prevela sa makedonskog Milena Stojanović
Vratiću se deset godina unazad, jedan dan pre San Fermina, mislim da je bio 6. jul 2002. godine. Ništa nije ukazivalo na to da će se desiti nešto neobično. Bilo je kao i uvek, kao bilo koje uobičajeno popodne. Kristijan je spavao na kauču u dnevnoj sobi sa otvorenim novinama na njegovom licu, uvek je tako radio, ne znam kako je mogao spavati bez vazduha, sa svim tim slovima i crnom hronikom pritisnutim na nos. Kao da je nesvesno želeo da sakrije lice od mene, da ne bih mogla pročitati za čime žudi i šta sanja. Sada kada ovo pišem možda se prekorevam i govorim sebi, da sam tog dana sklonila novine, mada to nikada nisam praktikovala, možda bih i videla neki znak, pročitala mu sa bora, čula neki uzdah.
Ja, kao novozaposlenа sekretarica u birou za dizajn, želeći da ostavim dobar utisak i da se sprijateljim sa kolegama, pozvala sam Evelin i njenog muža na večeru. Evelin je bila približno mog uzrasta, brbljiva, ali veoma prijatna osoba. Iako sam bila samo mesec dana u firmi, osećala sam kao da je poznajem veoma dugo.
Bacila sam pogled na krevet na kome je spavao Kristijan, polako izvukla daljinski koji je bio pod njim da utišam vesti, podigla mali papir sa poda ne pridajući mu nikakvu važnost i stavila ga na sto.
U kuhinji je ključala voda i zagrevala vazduh u već paklenoj i zagušljivoj sobi. Nisam htela da otvorim prozor da ga ne bih probudila. Da sam tada znala sta me je čekalo otvorila bih prozor, lupila ga iz sve snage, pustila bih glasno radio, prosula bih mu supu u krilo i vino na belu košulju, možda bih mu i desert posolila. Precenila sam se za večeru mada obožavam da kuvam. Želela sam da svi legnu siti pred sutrašnji festival. Možda sam želela da misle više o mojoj ukusnoj hrani nego o ljutim, razjarenim bikovima.
Sakupila sam kosu u visoku pundju, uvila je u svilenu narandžasto-crvenu maramu, koja je bila poklon od moje majke, i počela.
Jedan kilogram chorizo na roštilju, kilogram svežeg Melruza kupljenog jutros u lokalnoj ribarnici, supa od povrća, morski plodovi sa bademom, a za desert krema Catalano.
Plesala sam, okretala se, žonglirala, uživala u kuhinji, dok mi je miris pržene ribe ulazio pod kožu, radovala se zvuku i boji kobasica na roštilju. Dok sam čistila grašak za supu, u mislima sam već ukrašavala posude sa desertom, nekoliko malina, tanke listove bele čokolade i nane za dekoraciju. Jos pre dva dana kupila sam 3 flaše crnog, srednje suvog lokalnog vina, koje je prodavac tako pohvalio kao da kupujem najskuplje Vega Sicilije.
Završila sam nakon skoro dva sata i tako zanesena nisam ni videla da je Kristijan već izašao. Bilo je 18.30, pola sata pre dolaska gostiju. Još jednom sam opsovala u sebi zbog toga što sam rekla Kristijanu da kupovina klima uredjaja može da sačeka, pustila sam disk Karmen u izvodjenju Dominga i otišla da se istuširam ostavivši otvorena vrata.
Kristijan se vratio, kupio je lep svećnjak i dve sveće sa mirisom vanile. Našalio se na račun muzike, rekavši kako je danas sve u znaku San Fermina.
“Još da obučeš crvenu haljinu ili pustiš Almodovara i moraću da potražim rogove“-zagrlio me je, isto, ništa drugačije kao i svake veceri.
Bila je to veoma prijatna večera, i kako su kružile činije i flaša vina, tako je tekao razgovor od komplimenata za moje kuvanje, sarkastičnih komentara na račun šefa, uspešna sezona Barselone, nudizam. Prepirali smo se o muzici Nia Pastori i smejali se do besvesti Adanovim masnim vicevima.
Večeru smo završili desertom i poslednjom flašom vina, i poredjani jedan kraj drugoga na tesnoj terasi kao sardine, izlagali svako svoje stavove o novim izmenama u zakonu u oblasti obrazovanja i migracija.
Ispratili smo ih u smehu do kraja ulice i tako pijani se ismejali komšijskom psu koji je umalo skinuo suknju Evelin, ljubili se i ugovorili sastanak ujutru u 8 da zajedno idemo na festival.
Kristijan me je zagrlio i kao da još uvek osećam njegove hladne usne na svom levom obrazu. Kao hladan šamar polarnog vetra.
„Fidela, nemoj sutra oblačiti crveno, iako ti najbolje stoji“ – zausti.
„Fidela, znaš li da se i ljubav umara i troši, znaš li da i ljubav traži skrivene kutke za uzdah, odmor i svež vazduh?
Znaš li da je ljubav kao dete koje je, kao malo, nestrpljivo da odraste, a kada ostari život mu postane težak, i jedino što želi je da se vrati nazad, da bude dete koje po ceo dan žudi, mašta i igra se?“
Nisam mu ništa rekla, ma šta da sam rekla, razbilo bi pečat ovog dugo pripremanog govora. Samo se još uvek pitam u kom trenutku smo ugušili dečiju igru, kada smo ostavili klikere u prašnjave vitrine, kada je naše osmehe zahvatila paučina i koliko dugo smo živeli kao starci bez ljubavi.
Nisam mu ništa rekla. Više ga nisam ni videla.
Toga jutra nisam obukla haljinu, nisam ponela ni crvenu maramu, po prvi put sam prekinula tradiciju. Jedina crvena stvar na meni bile su moje krvave oči.