Marko je zurio u monitor, remek-delo čuvenog japanskog proizvođača. Mozak mu je šlajfovao kao pokvareni ruski automobil u sibirskom blatu. „Kao ja, kao ja!“ odzvanjalo je u njegovoj glavi. Osećao se kao potpuni kreten. Bilo je jedan posle ponoći i on je, trudeći se da ne napravi ni najmanji šušanj, ustao od stola. U susednoj sobi su spokojno rondali žena Deana i deca – Asja i Igor. Upravo je završio čitanje romana svog drugara i kolege, Novaka Aleksića – „Van kontrole“. Urbana priča vezana za osamdesete i devedesete, deformacija ljudi koji su imali pameti i energije da donesu nešto bolje, sve je to bilo jezivo slično s onim o čemu je on pisao. Štaviše, prva osoba koja mu je to rekla bio je sam Aleksić. Setio se toga dok su pričali o drugom poglavlju njegovog romana u nastajanju. Aleksiću je, ko zna zašto, pao na pamet rukopis koji je napisao pre par godina. Nudio ga je, bio je odbijen, zaključio je da nije vredan truda i ostavio ga da truli u folderu ROMAN 2009. Marko je svoj roman počeo da piše 2010. godine i ova vest ga je malo kosnula. Zatražio je da vidi rukopis. Novak mu je, s osmehom, rekao da ću mu ga poslati iste večeri. Kad je ispričao Deani o čemu se radi ona mu je kratko odgovorila:
Laže te. Dečko te kopira i iskorišćava sve vreme.
„„Dečko“ ima trideset i sedam godina, gomilu objavljenih knjiga, članaka, igranih drama i sl. Ja imam deset godina više i tri knjige. Novak mi ne deluje ni najmanje kao neko ko krade od drugih. U stvari, pre deluje kao neko ko muku muči da ostvari sve svoje ideje. Možda je ova priča čista slučajnost“ pomislio je Marko ali se brzo otresao te misli kad mu je Deana rekla:
-Ti si stariji od njega i bolji pisac. Moraš da mu održiš lekciju.
Osetio je kako ga je prva rečenica napumpala adrenalinom a druga ispunila pravedničkim gnevom. Pokazaće tom nikogoviću za sve gadosti koje mu je naneo dok mu je bio takozvani prijatelj. Samo, koje gadosti? A, da, jednom mu je, na košavom izmučenoj ulici, rekao da sa kabanicom jakne na glavi, ogromantnom, postavljenom krznom, izgleda kao Nanuk sa Severa. „Nije to bila samo šala – to je bila pakost jer svi znaju da su Eskimi sitne građe kao ja za razliku od onog lajavog krakatog čudovišta“ pomislio je Marko.
Deana je odahnula kad je lice njenog muža promenilo booju iz bledo-žućkaste u ružičastu. Zadovoljno se iskezila. Jedan manje. Njen muž i Novak bi seli u neki kafić jednom mesečno i pričali satima o književnosti, muzici, filmu, politici što je za nju bilo gubljenje vremena. Ponekad bi i popili malo više. Ili bi, dvaput godišnje, otišli na rok koncert nekog stranog indie benda ko da su klinci. Novak negativno utiče na Marka. Trebalo bi da bude pribran, ozbiljan 24 sata dnevno. Mnogo bi bolje bilo da je to vreme Marko provodio s njom i decom. Ostalo mu je još par prijatelja koji dolaze na rođendane, slave, ali će s vremenom i oni iščeznuti. Razboleće se, ostariti, odseliti, izmisliti obaveze, javljaće se samo mejlovima. Na kraju će on biti samo njen. Ali, da li joj treba baš toliko taj nervozni, praskavi muž? Mrško sa naočarima na kraju tankog nosa? Pa dobro, ni ona nije u prvoj mladosti. On ima mana napretek ali, sad, kad imaju decu, treba živeti s njim. Ma, neka prema drugima bude najgori na svetu. Bitno je da je za nju umiljat kao mali bata.
Iz nekog default- poštovanja prema dugajliji Marko je prvo pročitao pismo a onda sačinio brzi odgovor. Novak je večito bio za kompjuterom i otpisivao mu je čim bi elektronsko pisamce stiglo. Pisamca su se tako brzo smenjivala da bi se moglo rećei da je to bio više razgovor a manje prepiska:
Pročitao sam tvoj roman. Previše je sličnosti između onoga što smo i ti i ja napisali da bi ovo bila čista slučajnost, kratko je prokomentarisao Marko.
Hajde, čoveče, ko sve danas ne piše o osamdesetim i devedesetim? A ako misliš na sličnost između mog glavnog junaka i jednog od tvojih, onog Gorana, nije ni to čudo. Vreme i mesto određuju ljude koji nisu dovoljno snažni da se izdignu iznad njih- odgovorio je Novak.
Ja sam uticao na tebe. Priznaj mi pa se neću ljutiti. Meni , s jedne strane, laska što se ti kao mlađi kolega oslanjaš na ono što ja radim. Ti si kao ortak prema meni uglavnom bio korektan i samo zbog toga ja i dalje komuniciram s tobom.
Ama, čoveče, ne oslanjam se na tebe. Roman sam napisao pre nego što sam te upoznao. A korekcije od deset strana sam uneo godinu dana pre nego što si ti počeo da pišeš svoj roman. I to su bili samo neki opisi, razrada par dijaloga i takve stvari.
Onda si dorađivao pod mojim uticajem.
Nisam. Pa ti i ja imamo potpuno različit stil. Meni je fascinantno što dva pisca kao što smo ti i ja žive u komšiluku i bave se sličnom tematikom. Koja je šansa da se to dogodi?
E, pa meni nije ni najmanje fascinantno. Zabole me kurac da li je tebi fascinantno ili ne. Hoću da ja imam prvenstvo i da ja prvi objavim roman.
Okej. Objavi slobodno. Ionako nisam nešto zadovoljan ovim tekstom.
U pravu si . I nije ti nešto.
Slušaj, ja ne želim da se svađam niti gubim prijatelja zbog ovakve gluposti. Poslaću ti još jednom, u attachmentu, moj rukopis. Kad ga otvoriš videćeš i kad je napravljen i kad je korigovan i kad je poslednji put otvoren. Znam da ti ne idu te kompjuterske zezalice pa sam ti sve pojednostavio da se uveriš da sam napisao roman onda kad sam ti rekao. Nisam mogao da lažiram datume. U stvari, mogao sam, pod uslovom da sam Bil Gejts kao što nisam. Molim te, otvori i pročitaj. Ja nikad ne lažem svoje prijatelje.
-Nikad ne lažeš svoje prijatelje!? Ne seri!- promrmljao je Marko i izbrisao Novakov mejl. Odlučio je da ga kazni japanskim „nokusatsuom“ tj. ubijanjem tihim prezirom. Ustao je, protegao se uz gnevno zevanje a zatim se, na vrhovima prstiju, odvukao do vrata balkona. Otvorio je škripava vrata i pustio da ga ledeni vazduh obavije velom od mraka i smoga. Iskoračio je na balkon, hitro spustio ruku u džep kao da mu život zavisi od toga, izvukao cigaretu i zapalio je. „Takav moram da budem prema njemu. Leden! Kao ovaj vazduh!“ pomislio je.
Sutradan je Novak zurio u monitor napravljen u istoj fabrici u kojoj je sklepano i Markovo sokoćalo. Inbox je bio prazan i nešto mu je govorilo da će takav i ostati. Prst mu je bio na slovu „d“. Hteo je da napiše: „Druže, jesi li otvorio mejl? Ako nisi, šaljem ti mejl još jednom, za svaki slučaj“ a onda mu je na pamet palo vrlo jednostavno pitanje: „Zašto to radiš?“ . Razmišljao je i nije našao logičan argument. Nekad davno, kad su pterodaktili leteli nad Beogradom a on imao dvadeset i kusur, odustao je od tvrdoglavih pokušaja da dokaže istinu po svaku cenu. Izabrao je da ponudi dokaze drugoj strani pa, ako im odgovara- ok a ako ne- više se neće truditi. Četrdesete mu se približavaju a on želi da zadrži svoj mladoliki izgled što duže može. Njegovo čelo jeste visoko ali je premalo za sve bore koje koje mu vreme nudi.
Ali, opet se prevario i, verovatno, dobio boricu ili nagoveštaj iste. Primećuje te sitne promene kod sebe – kosa mu je tamnija, umornija nego pre, oči su umorne, ispitivačke i promenile su boju iz smaragdne u sivo-maslinastu. Nije sve to zbog lošeg društva ali, nije da nema uticaja. Mnogi su tako tvrdili da su mu drugari pa mu se ne bi javili po dve godine. Posao, gari, strašno sam zauzet! Jedan drugar sa studija mu na svaki rođendan pošalje sms poruku sa čestitkom i kaže mu da treba da popiju neko pivce. I on odgovori:“ Naravno, što da ne. Reci kad i okej.“ I onda mu se drugar ne javi. I sve tako, u krug, već pet godina. Eksperimentisao je jednom. Nije nikog zvao mesec dana. Čekao je da neko njega pozove. I ništa. Ljudi imaju preča posla.
Svi su jako zauzeti u ovoj besposličarskoj zemlji i niko više ne priča telefonom a i sms-ovi se retko šalju. Isključivo mejlom. Tako će šefu na poslu izgledati kao da radiš nešto strašno bitno. Do prekjuče smo se posećivali po kućama, do juče smo sedeli u kafićima, danas razmenjujemo poruke a sutra ćemo samo povremeno surfovati po netu i tražiti poznanike i prijatelje u bankama podataka: umro, nije umro, odselio se, poslali ga u ludnicu, živ je ali nije bitno. Danas je tako popularno imati neprijatelje koji su ti nekad bili ortaci i izbegavati drugare jer se u ortaštvu nalazi nešto homoerotsko. Predivno! Odnosi između ljudi se svode na to da se tucaju ili ubijaju. Cum bajšpil:
– E, bajo, oćemo na pivo?
– Jes, pa da me natrtiš i zakolješ! Teraj se, homiću homicidalni !
Još su gori oni koji tako lako nalaze mane drugima a tebe hvale a onda te tako lako otpišu, kao i sve druge.
Ako bi se gledalo po onome što ga ispunjava prijatelji mu nisu potrebni. Ima svoju porodicu, svoju devojku i svoj rad. Novak može da zauzme poziciju nekadašnje svetske velesile i kaže:
-Ja sam Velika Britanija! Ja nemam prijatelje – samo interese!
Ali ne, on muči sebe glupim konstrukcijama tipa: „E, da mu ja nisam poslao moj roman mi bi i dalje bili ortaci!“ Da, bili bi, dok ne bi iskrsnuo neki drugi beznačajni razlog. Ipak, ma koliko govorio sebi da nije kriv za ono što se dogodilo, opet oseća krivicu koju ne može najbolje da definiše. Pritiska ga, ščepala ga je oko vrata i povlači čelo prema stolu ali nije dovoljno jaka da ga natera da pritisne prokleto slovo „d“. Ustaje od stola, prilazi krevetu , zavaljuje se i pritiska dugme na daljinskom upravljaču. U hodniku televizijskog hodnika stoje dve muške pojave u poznim tridesetim. Puše, razmenjuju namrštene poglede i mrmljaju na srpskom. Onaj niži nosi loše, kvazilistersko sivo odelo i preširoku, krvavo crvenu kravatu. Jednom rečju – maneken ranih osamdesetih prošlog veka. Onaj viši, glavat, raščupan, u izgužvanom baloneru, sa pojavom propalog ruskog intelektualca kaže svom sagovorniku:
Ti i ja, mi smo drugari, jel’ tako?
Aha. Jesmo.
I drugari mogu jedan drugom da kažu šta god hoće?A?
Da, naravno.
Dakle, drugari smo?
Da, sigurno. Šta hoćeš da kažeš?
Hoću da kažem: teraj se u pizdu lepu materinu!
