestan svoga neznanja.
– Mrtav čovek smrdi, zaudara – uspeo je da se iskobelja pred detetom – posle se i raspada. Kad padne kiša, njegovo telo odnese voda u dolinu – Ognjen pokaza kažiprstom ka ambisu, što se pružao pod brdom – a njegova duša ode na nebo.
Rekavši ovo, on podiže lavor, koji beše spustio pred sebe pa, snažno zamahnuvši obema rukama, proli prljavu tečnost po sasušenoj travi, pod kojom tvrda zemlja, isto tako suva i ispucala od vreline, ne mogaše da upije vodu, te se ona sunovrati preko strme litice, doprevši pri tom sve do ograde, iza koje su se ređali najpre najstariji nadgrobni spomenici.
– Možda nas baka sad gleda odozgo – ote se dečaku iz usta.
– Ko će ga znati?! – odgovori mu otac s uzdahom.
Posle toga su se dvojica muškaraca, otac i sin, neko vreme besciljno kretala gore-dole po brdovitoj površi, sve dok stariji od njih, pogledavši najpre u naoblačeno nebo, primeti da su se prilično udaljili od kuće, dovoljno da bi ih na putu kiša mogla sustići, pa će sinu:
– Hajdemo kući.
– Idemo, kiša će – i promućurni mališan je dobro primetio, te brže-bolje obojica potrčaše.
U dnevnoj sobi, držeći obe ruke položene na sto, brižno ih je čekala majka i supruga. I dok je Ognjen zabrinuto posmatrao kako se ona s mukom bori sa otežalim telom, Bojan je sve vreme ručka, dok je nervozno odvajao riblju kost i bacao je u omanji udubljeni sud nasred stola, mislio o očevim pričama, i ta mu razmišljanja nisu davala mira tokom cele kišne noći, uoči velikog praznika, tokom koje bi dečakovo srce zadrhtalo poput vrbovog pruta pred naletom oluje, svaki put kad grom svom silinom zagrmi, što narednog jutra njegovim roditeljima, posebno ocu, nije moglo promaći, zbog čega on oko podne odluči da prošeta sa malim, ne bi li ga koliko-toliko relaksirao.
– Nema više onih ribara, hladno je danas – zapazi Bojan.
– Danas se, sine, ništa ne radi. Praznik je, svi slave. Ako danas uzmeš nešto u ruke, bog će te kazniti.
Tu Ognjen zastade ne bi li se dosetio detalja povesti o tetka-Ruži, koja je živela podno planine, a čije se dvorište, još za njena života prljavo i neuredno, jer nije mnogo marila za higijenu, sada pretvorilo u leglo zmija i kojekakvih drugih gmizavaca, što su neprestano, kroz isprepletano šiblje, provlačili svoja ljigava tela.
– Koga je briga gde ja živim – govorila je – moj je život samo moja stvar.
I zaista, ta je starica, po svojoj naravi, a i po manirima, znatno odudarala od pedantnih i skromnih seljanki, koje, iako su se po celi bogovetni dan kaljale po njivi, kuću održavale u najboljem redu.
– Iju! – odjeknulo je u Ognjenovim ušima i sad, dok se prisećao dogodovština svoje majke, koje mu je neprestano, iz dana u dan pripovedala.
– Šta jaučeš, kukavice, k’o da si vraga videla – odbrusi joj Ruža, ne podižući glavu sa zemlje, na kojoj je rasla paprika i koju je ona brižljivo zalivala.
– E, vrag te odneo.
– A što mene, jadnu? Šta sam to bogu zgrešila?
– Bog t’ ubio, što zalivaš tu papriku? Je l’ znaš da je danas sveti Ilija?
– Pa je l’ baš danas?! Eee, đavo ga odneo, dabogda. A i ti, šta se muvaš tu oko moje avlije?! Ajd’ beži tamo!
Rekavši ovo, Ruža snažno zamahnu kofom, prosipajući vodu pravo na drum, gde su se nespretne Milenine noge pod otežalim stomakom pokušavale iskobeljati od prokletstva. Ne mogavši čestito i na miru da opkorači kućni prag, Milena, samo što uđe u dvorište, pokleknu i zajauka, toliko glasno da ju je muž Milivoje, koji je u tom trenutku na drugom kraju prostranog dvorišta iako omanjom sekirom vema spretno kratio drva na glomaznom panju, morao čuti, te, dotrčavši, pripomognu joj da se dovuče u kuću i legne na otoman, ne bi li se otarasila zlih misli i donekle olakšala porođajne muke.
– Zvaćemo ga Ognjen – prošaputala je mužu, privijajući tek rođeno dete na onemoćale grudi – da bi prkosio vodi.
– A moja sestra će se zvati Bojana, po meni – prozbori Bojan, pošto je do kraja, sa radoznalošću propratio očevu priču.
Kako ti kažeš – odgovori Ognjen, koji još uvek nije mogao da se otarasi sećanja na majčine priče, koje je u njegovim mislima i dan-danas živelo, i kojem se, kroz sanjarenja, u poslednje vreme veoma često prepuštao, a iz koga se trgnuo onoga trena kad mu je do ušiju dopreo zov supruge:
– Bojane, ručak!
Uzviknuvši ovo, Jasmina jedva smognu snage da se sa ulaznog praga domogne kreveta u dnevnoj sobi, gde trpezu već beše ukarasila prazničnim đakonijama i postavila tanjire za tri osobe. Za to vreme Bojan je nestašno poskakivao putem sve dok nije došao do dvorišne kapije i kako u prvi mah nije ugledao majku na vratima, jer ga je inače uvek dočekivala u određeno vreme kad god bi ga negde otpratila, žustro ubrza korak, preskačući po dva od dvanaest stepenika, koliko ih je bilo, što su vodili do vrata. Hteo je da se u prvi mah oduševi onim što je video, suvišno je govoriti koliko se šestogodišnje dete može obradovati uskršnjim poklonima, ali se od zvuka onemoćalog dahtanja prenerazi i zaprepašćen na mestu ukipi. Trebalo mu je prilično vremena da shvati da duboko disanje, koje se postepeno pretvaralo u jauk, dopire iz usta njegove majke i bi mu neshvatljivo kako žena, koja ga je u svakoj neprilici uzimala pod okrilje, može toliko malaksati.
Oseti isprva kako mu kolena podrhtavaju pa poče najpre da ih skuplja, sastavljajući ih jedno sa drugim, a zatim i sam ubrza disanje, koje se postepeno, u pravilnom ritmu, stapalo sa Jasmininim. Trebalo mu je prilično vremena da obuzda uzbuđenje, ovako se beše uzbudio još pre godinu dana kad je baba Milena, pred naletom astmatičnog napada, počela užurbano i veoma otežano da diše i kada je, ne mogavši da savlada strah, poskakivao i jurcao po sobi sve dok se deda Milivoje nije vratio sa njive, i pošto se nakon pomahnitalog dahtanja, donekle pribrao, skupi snage da izađe do vrata i kako u prvi mah ne ugleda oca u dvorištu, Ognjen zapravo, kao za inat, još čestito ne beše ni dotakao kapiju, Bojan hrapavim glasom, što se na mahove prekidao, poče sumanuto da zavija:
– Tata… tata…!
– Šta je bilo, sine? Šta se dogodilo? – drhtao je Ognjen kojeg je već, pred naletom panike, oblio znoj čitavim telom.
– Mama… Mami je pozlilo – uspeo je da izgovori.
Čuvši ovo, Ognjen munjevitom brzinom utrča u kuću, gde je na krevetu ležala njegova onemoćala supruga, pod kojom se prostirala vodena lokva, prošarana krvlju, i još uvek otežano dahtala.
– Moramo hitno kod lekara. Bojane – reče okrenuvši se sinu, koji je još začuđen stajao nasred sobe, ne mogavši u potpunosti da shvati šta se dešava – ostani tu i čekaj. Javiću ti se čim budem mogao. Ako me nema do večeras, slobodno lezi i spavaj.
Rekavši to, Ognjen pomože supruzi da svoje glomazno telo odvuče do automobila, i pokuša da se smesti na način koji bi njenom stanju najviše godio.
– Samo da stignemo na vreme, a posle ćemo se nekako snaći – razmišljao je i sam zbunjen i prilično pometen.
Sa Bojanom je to išlo mnogo lakše, iako im je bio prvo dete i iako lišeni svakoga iskustva, tada su pripreme za porođaj tekle postepeno i u kontinuitetu, potpomognute sa svih strana, koliko je to bilo moguće, a davali su i pomagali i Ognjenovi i Jasminini roditelji koliko god su mogli, ne izlažući pri tom opasnosti ni sebe ni ukućane.
Isprativši roditelje desetak metara od kapije, Bojan se zagleda u daljinu, u čijem je gustišu od granja zamakao automobil i, posmatrajući njegovo iščezavanje, kao da je potajno slutio da će se iščekivanje protegnuti u nedogled i da će najradosniji hrišćanski praznik provesti u strepnji i brizi. Poslepodnevni sati, počevši od ručka, koji je nevoljno pojeo sam a zatim, sa istom mrzovoljom sklonio sa stola tanjire i Vaskršnju sveću, pored koje behu pripremljeni tamjan i bosiljak, proticali su sa bolom u grudima, čiji je intenzitet sa svakim otkucajem uplašenog srca postajao jači. Nejake ruke neprestano su mu u nepravilnom ritmu podrhtavale na krilu sve dok ga zvuk telefona nije nagnao da ustane iz fotelje, u kojoj se duže vreme nervozno klatio.
– Lezi u krevet i ne brini – začuo je očev glas – biće sve u redu, nemoj da brineš.
Suze su mu se skotrljale niz obraze čim je spustio slušalicu jer više ne beše u stanju da se obuzda.
Noć mu je protekla u polusnu, iz kojeg se na mahove veoma često trzao, ne bi li što bolje načuo zvukove, koji su u mrklom mraku dopirali do njegovih čula, a za koje ni sam nije bio siguran da li su deo jave ili je čak i u lakome snu ove noći mogao nešto usniti. Tek, jutro je bacilo odsjaj sunčevog zraka preko prozora baš na njegovo lice, nagnajući ga da se probudi, što je ipak znak da je protekle noći bar malo usnio.
Sišavši u prizemlje, nije potegao odmah za hranom, jer baš nikakvu glad ne beše osetio, već, nespretno se umivši pokretima koji su mu već odavno postali rutina, nazu lake papuče i uputi se niz drum do rečne obale, pored koje je u tom trenutku prolazila grupa od nekolicine muškaraca.
– Zdravo, mali – javi mu se jedan od njih, uljudnim glasom otpozdravljajući na Vaskršnji ponedeljak – Hristos Voskrese.
– Vaistinu Voskrese – odgovori.
I tad Bojan uspe da prepozna lik Radiše, momka kojeg pre neki dan beše upoznao na reci. Očigledno da je i on prepoznao dečaka, jer odmah potom poče priču o njemu:
– Fino dete. Kako ono reče da se zove… Bojan?
Sunce se polako uzdizalo iznad blago zatalasane vode, razlivajući bleštave zrake po nežnom plavetnilu kad se mališan primakao obali, ne bi li sa radoznalošću propratio da li sitna riba roni u plićaku, pod kojim se, kao kroz suze, niže oblo kamenje, među kojem ponegde izniče poneka vlat mladog bilja. Oko vodenih lokvanja zujale su muve i kojekakvi drugi insekti, od kojih je Bojan od malena gajio bojazan, a koja ga u ovom trenutku beše zaobišla jer je bio zabrinut drugim problemima. Nikoga u okolini nije bilo da ga uteši jer beše praznik koji svi provode kod kuće, slaveći ga puna tri dana, uz prijatno raspoloženje i sočnu zakusku, samo je poneki automobil na mahove prekidao tok njegovih misli, primoravajući srce u grudima da udara poput groma usred najjače oluje.
– Hej, šta radiš ovde? Ulazi u kola, idemo kući.
Okrenuvši se u pravcu iz kojeg je dopirao glas, Bojan ugleda zabrinuto lice svoga oca i, pognuvši glavu ne bi li savladao plač, pohrli ka njemu, ali tek tada, osetivši olakšanje, još jače siknu.
– Smiri se… sve je u redu.
– Gde je mama? – upita dečak, pošto je malo došao sebi.
– Ostaće neki dan u bolnici.
– A beba?
Ognjen oseti kako mu se grlo suši. Tražio je pogodne reči da odgovori na nevino pitanje. Neko vreme je kao zaliven ćutao.
– Šta se dogodilo?
– Bilo je nekih komplikacija… Lekari nisu mogli da spasu bebu.
Bojan je na ove reči uzdahnuo duboko, zadržavajući svoj pogled negde u daljini pred sobom.
Posle toga Ognjen je pokušao, onako kako je sam umeo, to jest kako je od roditelja naučio i što je donekle i posle očeve smrti, doduše uz pomoć majke, koja ga je, obogaćena iskustvom, uvek pravovremeno i kako valja podučavala a zahvaljujući takođe ne maloj pomoći supruge, koja je uvek bila pri ruci da pruži pomoć u kućnim poslovima, da izvrši slavski obred za trpezom i da na veliki praznik ne oskrnavi drevne običaje.
– Prekrsti se i ugasi sveću – reče sinu, pošto je očitao molitvu, nakon čega Bojan, nespretno se prekrstivši, dunu plamen, ispod kojeg je, po obodu sveće kapao vosak, i on nestade, ostavljajući oblak dima da leluja po sobi.
Otac i sin su nakon toga nevoljno razbijali ofarbana jaja i sa istom nezaintersovanošću i bez apetita jeli pripremljen ručak. Sati samoće i ćutanja izjedali su dušu i jednog i drugog, trujući je lagano strepnjom od sutrašnjice.
Jasmina se vratila kući nekoliko dana kasnije, prilično iscrpljena i onemoćala. Beli pleteni džemper, koji beše obukla, prekrivao joj je obline oko struka, koje sada, iako manje, još se behu znatno isticale. Ali, kako je dolazilo leto, poslovi u polju i po kući nisu joj davali mira, tako da se salo na njenom telu topilo i nestajalo, poput vrelih letnjih dana, koje je Bojan odbrojavao do polaska u školu.
Ne kaže se uzalud da je svaki početak težak, ali Bojan se, malo-pomalo, uklapao u novu sredinu, u koju je dan za danom sve radije hitao, ne bi li se otarasio čamotinje i dosade, koja ga je tištila između četiri zida porodičnog doma.
– Zašto ne izađeš malo sa drugovima? – upitao ga je otac jednog popodneva.
– S kim da izađem? – odgovorio je smoren od dosade – Nemanja je otišao sa sestrom na rođendan, a Strahinja sa bratom gleda utakmicu.
Jasmina je, slušajući ovo dok je peglala u sobi, gde su vrata bila odškrinuta, tiho uzdisala i potajno i sama još uvek žalila za izgubljenim detetom.
Godine su prolazile, a brdovit kraj iznad rečne obale iz godine u godinu čamio je i venuo sve više i više. Stari stanovnici ubrzo pomreše, a omladina se otrgnu u velike gradove, neki da bi obavljali izučeni zanat dok bi drugi, koji još verovahu da će doći vreme kad će i znanje neko umeti da ceni, odoše da izučavaju visoke škole te tako dođe vreme da i Bojan krene najpre na studije pa na odsluženje vojnog roka.
Otišao je iz nedođije, u kojoj je proveo detinjstvo ostavivši za sobom zaobljenu padinu, prošaranu raštrkanim spomenjem, koja je vremenom postajalo sve zbivenije, i ruinirane, često napuštene, kuće, na čijim se krovovima u jesen taložilo lišće i poneka polomljena grančica, a u vreme poplava slivala kišnica, kvaseći zapuštena dvorišta i puste oranice, noseći sa sobom nataloženi pesak i u udolini se stapajući sa rekom, koja je nekad bivala mirna, te su je seljačke, okaljane blatom, noge olako mogle prepešačiti, a nekad uzburkana toliko da je čoveku jeza i gledati je.
Nabujalu reku mnogi su poredili sa kolotečinom života ovoga kraja, koji je strahovitom brzinom proticao survavajući dan za danom kao kamenje niz strmu padinu, sa čijeg se vrha pogled pružao u nepreglednu ravnicu, preteći da svakoga trenutka povuče u ambis. Godinama su na ovom prostoru svitale zore i budila proleća, istina, za mnoge poslednja, i ništa posle njihovog napuštanja ovozemaljskoga života nije bilo isto, samo je drevna pravoslavna crkva stajala uvek na kraju sela i vazda su sveštenici, koji su se iz godine u smenjivali, jer ni oni ne odoleše zubu vremena, držali ista opela kad nekog isprate na večni počinak. Venčanja gotovo da nije ni bilo, mada su se mladi alasi poslednjih godina češće odlučivali za život pokraj obale, gde u proleće i leto niču raznobojni pupoljci, koji svojim mirisom omamljuju prolaznike, ponekad toliko jako da zadaju glavobolju.
– Ljudski život je kratak i treba ga ceniti i sa uživanjem provoditi svaki dan. Priroda nas je obdarila sposobnošću da stvaramo svet oko sebe, a to možemo samo ako smo ljudi. Čin čoveka stekli smo krštenjem, a gubimo ga u trenutku umiranja. Ali, smrt naša nije nestajanje, već sjedinjenje sa bogom.
Slušajući besedu sveštenika na sahrani svoje majke, Bojan se okrenu poznaniku, sa kojim je do maločas vodio razgovor.
– Pa šta joj se to, pobogu, desilo?
Bojan se okrenu ulevo, dosegnuvši pogledom do dvorišnog bunara, sa kojeg je baba Milena imala običaj da zahvata vodu, jer struje ne beše zadugo ni posle njegova rođenja. Kravu behu prodali pre neku godinu, tako da odande u poslednje vreme retko zahvatahu vodu, ali jedne srede, kad nikakav praznik ne beše, i kad Ognjen još ne dođe sa njive kući, nestade struje, baš kad Jasmina nabra malo spanaća u plastičnu posudu, koliko je potrebno za ručak, te, pošto ga na električnom šporetu nije mogla skuvati, nakupi naramak sitnih drva i, založivši vatru, ode do bunara da zahvati vode.
Propustivši najpre zeleno lišće kroz hladni mlaz, ostatak tečnosti nasu u oveću šerpu i stavi da se kuva, a za to vreme sede na stolicu, koju je stavila tik pored šporeta, da se odmori.
Klokotanje uzavrele vode prenu je iz razmišljanja, kojem se, izgubivši vremensku orijentaciju, beše prepustila, te, dohvativši krpe koje su joj bile pri ruci, brže-bolje skoči ka šporetu da bi sklonila šerpu sa vatre, ali od uzbuđenja ne mogaše u potpunosti da savlada pokrete i da ih kontroliše, nego povuče ovalnu posudu ka sebi te ona kliznu niz uzavrelu površinu i mlaz vrele vode razli se preko njenog stomaka pa preko nogu sve do drvenog poda, na koji je, kao pokošena, pala.
– Od sudbine se ne može uteći – tešio je Bojana sagovornik, dok se narod već razilazio jer je kiša počela da pada.
– Sve se u ovome kraju izmenilo otkad sam otišao – dodade Bojan.
– Imaš prava. Stari pomreše, a evo sad stigla omladina pa gradi nove kuće. Eno, onaj Radiša napravio kuću gore na brdu.
Pogledavši ispred sebe, Bojan u gomili ljudi uspe da prepozna Radišu, kojeg je, kao mladića, viđao da prolazi ovuda.
– Moja majka nikome nije zgrešila – pomisli u sebi i tad mu pade na um beseda koju je u crkvi držao sveštenik, o tome kako su svi ljudi grešni i kako se svi moramo, pre nego odemo na onaj svet, pričestiti u crkvi i pred bogom iskreno pokajati. Primaknu se obodu litice i tad se pred njim otvori prostrani vidik, koji se sa vrha uzvišenja protezao sve do rečne obale, na kojoj je mališan od nekih šest godina glavom bio primaknut vodi i nešto čeprkao po pesku.
– Bojane, ručak! – začu se ženski glas, koji je očito dopirao iz kuće na brdu, koju mu je malopređašnji sagovornik pokazao, i koji je verovatno bio upućen dečaku na obali, jer on, začuvši ih, žustro otrča pravo gore.
Bojan još jednom baci pogled na dolinu, koja se belela od rascvetalih pupoljaka, čija aroma dopre duboko u njegova pluća, zadajući mu nesnosnu glavobolju. Miris jasmina širio se svuda unaokolo.