Marko je danas u šetnji sa mnom iz kolica nekoga pozdravljao, mahao ručicom.
Nisam obraćao posebno pažnju na to, jer on to često čini, a ja niti koga poznajem, niti znam italijanski jezik, pa ne smatram obaveznim pozdravljati na ulici malog grada slučajne prolaznike.
Spazio sam da pored nas laganim korakom prolazi neka devojka/devojčica. Ništa neobično. Prolaze svake minute, neprekidno, pa šta? Na glavnom smo šetalištu!
Dobacio sam Marku, on je mali i svakako ne razume šta mu govorim, da se strpi, da ne gleda u devojke, rano mu je… Moj pogled odlutao je iz mimohoda za njom…
Rekao sam Marku:
– Svaka čast, momčino! Ti znaš šta valja!
Pola sata kasnije Vedrana mi reče da mora da se sastane sa Enrikom (Sad nije važno da li sam njeno ime napisao pravilno!) Uskoro smo se sreli. Njih dve ćakulale su na italijanskom, Marko i ja ćutali (ili nešto brbljali) na srpskom. Lepo smo se razumeli, jer on još ne zna nijedan jezik, a ja svakako slabo čujem.
Rekao sam Vedrani da smo malopre sreli tu devojku, Enriku, da je nisam prepoznao (Baš sam bezobrazan!), ali sam morao ponoviti i prethodni komentar. Smejale su se. Bilo me malo stid, a onda sam sebi rekao: Čoveče, moraš napisati reč o tome. Nije važno hoće li neko čitati. Ta lepota nije svakodnevna, unutrašnju lepotu malo ko vidi…
A sad, evo me, pišem reči i rečenice koje nikada nisam pisao, izgovarao. Zatečen onim što sada vidim ostalo mi je samo da običnim rečima kažem i drugima: Enrike je neobična devojka. Lepa. Nisam rekao prelepa, a jeste. Krotka. Pogledom seje toplotu, usnama dobrotu. Pomislio sam: da je nju Bog stvorio šestog dana po Pismu, svet bi danas bio bolji, pitomiji, pravedniji. I Eva je, rekoše, bila lepa, ali je bila zla, osiona… U Enrikinom pogledu spoznao sam svu lepotu i dobrotu ovog sveta…
Bilo bi suvišno, čini mi se, pisati više. Više se ne može kazati, ja bolje ne umem. Nema reči koje odgovaraju Enriki. Sve su već iskazane. Ove reči nisu ni reči hvale ni ljubavi. Hvaliti ne treba ono što je Bog već pohvalio svojom svetom rukom. Nisu ni reči ljubavi. One su davno i daleko zaključane u jednoj grobnici.
Enrike draga, ovo sam morao da napišem.
Grado/Italija, rascvetanog majskog jutra 7520.
SIMO B. GOLUBOVIĆ
BIOGRAFSKI PODACI:
– Rođen 16. marta 1947. godine u Ravnima, opština Mostar, Bosna i Hercegovina (Naročito Hercegovina).
– U Mostaru završio Učiteljsku školu i Pedagošku akademiju.
– Ratni vihor doneo ga u junu 1992. godine u Deliblato, opština Kovin. Sada živi i stvara na Paliću. Penzioner–pripravnik.
– Osnivač je i utemeljivač pesničke manifestacije DEČJI PESNIČKI MARATON SUBOTICA. Neki od učesnika ove manifestacije sada su istaknuti članovi UKS.
– Bavi se književnom kritikom. Ima mnogo književnih prikaza i književno-kritičkih recenzija.
– Objavio je PET KNJIGA POEZIJE I JEDAN ROMAN.
– U rukopisu ima PETNAESTAK knjiga.
– Slikar sa više izložbi. Ilustrovao mnogo knjiga. Prevođen na mađarski i engleski jezik.
ROMAN “SEDAMDESESEDMI JOVAN“ napisao je za JEDANU NOĆ. Za rukopis ovog romana autor je nagrađen drugom nagradom za književnost na 29. književno-publicističkom konkursu Fondacije Dragojlo Dudić za 2000. god.
Roman TRINAESTA MOLITVA STANKA NEKADA-ŠIĆA napisao je u toku jednog dana.