Dosta mi je Dana!
Dan žalosti da se proglasi i da svi nosimo crni flor.
Dan zaštite atmosfere, Dan ustaljenih pravila. Dan kolotečine, Dan jezika, Dan ustava, Dan pešačkih prelaza… Noć!
Tako je na Trgu Republike proslavljeni šofer čuvene 93. otpočeo svoj bunt ili ga je završavao jer su dva policajca u civilu već znala da ako nastavi sa deklamovanjem može se skupiti « rizična masa». Ili kritična?
U našoj državi rizik je bio i preći ulicu, možda taj Dan pešačkiih prelaza i treba podržati? A što se tiče masa i ljudskih glava preborjanih pod lupom Velikog brata, moglo ih se skupiti desetak. Iz radoznalosti. Da čuju « ko to tamo peva »?
Ništa nije bilo neobično sem temperature vazduha. To valjda slušamo i na vestima. Mada, danas je bio poseban dan. Dan rada.
U Čikagu su pre 150 godina izašli radnici na ulice jer su im uslovi rada bili loši. Kod nas posla nema. Ili ima? Za većinu i ima i nema.
Ali onaj buntovnik je još na Trgu Republike samo što se pridružio golubovima i kljuca suvo semenje. A pijace rade. Male trgovačke radnje na pijacama, rade. I novinari rade. Pa gde bi mi bez njih. Posebno onih koji jure za javnim ličnostima. Izuzimam političare. Oni me više uopšte ne zanimaju. I tačka. Bez komentara!
U jednoj državi su vodenim topovima udarili na demostrante. Radnike! Pa 1. je maj.
Roštilj se peče, kese lete, priroda trpi požare. Krompir je uvezen iz inostranstva, lošeg je kvaliteta.
Praznik je izgleda samo onom nesretnom čoveku što doručkuje s golubovima.
