Pristojna beseda, dame i gospodo, podrazumeva – pored zahvalnosti za dobijenu nagradu – i pokušaj uspostavljanja nekih paralela između nagrađenog autora i književnika čije ime nagrada nosi. Naime, i Laza Lazarević i moja malenkost nosimo titulu „dr“, iako sam ja doktor veterinarske medicine; različitost koja za sobom povlači izvesne konkluzije, koje nikako ne mogu ići u prilog ljudskom rodu. Za razliku od pacijenata Laze Lazarevića, moji pacijenti umeju da laju ali nikada ne olajavaju; moji ujedaju samo kada su gladni ili se osećaju ugroženima – njegovi to umeju da čine iz čiste zlobe i zbog sitnog ćara; i , ono najvažnije, moji pacijenti su zahvalni, za razliku od Lazinih koji zahvalnost pokažu tek na kraju majstorski napisane priče; ali, ne svi i ne uvek. Čovekov „ratio“ je velika nepoznanica, a svaki ozbiljan filozof ili psihijatar – još od Sokratovog „daimoniona“ i Frojdovog „superega“ – reći će vam da smo tek zakoračili na „terra incognita“ ljudskog uma.
Pre Džemsa Džojsa, a uz bok Dostojevskom, Laza Lazarević je postavio temelje pripovedanja u kome su unutrašnji lomovi junaka važniji od spoljašnje „mnogo buke ni oko čega“ i gde i deskripcija – koja je vrlo često najpre stav a tek onda opis – i zaplet jesu samo nužna pomoć u rešavanju zagonetke zvane ljudska psiha. Dovoljan razlog da se i danas lome koplja oko značaja ovog pisca; od ponekad i preteranog veličanja – saglasnog popularnosti u svom vremenu, do, u jednom trenutku, realne mogućnosti da – pored Bore Stankovića, Isidore Sekulić i Disa – i Laza Lazarević postane još jedna od nevinih žrtava bahate Skerlićeve vivisekcije .
Pravnik, lekar, pisac… I prevodilac, naravno. Laza Lazarević uči ruski jezik da bi mogao da razume Černiševskog, usput prevodeći članke Čarlsa Darvina i Majkla Faradeja. Ali, u kakvom to vremenu Laza živi, kada to isto vreme žudi da sazna o čemu se tu radi, iz knjige pod naslovom „Šta da se radi“? „Osamdesete godine devetnaestog veka ostaće u istoriji napisane kao razdoblje vladalačke samovolje i policijskog nasilja; jedna u krvi ugušena buna i jedan, protivno nacionalnim interesima vođen i nesrećno izgubljen rat, jesu najpoznatiji, ali ne i jedini tragični događaji toga doba.“ – tvrdi Predrag Protić; da nema jasne naznake perioda na koji se ova konstatacija odnosi, bio bih ubeđen da se govori o devedesetim godinama dvadesetog veka. Vreme u kome će moja generacija – zahvaljujući suludim ratovima – biti sretna ako ostane i bukvalno promašena; ali i vreme zbog koga se i u kome se mora pisati. Tu književnost prestaje da bude lepa i postaje istinita; ovde ljudska i umetnička istina nikada nisu bile bliže jedna drugoj, jer su od one istorijske – uvek spremne na podavanje svakoj džukeli sa ognjem i mačem – odavno digle ruke.Ne samo zato da bi se dokazala prosta cikličnost istorije i floskula da ono što je prvi put bilo tragedija, već sledećim ponavljanjem postaje farsa; ništa nije gotovo sve dok i sama farsa ne postane svesna svog tragičnog izvorišta.
Savremenici tvrde da je Laza omašio vreme svoje smrti za samo frtalj sata; ženi je rekao „putovaćemo u osam i po“, a kad je ispustio dušu, bilo je tačno petnaest do devet. Ova sažeta „hronika najavljene smrti“ – da parafraziram Markesa – u ovom slučaju daje posebno značenje terminu „akademskih petnaest minuta“. Jer, Laza jeste akademik, ali i nemački tačan sanitetski pukovnik srpske vojske za koga patriotizam nije samo embrouzbirsovsko „poslednje pribežište hulja“, već istinska ljubav prema domovini. Život i delo Laze Lazarevića jeste čudesan spoj koji nagoveštava plejadu tragičnih ratnika-pesnika, u povesti koja tek nailazi:Bojić,Uskoković, Dis…
A kada smo već kod istorije – koja više liči na pobedničkom rukom nafrakanu kurtizanu nego na učiteljicu ma koga i bilo čega – red je da i ja udelim prilog destrukciji zvaničnih verzija: priča „Kraj revolucije“ jeste smeštena u vreme velikog francuskog prevrata, posle koga više ništa neće biti isto. Dvadesetak hiljada pročitanih strana o ovom krvavom fenomenu neizostavno povlači još paralela između života Laze Lazarevića i „pacijenata“ Velike revolucije , a za koje u ovoj priči nije bilo mesta: najpre sa Nikolom Šanforom i njegovom rečenicom da „najveća remek-dela izlaze iz tavanskih sobičaka“, zatim i sa Andreom Šenijeom, čiji je značaj za francusku književnost mnogo veći od nevelikog opusa koji je pesnik ostavio za sobom. Tu je i Žan-Pol Mara – naučnik, lekar, veterinar, publicista, a tu su i sličnosti sa Vernjoom i njegovom najpoznatijom sentencom da je „Revolucija kao Saturn, ona proždire svoju decu“ i sa slikarom Davidom koji će od najvatrenijeg revolucionara postati zakleti monarhista.
U svojoj radnoj sobi, sa samo devet dovršenih i osam pripovedaka koje nisu doživele svoj kraj, okrenut tradicionalizmu kao otporu „novom čoveku“ – posle naglog zaokreta od sledbenika ideja Svetozara Markovića i Černiševskog ka zagovorniku patrijarhalnih vrednosti – Laza Lazarević svojim životom sve ove likove volšebno spaja u jednu veliku i blistavu tačku susretanja drugačijih svetova: u neprolazno delo velikog lekara i sjajnog pripovedača.
(beseda povodom primanja nagrade „Laza Lazarević“ za 2012. godinu)