ALISA SALOPEK: NA STO KILOMETARA ODAVDE, NEGDE POSTOJIŠ, MOJ SOMBORE

UMESTO BIOGRAFIJE

Kad me ovde, u Subotici, pitaju: odakle sam, obično, gotovo uvek sa nekim ponosom kažem: iz Sombora (grada koji se vodi na mojoj „krštenici“ pod mesto rođenja). Za Somborce nisam iz Sombora, jer sam tamo „samo“ rođena, već iz Apatina, jer je to opština u kojoj se nalazi selo gde sam živela. Kad bi me neko u Apatinu pitao odakle sam, govorila sam, s onim istim ponosom: iz Sonte! (što i jeste mesto gde sam rođena i odrastala) U Sonti su mnogi znali da nisam „prava“ Sonćanka, jer na njihovo pitanje: „čija si?“ ja sam uvek, s ponosom naravno, odgovarala: mamina i tatina (dok su ti isti vlasnici tog pitanja očekivali odgovor sa nekim „grdnim imenom“ kako se to u selu kaže). Ono „tatina“ značilo je da sam „Dačina“ po sonćanskom „grdnom imenu“, a mamina – da sam iz Srpskog Miletića. Opet sam ponosno izgovarala i ime mog dede (tatinog oca) i ime majčinog sela u kom je ona odrastala i iz kog je došla, udajom, u Sontu. U tom Miletiću mnoge je zanimalo da li sam iz kalanskog, vranjanskog ili crnogorskog kraja sela, a ja sam im gotovo s istim ponosom odgovarala: baba i deda su mi iz Kalne! Znači: kalanskog! Kalna – selo na bugarskoj granici, u crnotravskoj opštini, za one koji ne znaju. Kad sam kao dete odlazila u Kalnu, i kad bi me tamo meštani pitali odakle sam, moj ponos je kličao: iz Sombora. Nekoliko godina unazad, odgovor je bio: Subotica.
Krug. Ni dalje ne znam odakle sam. Ako pitate. Ili sam od svud pomalo. Ponosno!

NA STO KILOMETARA ODAVDE, NEGDE POSTOJIŠ, MOJ SOMBORE

Početak je proleća, pa tako i na somborskom Glavnjaku. Izmileli ljudi iz svojih soba, pružili korake po šetalištu, s leve i desne strane, mame s decom u kolicima, ili za ruku, zaljubljeni zagrljeni, i oni stariji, s štapom kraj noge. Dugo nisam bila u ovom gradu, a oduvek sam volela somborska proleća. Još odonda kad bi tako s proleća olistavao Glavnjak. Kad su se grane Bođoša budile iz zimskog sna i punile krošnje novim, mladim zelenilom.
Somborski Bođoši su otišli jednog leta. Gotovo s nevericom gledam prema Županiji. Nema ni jednog.
„A gde su Bođoši?“ – upitah nekog u prolazu.
„To pitaj one gore!“- reče mi.
„Koga gore?“ – upitah. „Boga?“
Nasmeja mi se i u odlasku reče: „To ti je skoro isto!“
Stojim ispred „Robnjaka“ pogleda prema kraju Glavnjaka i Županiji. Odavde se lepo vidi. Za razliku od pre, kad se od drveća tek nazirao njen krov.
Vidim, naš somborski zet, Laza Kostić sedi pred kućom svoje žene Julijane, u svečanom odelu u sred dana, kao uvek što čini. Prazno je mesto do njega, sedam, upitavši da li je slobodno. Samo mi je klimnuo glavom, a zatim šapnuo: „Upravo sam završio jednu pesmu, i izašao da udahnem vazduha“. Htedoh da ga upitam da li zna šta će biti sa ovim mladim drvećem na Glavnjaku kroz koji vek kasnije, a on mi lagano, teškim staračkim glasom poče da kazuje prve stihove pesme: „Oprosti, majko sveta, oprosti, što naših gora požalih bor, na kom se, ustuk svakoje zlosti, blaženoj tebi podiže dvor…“
„Kako se zove pesma?“, pitah ga, mada sam znala. „Santa Marija della Salute“ – reče.
Htedoh da upitam zašto baš taj naslov, iako sam i to znala… I još mnogo toga htela sam da ga pitam. Do klupe priđe grupica starijih ljudi s foto-aparatima i mobilnim telefonima u rukama. Verovatno su i to neki pesnici ili pisci, ili tek turisti samo. Počeše da se nameštaju ispred njega, sve u parovima, ili pojedinačno, jedni druge da slikaju. Svako je hteo najlepšu sliku sa poetom.
„Upravo je završio svoju Santa Mariju, izašao da uhvati vazduha i odmori, ne smetajte mu tim škljocanjem foto-aparata i bliceva, molim vas“ – samo što ne zavrištim.
Ustajući odlazim, ne stigavši ni da im kažem da sam upravo čula predivne prve stihove, oproštajne pesme – njegove lične radosti i lične tragedije.