Alisa Salopek: Želim da zadržiš svoje misli bar na tren blizu mojih onako kako si to nekad znao

Pod lupom – Fejsbuk u vašem životu, priča broj 5.
Priča Alise Salopek o Fejsbuku ustvari je konverzacija na generacijski način, više pisana tren-rasprava u kojoj je ozbiljnost osujećena emotivnim razlozima. Živahnog tona, domišljata s jedne strane i s malo više gorčine na drugoj, čini se jednostavnom, no sakriva određenu dubinu u kojoj nije lako proniknuti u prave osjećaje. Tekst je kratak i zabavan….ali bi se ponašanje muškarca moglo podvesti pod rečenicu iz Eseja U. Eca…da bi se netko držao na uzdi…neprijatelja uvijek treba izmisliti.

– Šta radiš?
– Ništa, dosada neka.. Vrtim se po fejsu.. klikam lajkove na slike nekih školskih. A ti?
– Isto, dosadno. Igram igricu..
– Tebi je izgleda dosadnije u životu nego meni…
– A što?
– Pa kad igraš igrice na fejsu!
– A šta drugo da radim ovde? Da gledam slike cica u kupatilu i komentarišem bojlere koje nisu u fotošopu izbrisale ili da tražim ko je promenio status veze u single?
– Odavno nisi stavio neku dobru muziku?!
– Ne da mi se… Ti izgleda stalno visiš na mom profilu kad sve vidiš?
– Ma, ne.. Samo ponekad.

(Tišina. Off. On)

– Što si zaćutala?
– Da ti ne smetam dok igraš igricu.
– Ne igram više. Izašao sam. Hoću da se pišem sa tobom.
– A ja sam upravo otvorila word i hoću da napišem novu priču. Znaš, otvoren je neki konkurs, pa želim da ih nekom svojom pričom ‘’rasturim’’…
– Pa, piši! Što si na fejsu onda ?
– Ne znam zašto, a ne znam ni o čemu da pišem. Nekad sam mogla pisati o svemu, a sad samo neke sladunjave i nostalgične stvari me spopadaju, jbg..
– Piši opet o tome… o nama 🙂
– Mrzi me da pišem uvek o istom. Glupo je već..
– Meni nije! Volim da čitam tvoje priče…
– Ti si subjektivan! Znam zašto voliš svaku moju priču…
– Je li? A zašto?
– Zato što u svakoj misliš da pišem o tebi!
– Pa je l’ nije tako?
– Danas mi se piše nešto drugo! A uz to još moram pasti u bedak da bi me zaista nešto povuklo da pišem.. jer, kad sam srećna, ne mogu da napišem tad ni jednu priču. I čula sam negde da najbolje pesme nastanu iz najveće tuge.
– Debela si, ružna, kosa ti je očajna, imaš krive noge i predebele prste. A uz to, zavela me tvoja prijateljica i sinoć smo bili zajedno… Jesam li te dovoljno srušio u bedak, ili da nastavim?
– Ne kaki, molim te…
– Pa rekla si da možeš pisati samo kad si nesrećna..
– Onda bar budi uverljiv…
– Ne da mi se…
– Daj, ’ajde pomozi…
– Nisam te nikad voleo, eto… A i ne sećam se ni jedne noći sa tobom, bio sam pijan, ‘fala Bogu..
– Zaista????
– Ne.
– Lažeš ?
– Šta je l’ lažem ? Da te nisam voleo ili da sam bio pijan ?
– Lažeš da me nisi voleo ?
– Da, lažem. Očigledno mi ne ide da lažem… Nekad sam bolje glumio…

(Tišina. Off. On)

– Opet si otišla ?
– Već sam ti htela udariti blok, tako da nikad više ne mogu da otvorim tvoj profil, niti ti moj, niti da vidim išta šta radiš ! I da nikad više ne budeš moj drug, moj ortak…
– E, sad si ti mene ubedačila, skroz! Odoh sad ja pisati poeziju….
– Ti mi se rugaš???
– Ne. Nikada… Znaš da volim sve što napišeš…

(Tišina. Off. On.)

– Al, tvoja mi se prijateljica zaista sviđa… i nabacuje mi se..
– Crkni, idiote…