Na belom putu za Beljakovce, u podne, slomio ga je vetar. Počeo je da duva, duša dušina, u trenutku kada mu je bilo najlepše; ubijale su ga njegove nevidljive čestice, a put za Beljakovce mu se beše urezao u pamćenje… Mnogo ga je voleo i mogao je na njemu da ostane beskrajno dugo – sve do časa svoje smrti koja bi ga jedina od njega mogla rastaviti. Ali, nije se zbog toga žalio na put niti na vetar! Put i vetar – i to beše sve!
Na belom, prašnjavom putu za Beljakovce, sve drugo je bilo besmisleno i samo je matičar Trajče svakodnevno ostajao na njemu. Nad njegovom belom trakom i ispod zelenih vrba, uzdignut kao na kakvom pijedestalu, bio je u stanju da začas potone u san i da se isto tako iz njega povrati na način da mu odjednom postanu jasna sva prethodna i potonja strahovanja i nadanja… I, da nije bilo puta i vetra, Trajče bi sasvim sigurno presvisnuo na podnevnoj goreštini, ili bi ga pak ugušila poplava podnevne tišine koja se sa svih strana sklapala oko njega…
Vetar je bio taj koji mu je golicao užareno nepce i sa polja mu donosio žetveni miris. Miris, koji je Trajčetu takodje bio mio. Niko mu, medjutim, nije bio miliji od vetra i puta, i – pošto su ga noge još uvek dobro služile a meko upadanje u debeli sloj prašine na putu pričinjavalo izuzetno zadovoljstvo – radjala se u njemu želja (neopravdano silna), da nikada ne stigne u Beljakovce!
Idući putem, ostajao je s vremena na vreme zagledan u tamne krošnje kruškinih stabala i u njihove, kako mu se činilo, ni tri pedlja dugačke senke. Gledajući ih, opažao je nad svima njima i nečiju na povetarcu zavijorenu belu košulju. Prividjala mu se u podne ta nečija bela košulja iz daleka, i bila je jedina stvar koja se u tim momentima mogla videti na plavom, ispranom nebu. Posmatrajući je, nasmejan, pomišljao je kako se, u stvari, radi o njegovoj vlastitoj košulji…
Nakon što je to pomislio, odlučno je skrenuo s puta i zaputio se prema reci da bi se pred njom zaustavio tek kada je stigao do mesta na kome je reka kao laktom udarala u sivu, granitnu stenu. Došavši do stene, sede na njezin zaobljeni vrh, a onda mu s ledja pridje ovca sa bogatim runom i velikim, crnim ušima. Onjušila ga je plašljivo, a on joj je – otkidajući od svojih usta – dao parče hleba i komadić stvrdnutog ćufteta, a nakon toga i preostalo pero crnog luka. Ovca ga medjutim nije htela kako joj se miris luka ne bi preneo u mleko.
Obilno natrunjen prašinom sa puta, dugo je sedeo na zaobljenom vrhu stene sve vreme se podsmevajući svom redovnom poslu matičara, a podsmevajući se i svemu ostalom što ga je pratilo u životu, govoreći u šali kako će sve to ionako jednoga dana biti pretvoreno u prah i pepeo!
Zamalo pa da zažali i za hranom koju upravo beše pojeo?!…. „Ostaće samo on – taj prah!“ – smireno je opservirao svoju misao i dalje ostajući da sedi na kamenu.
Ovca-lepotica ga je u medjuvremenu još jedanput onjušila i zatim se bespovratno udaljila. Krenula je za ostalim ovcama iz stada u potrazi za ne većim od stisnute pesnice busenom trave, koso podjedenim sa jedne strane i iskričavo svetlucavim na podnevnom suncu. Busenom trave izraslom na stazi najranijeg Trajčetovog detinjstva… Još je i jedan pamučastobeo oblak neopaženo promakao nebom i tek je njegova zakasnela senka Trajčeta otrgla iz trenutačne dremljivostii. Naterala ga je da se hitro podigne sa kamena i da još brže zakorači na na stazu puteljka koji se uključivao u Beljakovski put…
Već na polasku – provlačeći se ispod grma sitnolisne trnjine – načinio je nekoliko žustrih i dugačkih iskoraka i dok si dlanom o dlan izbio na put i ponovo bio svoj na svome!
U Beljakovce je stigao tačno u podne – onda kada je vrućina najveća i kada sunce najjače peče ! Ni od koga primećen, ušao je u prohladnu prostoriju kamene zgrade Matičnog ureda i još sa vrata opazio frenetičan blesak sunca na jednom od prozora.
Zakovitlana promaja usled naglo otvorenih vrata, povukla je u snopu svetlosti sa prozora gusti sloj prašine koja je bila skoro crvena. Kao oživela, ta je prašina ubrzo nahrupila na politiranu površinu stola – stola, uz koji matičar Trajče, zadihan od puta, neočekivano brzo sede i još se brže umiri.
Za kratko vreme sloj crvenkaste prašine prekrio je sto i režnjeve dinje koju je on ne čekajući razrezao u duguljaste režnjeve; krvavocrveni tragovi prašine pocuriše skupa sa slatkastim sokom dinje i sliše se u male brazdice i sa curkom potekoše na pod.
Nepomično sedeći i ne očekujući u tim trenucima nikakav posao vezan za svoju profesiju, Trajče je spokojno podrezivao preostale režnjeve dinje zasecajući ih u kocke nalik na parčiće ratluka i vešto im kod toga vrhom nožića odstranjujući šiljate semenke. Usput, sve vreme je napregnuto osluškivao naokolnu tihu larmu. Očekivao je da će mu upravo ta larma isterati umor iz tela, ali se dogodilo potpuno suprotno. Osjetivši nagao umor, kao opčinjen je ostao zagledan u svetlosnu prugu sa prozora čiji je reflektovani snop svetlosti dopirao sve do parafinski olajisanog patosa i nikako se nije mogao osloboditi da ne gleda u nju! Gledajući je i sporo zakrećući lice sa njenog bleštavila koje samo što ga nije zaslepljivalo, počeo je u jednom trenutku i da je se plaši! Od stola do prozora, i od prozora dalje, sve je bilo umrtvljeno i kao da se ništa nije dogadjalo ; naslućivalo se samo nevidljivo, užareno nebo i osećala neka nepojmljiva kataklizma koja samo što se ne beše obrušila na zgradu Matičnog ureda. Ipak se na kraju sve svodilo samo na tišinu i na blagi spokoj u prohladnoj prostoriji. Trajče je mogao da bude potpuno miran i srećan što se nalazi u svom hladnom uredu!
Odjednom je , medjutim, sunce neočekivano kao zaglavljeno zastalo u kvadratu prozora. Uspeo je samo da mu ugleda bakreni, crveni prsten, a video je i još nešto što ga je zapanjilo, a potom uplašilo , i na kraju mu ostavilo čudjenje: u snopu pojačane svetlosti – ugledao je oživelu prašinu!!!
Bio je u to sasvim siguran. I ne samo da je video, već je ta oživela prašina uskoro počela da se kreće u njegovom pravcu. Nezaustavljivo je nadirala ka stolu i već je imalo i na raspolućenoj dinji, i na nožiću s kojim je odstranjivao sjemenke, a nalazila se i u Trajčetovom grlu i u čitavom njegovom krvotoku. Jednom pokrenuta, ta se crvenkasta lava nezaustavljivo širila u svim smerovima pronoseći na milione i milione oživelih telašaca najrazličitijih oblika. Iako objedinjena u nadiranju, sva su ta sićušna telašca bila odvojena, ali istovremeno i medjusobno kao zavadjena…
Jednom pokrenuta ispred Trajčetovih očiju, živuća se lava više nije zaustavljala. Haotično zatalasana u plazmičnom pulsiranju, zaletala mu se u lice, i – svejedno što nije izlazila iz omedjenog prostora svetlće pruge – Trajče je sa strahom i nepoverenjem gledao u nju. Nastojao je da se kloni!
Tek kada mu je počela obilno zasipati lice i oči i prljati mu besprekorno čistu, belu košulju, ljutito je pokušao oterati od sebe.Načinio je blagi pokret u stranu mahnuvši rukom ispred lica i istog trena osetio oštru bol u predelu grudi.
Još od pre progutano trouglasto parče dinje sa kraja režnja – zastade mu u grlu!
Sa bolom u prsima i stisnutim grlom, uspeo je samo da ugleda crnilo patosa pod sobom. U tom trenutku i započe stropoštavanje njegovog omršavelog tela. Nije uspeo čak ni dugme na kragni da otkopča da bi koliko-toliko mogao sačuvati belinu košulje…
Belina košulje ga je uskoro celog prekrila.
Dan-dva iza toga, na polju i u hladu pod brestovima, ljudi su pričali o neobičnoj Trajčetovoj smrti. Kažu da je bila neobična?!
Jačince, 2000. godine.