(Dragana Ivanović, PORTRETI,
SKICE, Presing, 2013)
Autor prikaza: Miloš Ristić
Knjiga Dragane Ivanović Portreti, skice obuhvata petnaest poglavlja, 10 u prozi koja obuhvataju 95% knjige kroz „Portrete“ i 5 u pesmama, što u stihu što u prozi, u završnom delu ,,Skice”. Priče, zapravo mini-dela u prozi, iako im je proza primarna, kad-kad koketiraju sa lirskim, da li formom ili rafinisanjem misaonog toka. Iznad svega, u pitanju je eksperiment, što nije teško uočiti prilikom čitanja i pregleda ovog dela. Taj eksperiment razvija se u tri pravca: samom strukturom dela (vidljivom još od listanja i sadržaja), oblikovanjem materijala i, konačno, idejno-misaonim tokom.
Čini se da k’o da su mini-priče pisane da bi poslužile kao materijal za ispit iz sintakse ili morfologije. Govorim o načinu njihovog zvučenja, značenja i zračenja. Tolika zapanjućost perfektom. Učestalost pojavljivanja prošlih vremena u bilo kojim oblicima začuđuje, vređa i prosto provocira čitaočevu pažnju. Dovoljno je samo pročitati prve dve priče, pogotovo drugu, i uveriti se u to. Možda je u njoj (,,Čovek koji je nastao i kad je nestao”) pričanje samo sebi svrha. Ili se, autoironija nadgrađuje čisto radi igre, improvizacije, kao u džezu. Parodija, bez naročitog kontekstualnog nerva, već ismejavanje tradicionalnih naslaga srpske pripovedike, malo ,,Seoba”, malo ,,Ranih jada” i tako dalje. Iako fabula ima svoj tok, doduše fragmentaran i u portretima, utisak je da je delo osmišljeno tako da je sav smisao fabule da se fabula ruši.
Sama autorka svojim rečima otkriva svoj postupak na početku priče ,,Varijacija jednog sna” kada kaže ili piše: ,,Uvek sanjam jedan isti san. On nema varijantu, ne dopušta alternativu”. Varijantnost i alternativnost su postupci pripovedanja Dragane Ivanović. Ti postupci, moramo primetiti i zamjetiti bez uvredljive namere, nisu ništa novo – setimo se samo npr. Rejmona Kenoa i njegovih jezičko-formalno-razbijačkih igrarija od pre pola veka.
Opet, što će potvrditi četvrti deo pomenute priče br.2, njen stil je nekako više filozofski nego književni, više kjerkegorovski nego bukovskij.
Bunt protiv gramatike i gramatičara Dragana je iskazala u poglavlju ,,Muzej malih smešnih stvari” koje sadrži podpriče Pluskvamperfekt, Imperfekat, Perfekat, Potencijalni futur II, Prezent. U delu ,,Prezent” ona se bori i ustaje protiv okova gramatike kojih se oslobađa podsmevajući se gramatičarima ravno u lice:
Moj otac je i više od onoga što bi mogao da bude. Samo, da je živeo negde drugde ili da se barem, nije izjednačio po mestu tvorbe, možda sada ne bi bio u trpnom stanju.
(str.28)
Dragana Ivanović je prozaist čiji je predmet filozofija, filozof čiji je predmet lirsko osećanje. Jer, na koncu, između svih tih logičkih igrarija i smejarija, i povremenih namernih baljezgarija, proviri jezgro – pravi filozofsko-poetski biser:
Plašim se da će doći dan kada će svaki čovek imati svoj lični jezik ili dijalekat ili poddijalekat, koji će samo on razumeti. Tako ja vidim apokalipsu – čovek će se toliko otuđiti da će živeti sam u svom mraku, sam u svom sopstvenom hororu i neće imati tu lekovitu mogućnost da mu neko kaže da nije jedini, jer će biti gluvonem među gluvonemima, potpuno lišen komunikacije. Zato će i biti sam, zato će horor biti jedina njegova stvarnost. I pitaće se tada čuje li ga, bar, Tvorac. On će ga, svakako, čuti, ali ga ni on više neće razumeti, jer će se čovek, u svojoj evoluciji, svetlosnim godinama udaljiti od onoga što je prvobitno bio. Tako će homo sapiens skončati, na smrt preplašen.
(str.35-36)
I zaista, ova priča, ,,Gde god nađeš zgodno mesto, tu drvo posadi”, jedna je od najboljih u knjizi. U njoj se odslikavaju i preslikavaju idejne i filozofske moći njenog uma. Ideja o tome da će uskoro ili nekada u razvoju čovečanstva milijarde ljudi imati milijarde jezika odnosno da će jezik biti sredstvo odvajanja velika je ideja. I ima realnu osnovu, što je jpoš važnije, jer jezik polako to i biva.
Predtekstualnost, podtekst i intertekstualnost Ivanovićka ismejava unošenjem citata u sam izvorni tekst sa jasnim legurisanjem više njih:
U dubini duše ovako je razmišljao: ako me sudbina baci u drugu bitku, umeću da se istaknem. Četrdeset punih godina čekao je na nju nadajući se iz potaje, i sudbina mu je na kraju i udeli, u samrtnom času. Udelila mu je u obliku bunila, no još su Grci zna-……… Ne, nemoj mi prići, želim izdaleka da gledam tvoja oka dva, jer ljubav je lepa samo dok se čeka, samo dok od sebe nagoveštaj da.. Ne više za uši… zvuk, koji ko dublji sluh, osluškuje nas što svi prividno slušamo tek.
(str.54)
Radi se, kao što vidite, o zaista genijalnom i modernisičkom piscu, pred kojim je tek usavršavanje, raslojavanje i proboj. Ponekad me Dragana Ivanović podseća na bibliotekara kome je ljubavni objekat knjiga, na liričara čiji je objekat sintaksa, i već sam rekao u svojoj knjizi ,,Ponavljanja” da se zovem Soren a prezivam Kjerkegor te da se neću ponavljati oko Ristićevih ponavljanja o ponavljanjima kao maniru književnice Ivanović – njena je književnost filozofija a priče ideje kojima tumači srpsko društvo i njegova javna mnjenja, književna varenja:
I mi se smejemo, jer shvatamo da red krije haos, a haos red, da se Ćosić nastavlja na Bukovskog, Ćopić na Borhesa, Kiš na Perl Bak, Andrić na Svetolika….., da, u tom čudesnom dijalogu, Bukovski, Borhes, Kiš i Andrić poništavaju i Ćosića i Ćopića i Perl Bak i Svetolika, da je Rilke pojeo Desanku, ali je nije svario; a svi su čučali na policama zajedno, svako na svom mestu, determinisanom žanrom, epohom i nation-om, iako su neki zasluženo bili u zapećku, svejedno su bili tu, i ti zapekli se zovu pisci i oni stajaše korice uz korice sa uvekisveaktuelnima…..Živeo haos!
(str.56)
Naravno, mora se odati priznanje Draganinom buntu i stilu, uz opasku da ona traži ne običnog čitaoca, već čitaoce koji su poprilično obrazovani i koji mogu i umeju da se kreću u petouglu: Čitanje–Književnost i jezik–Filosofija–Bunt–Novo.