Išli smo kozjim stazama od Čemerna prema očevom rodnom selu Izgori, kroz Hercegovački krš. Početak avgusta, tada smo obično odlazili kod đeda u goste, na početak koševine. Upeko božiji zvizdan, nigde oblaka.
Otac, majka i đed su išli pešice, s tim što je đed vodio kobilu Zeku, preko čijih leđa je bio prebačen samar na kome smo se baškarili brat i ja. Usput, otac nam je brao borovnice i šumske jagode; njegova ogromna ručerda pretvarala se u posužavnik s kojeg smo se brat i ja zaslađivali.
U jednom trenutku, đed je pustio dizgine, zastao je da zaždije cigar duvana. Zeka je sama produžila dalje. Dečija radoznalost me je ponukala da se obratim đedu. Upitao sam ga: Zna li ova kobila kuda ide? Odgovorio mi je da ona zna, ali da ima mnogo konja koji to ne znaju. Upamti sinko, naglasio je, ako ne znaš kuda ideš, gde god da stigneš uvek ćeš biti na pogrešnom mestu!
I jesam, upamtio sam to, ali, sudeći po svemu, nije mi se primilo baš najbolje. Često puta sam se, naime, s razlogom pitao da li se đedova primedba konjima odnosi i na mene.
