(izdavač: GEOPOETIKA – BEOGRAD, 2013)
Zahvaljujući izd. kući Geopoetika u prilici smo upoznati se Koenovim romanom Omiljena igra koji je autor napisao daleke 1964. godine! Mogao bih „Omiljenu igru“ predstaviti i kao sagu o mladosti, mladosti u kojoj, po ovoj Koenovoj storiji, nema sporednih aktera jer ličnosti u knjizi nisu nosioci nekakvih marginalnih uloga i zastupljene su u daleko od sporednih obimu. Sa druge strane, poistovetiti se sa glavnim junacima iz knjige je teško, ali naći naći neku paralelu sa sopstvenim odrastanjemjem , vrlo je moguće !Barem u delu madalačkog entuzijazma, željom za putovanjima, novim saznanjima…
Što je stariji, čoveku se slike mladosti sve češće javljaju, pojedini detalji, tako do nedavno skriveni, skrajnuti ili pohranjeni negde na perifernu vijugu neku ponovo ožive svetliji, jasniji i kao da su danas. Ne, nisu to obrisi samo do nedavno zapostavljeni sa margine sećanja detalji, i pokušaj dočaravanja istih. Od svih Omiljena igra autorova je taj prelomni period iz tin u ozbiljnije, zrelije razdoblje neko.
Svoju različitost u odnosu na vršnjake je već tada ispoljavao. Predodređen art um u datim (montrealskim) okolnostima, odrastanje u takvim, i specifično okruženje doneće ono: ne zaboravi da si Jevrejin, ali u konačnici, iznedriće na svetskom nivou priznato književno ime! Izvesno vreme sam razmišljao na temu posebnosti Koenovog pisanja o tom ne toliko karakterističnom koliko ipak osobenom stilu, da li se to barem i naslutiti, ukapirati na koncu u rečenicama poput onih:
Ma daj Krance, ništa to nije, to su radili još u Bibliji. Blago onome ko uzme i djecu svoju razbije o kamen!
Zidovi su izgledali kao ogromni švajcarski sir koji se kreće.
Ne mogavši više da izdrži, planina je, sa bolom i otporom pustila mesec da izbije napolje.
Delovalo je kao da se njena ljupkost buni protiv nje same, da joj izmiče, kao što ponekad pesma ume da se otima i podivlja dok je pišemo!
Nad ovim gradom se širi vreski smrad koji mi udišemo!
Dečaštvo, pa prelazni period u ozbiljniji, maštovitiji i erotivniji, napisani prvi redovi. Omiljena igra ima nekoliko poglavlja i, sva su napisana Koenovim perom posebnosti i dakako ubedljivosti.
Liza, Tamara, Šel…
Težio je Koen samo svom viđenju slobode, svom nekom poimanju iste, slobodi koja mu je uz odrastanje i odredjeno versko sputavanje bila nedostupna, ali se izborio za tu, na samo svoj način.
I sasvim slobodno Tu možemo stavit znak jednakosti sa onovremenim i nespornim našim odrastanjem ovde, za razliku od odrastanja danas, koje je takvo kakvo je, i sve je, ali ne smo ono po sopstvenom izboru, slobodarsko dakle! I po toj, ko ne igra po neokonzervativnim pravilima i nije neki.
Istorija, tradicija, cigle i spomenici… Ne, nema tu utehe, samo previše kapiranja, saznanja a što rezultira razočaranošću. Po tome , ne svodi li se sve na ono da su istorija i tradicija skup gluposti iz prošlosti jednog ili više naroda uz već poznat rezultat ! Kakve li ironije jer polomismo se oko obeležavanja , busanja u grudi i isticanja nekakvih sopstvenih krvoprolića ! Tu je negde zapeo i Koen svestan, valjda, svih tih tradicionalističkonacionalističkih gluposti i verom izmanipulisanih naroda koji je uvek tražio samo utehu, i samo TU nikada nije našao. Iz tog i opredeljenost i beskrajna želja za vožnjom, zauvek u promičućim pejzažima. Iz svega, kapiram da je „Omiljena igra“ Koenova, život, shvaćen po sopstvenom obrascu, jer kako to i stoji u knjizi, on je uglavnom pod dejstvom čarolije. Ne, naravno da se ovde ne radi samo sklonosti ka pisanju, Koen je, rekao bih, na samo svoj način prošao ulogu predodredjenog i po shvatanju izgradio posebnost u ličnosti.
Šel!
Šel je ona koju voli!
Zalogaji nanizani na čačkalice!
U zaključku nekom vezanom za ovo Koenovo književno ostvarenje, moglo bi stajati ovo:
All my life, it’s only Favorite Game!