Ja imam nade za ovaj grad. Ja imam veliku nadu…
– pevao je znamo već ko, i mi skupa s njim poneseni lepotom stihova. Kad nema ničeg opipljivijeg, dakako dobrodošla je i nada, ukoliko ne odapne pre vremena pa ostanemo neutešni svaki na svom kužnom mestu u vasioni. Kad nema više ni nade ostaju nam samo stihovi. A kad ne bude više ni stihova? – to hoću da vas pitam, dragi moji.
Pri tom, zbilja ne preterujem, verujte mi na reč; štaviše, kao i uvek, trudim se da se tvrdoglavo držim fakata, pa makar to bilo i na moju štetu. Jednostavno takav sam. Zato sebi i dajem za pravo da govorim o nečemo tako iritantnom kao što je ubijanje ljudskog bića u pojam na svirep i podmukao način; usudu jednom grdnom kojem je na ovoj civilizacijskoj razini zbilja teko umaći, mada, istina, nije nemoguće. Videćemo sad i kako i zašto – ne budite nestrpljivi. A ako me uhvatite da lažem, probodite mi jezik glogovim kocem, tako ćemo valjda biti kvit.
Uostalom, kako hoćete. Ako prihvatite bačenu rukavicu, udobno se smestite, preporučljivo je i pustiti neku finu, opuštajuću muzikicu, možda božanstveni Albinonijev Adađo, ili lepršavi Albatros Pitera Grina. Onda… možemo li da počnemo?
Elem, vaskoliki veliki svet danas je ništa drugo do jedna velika selendra sa cirkuskom šatrom u sredini a sirotinjskim avlijama raštrkanim po periferiji. A tako, čast izuzecima, izgledaju i svi veliki gradovi, i svi su nalik jedan drugom, i što su grandiozniji to im je sličnost očiglednija, to ste sigurno već i sami primetili. I što je gore od svega, tako su nekako blesavo koncipirani kao da ih nismo sami pravili po sopstvnom nahođenju, već je neko hteo s nama dobro da se našali, hoću reći kao da nisu ni pravljeni za ljude nego za telad u ljudskom obličju. Tobože da nam je sve što poželimo nadohvat ruke, samo se treba prepustiti dražima koje nas saleću na svakom koraku i prihvatiti svaki izazov. Teško da je u pitanju stvar slučaja, nemojte to ni da mi pominjete! I što se više približavamo centru grada to je situacija sve grđa i grđa u svakom smislu, a naročito kada su šoping i razbibriga u pitanju. Ako se polakomiš za nekom šarenom lažom, obrao si zelen bostan. Meta si, brajko moj, drže te na nišanu snajpera čim zagrabiš ulicom. Živa meta. Bar još neko vreme, dok od silne radosti ne ispustiš svoju plemenitu dušicu pred nekim „klikerom od stakla“, ili kakvom drugom, još serioznijom đakonijom…
Zanemarimo načas drugih mali milion nevolja zbog kojih čovek danas nema živa mira i zbog čega uvek valja biti na oprezu, a što neizostavno prati pošto-poto uklapanje u globalne trendove, što ni nas u ovoj balkanskoj nedođiji, jedva nekako vrativši se na pravi kurs – iliti mainstream, kako se to od skoro i kod nas kaže, zbog čega nas vaskoliki beli svet tapše po ramenu posle onog gordog posrtanja u civilizacijsku stramputicu gde smo dobrano bili zaglavili – jednostavno nije moglo da mimoiđe. A da je bilo sreće, kao što u našem slučaju nema pameti, moglo je da nas poštedi. No, šta je tu je; što bi se reklo: iskali smo ga, dobili smo ga!
Elem, kojom god ulicom da zapičiš i koji god pravac da si uhvatio, špartao od centra ka periferiji ili obratno, išao levom ili desnom stranom, isti ti je đavo, pošto su za poslednju deceniju bezmale sve kao jaje jajetu postale nalik jedna drugoj. Kako je počelo, nije teško pretpostaviti da će se u dogledno vreme sve pretvoriti u jednu jedinu kloniranu u mali milion primeraka. Tako je to, velike svetske turbulencije obično idu na štetu malog čoveka. Snalazi se, brajko, kako znaš; i beri kožu na šiljak. Dakle hoćeš u grad, pa možeš ovuda a možeš i onuda, možeš ovako a možeš i onako, zagarantovano ti je pravo izbora. I nećeš pogrešiti kud god te pamet bude povela, jerbo kud god da okreneš, svuda te čeka isto društvo, isti na paljbu spreman streljački vod. Banka – menjačnica – kladionica – apoteka – frizeraj – picerija – banka – mini-market – parfimerija – menjačnica – fastfud – drogerija – pekara – banka – butik – apoteka – kockarnica – frizeraj – fotograf. Isto to ali u skraćenoj verziji, izuzimajući picerije i butike, važi za ulice koje nisu u trgovačkoj zoni, ili su kraće od recimo pola kilometra. Pa izvoli, brajko, biraj kojom ćeš, svaka ti široka i udobna bila.
Danas kad nikome nije lako, prava je umetnost biti relaks ako si zdrav i prav, mislim ako nisi ugasio načisto, vegetirajući pod blaženim okriljem maligana i egzotičnog bilja. Stalno moraš biti na oprezu. I nema ljutnje. Nije zgoreg da bude napomenuto, koliko da vam bude na pameti: iluziju da vas iza nekog ćoška čeka nešto neobično i izuzetno, zaboravite. U najboljem slučaju možete da natrčite na neku dragu osobu iz detinjstva ili mladosti pa da vas sunce ogreje, ako vam susret oboma ne prisedne pošto, kakve ste sreće, a još više u kakvoj ste mentalnoj kondiciji, ni slučajno ne možete jadno drugom da utrefite cenjeno ime, o nečemu drugom da i ne govorimo; i tako to. Kako je danas, tako će, sva je prilika, biti i sutra i prekosutra, možda čak i gore, dok svi skupa ne isparimo sa ove čudne planete. Pa hajd’mo onda! – sudbina zove. Nemojte samo da zaboravite na stajling. Da se, kojim slučajem, prevarite pa da ne ripite u nešto svečano, posle će vrag da vam bude kriv kad budete nagrabusili, a hoćete sigurno, ako za vama niko glavu ne okrene.
U najkraćem, obično to izgleda ovako. Lep i pametan zapucao si u varoš; vremenske prilike nisu od značaja za ovu priču pa ih nećemo pominjati. Prvo uđeš u banku da podigneš neku crkavicu, pola zameniš u evre u prvoj menjačnici, ostatak prokockaš na sledećem koraku, dakako u prvoj kladionici, onda uđeš u fast-food ili pekaru da nešto čalabrcneš, ali, avaj, opet moraš u menjačnicu, šta je – tu je, makar ne moraš da tabanaš: evo je, samo što ti oči ne izbije. Potom pravac apoteka da se nekom medicinom polečiš od onog što si maločas pojeo, oposliš usput još ponešto, ako ti, veselom, pođe za rukom, i hajd’mo dalje. Evo kockarnice Bog je blagoslovio! – pa uđeš, izađeš i pre no što si ušao, i sad si već gotov, zemaljska kugla nije ni prići težini tvoje glave. Onda, gde drugo do pravac frizeraj, na ulepšavanje, jerbo si – Kad pre, majku mu?! – isceđen grđe od limuna pa ta je strahota pogledati, pod uslovom, podrazumeva se, da ti je preostao još koji cvonjak u džepu, nisi baš toliki glupan da rizikuješ da te frizeri jure s bricom da ti uzmu skalp. Poslednji u tom, kao što vidimo, nimalo bezazlenom nizu je naravno fotograf, pošto ti, brajko moj, na kraju balade preostaje samo da se slikaš, ništa drugo.
Eto. Bez sve šale, tako moje skromno iskustvo govori. I zato mi ne govorite da lažem, ili da preterujem, uvredićete me do koske. Ili da sam zaludno piskaralo koje nema pametnija posla nego „soli“ o svemu čega se dotakne da mu prođe dan. Ovo guslam u najboljoj nameri, najviše radi onih što u buljucima hrle po svoju porciju sreće, ne mareći ni za šta drugo doli samo što pre da se dokopaju one bajkovite cirkuske šatre velegrada koja im se nada raširenih ruku i sa svilenim gajtanom u rukavu, žao mi je njihovih sveta gladnih očiju. Čisto da znaju šta ih čeka. Da ne bude posle, kad vrag dođe po svoje, nismo znali, nismo verovali.
Zato čujte i počujte, braćo čudna. Danas je, mislim, najbolje hodati žmureći, kao mesečar, onda ti zbilja niko ništa ne može, mogu da trube oko tebe koliko god hoće. I to samo ako niste kadri da osmislite nešto bolje, neku efikasniju strategiju. Kao je, recimo. Čak sam joj dao i ime, zove se Brišući let. I fora je u sledećem. Ako hoćeš da zapucaš u grad, moraš najpre dobro da podesiš svoje sprave za navigaciju i da čvrsto zacrtaš sebi u glavu gde je to pametnjaković namerio, sledeće je da se fokusiraš na brišući let najsigurnijim koridorom: namrštiš se onda i zapičiš pravo kuda te noge nose, ne obazirući se ni levo ni desno, ni na izloge ni na prolaznike, ni na šarene laže ni na mamipare, čuvajući vrapca u ruci od goluba na grani – i samo napred, brajko, pa šta ti Bog da. Ja to obavezno praktikujem, i zato s puno razloga od sveg srca svima preporučujem. Zar nije bolje na vreme naučiti kako se odoleva iskušenjima nego rizikovati da svojevoljno budeš pregažen kao kišna glista?
Dakle, da rezimiramo, vic je u tome da pičiš samo pravo držeći sredinu džade, bezmalo kao Valter dok je u onim slavnim kadrovima Šibe Krvavca branio i odbranio Sarajevo.
A ima li nade za ovaj naš pusti, kao bajagi, postmoderni Beograd, što neutešno ropće pod teškim bremenom potrošačke šizofrenije i drugih demona, Scila i Haribdi naše svakodnevice, i – ako o tome uopšte može biti govora – hoće li se spasti od ovog sve luđeg i agresivnijeg utapanja u bezličnost, to ćemo tek da vidimo. Naravno: ko preživi – pričaće.
Sva je prilika, imaće i o čemu.