„Care, Care Pacare, kol’ko ima sati?“, a „Car“ odgovara: „dva mravlja“, ili „dva konjska“… I svi smo znali koliki su „mravlji” a koliki „konjski” ili čiji već po „Carevoj“ naredbi koraci… Ne daj ti, Bože, da varaš!
Bila su to lepa vremena.
Ponovo se pitam: kada prestaje detinjstvo? Onda kad proslaviš osamnaesti rođendan ili kada zaboraviš pravila igre iz detinjstva? Kada se prvi put stvarno i zapravo zaljubiš, ili kad ti je mrsko da preskačeš lastiš? Ili kad podeliš svoje igračke i postere rodbini i deci iz komšiluka, ili kad prestaneš da se smeješ na svakojake gluposti i kad prestaneš da zbijaš šale?
Kad to mali ljudi postanu veliki?
Najteže mi je bilo da se oprostim od svojih već odveć pocepanih i „zinutih“ pumarica, koje su tolike godine pratile svaki moj korak, koje su sa mnom prošle najbolje trenutke života i uplovljavale u „najsitnije tajne odrastanja”, a morala sam. Da li je sa tim pumaricama otišlo i moje detinjstvo?
Ili onda kad mi je umrla baka? Sa njenim odlaskom prestala sam i ja da odlazim u selo gde je živela. U selo mog detinjstva. Ponekad tek, ali retko.
Da li sam s njenim odlaskom i ja postala neka druga, odrasla, promenila se, shvatila da prinčevi ipak žive samo u bajkama, a da sam za bajke prevelika? Da li sam tim gubitkom nje shvatila da ćemo u životu često gubiti, ostajati bez nekog dragog, i da je to tako, da smo mi premali i preslabi da menjamo ono što nam je sudbina davno odredila i namenila? Da li sam prihvativši gubitak bake, prihvatila neka nova pravila, neke nove igre, odrasla, sazrela, izašla iz detinjstva?
Ili onda kada su vršnjaci iz ulice krenuli u vojsku, neki drugi veliki drugari počeli da odlaze na fakultete, poslove u drugim gradovima ili državama, ili da se žene? Da li nam je detinjstvo prestalo njihovim odlascima?
Ili onda kad smo i sami otišli?
Fusnota – Pumarice, misli se na patike marke „Puma“
Kad setno počneš da pišeš o njemu.
🙂
heehe zanimljivo 🙂 znači da sam ja tek nedavno izašla iz detinjstva 🙂
(mada mi se ponekad čini da uopšte i nisam, pišući često o nama deci i klincima kakvi smo bili, vraćajući se kroz redove, i između redova, u ono prošlo, u ono davno, u ono (ne)zaboravljeno, čini mi se da sam ja kroz svoje tekstove i dalje u tom vremenu! U vremenu svog detinjstva! Pa se zato i pitam: gde je ta granica?)
Cini mi se da detinjstvo nikada ne prestaje, samo negde u nama uvek zivi gde na momente se pojavljuje u svakom segmentu zivota. 🙂