Četvrta priča iz zbirke »Bekstvo iz Šošenka«
– Ma poznajem Vam ja gospodo nekoliko pravih aristokrata… Vaša poprilično omekšala dupeta bila bi još mekša da im vidite belu kožu, sa stvarno plavim vidljivim venama, nežene beonjače koje svetlucaju u tami..tad bi i Vaša žerbo demokratija malo više ćutala, svesna svoje lopata i motika prošlosti.. pri tome o lopati i motici mislim sve nabolje…
Gosti gospoje Marice se uskomešaše… Sve viđeniji ljudi, poneki profesor sa uglednog univerzteta, priznati advokat, dva pijanista u usponu. Pogledaše domaćicu, stručnjaka inače od ugleda u svojoj oblasti i odskora i na povećoj funkciji pri vladi i njenog supruga..Pogledi su govori- Zar Vi nećete reagovati na ovaj skandal? Gospa se zacrveni u dubioznom naletu dileme šta učiniti…gost koji je izgovorio skarednost nije baš bio neko kog bi lako izbacila napolje iz svog doma, koji je odisao jel`te i kakvoćom kulturnih dodataka ..naime, gosti intimne večere uz fino vino gledali su bogato opremljenu biblioteku u kojoj su se kočoperile i neke naučne knjige koje je gospa pisala na svom zahtevnom radnom mestu….videli su i dva finija akvarela na zidovima i uopšte tu jednu skromnost intelektualne elite…a sve je pri tome do tog trenutka na večeri za odabrano društvo fino teklo..osmesi, poneka pristojna opaska, naravno ne suviše direktna, o ONIMA IZ TE BIVŠE VLASTI, a i O OVIMA sad na vlasti, s naijskrenijim obraćanjem domaćici- Marice, Vas izuzimamo..znamo da ste im se priključili samo zato što beskrajno entuzijastički želite da date deo svog znanja i široj društvenoj zajednici, bila je recimo jedna finija replika na primedbu OVI-ONI , izrečena od uglednog vlasnika manje izdavačke kuće, koji se nadao, eto da će njegov sin s Aspergerovim sindromom ipak postati asistent na Fakultetu gde je Marica radila, jer je ta sitnica svakako bila u gospođinoj moći, sad kad sedi tik do najuticajnijeg u Vladi, koji se eto ove večeri izvukao da dođe , iako su domaćini polagali sve svoje nade baš u njega- Ministra i baš i u ovog gosta koji je sad sa svojom rečenicom uneo teško ćutanje u omanji, ali skladan prostor njihovog salona. Gost je naime došao direkt iz Pariza, a sutradan uveče svi su bili pozvani na svečano otvaranje njegove izložbe u Glavnoj gradskoj galeriji… a sad ovakva rečenica nakon što je neko pipkajuću viljuškom svoj mufin u tanjiru rekao, pomalo nepromišljeno… ah, ta naša aristokratska narav, ništa nam nije dovoljno dobro čak i kad je odlično… Bio je to starter za već trajući monolog koji je skamenjena grupa ljudi slušala zapanjeno…
– Ma da šta zevate? Mislite da niko ne zna kako se ovde stiče status, da je ceo svet slep…. ali mogu vam ja reći nije ….žerbo pita drage gospoje, draga gospodo, uz sve vaše napore je samo znak da jeste i da ćete ostati seljaci, to vam ja garantujem svojom osedelom glavom i ovim prstom kojim sam stavio svoj potpis na sedamnaest platana koja sad krase i Luvr i Metropoliten galeriju.
– Ma hajte, predragi Manojlo..popili ste malo više pa želite opet neki performans… pokuša gospa Marica da prekine umetnika.
– Jesam popio sam kad sam čuo vest da ste i Vi avanzovali…. jadna je ova zemlja i jadni smo svi mi, kad ste vi elita i kad nam vi krojite i kulturu i obrazovanje… pijem ja odavno, od kad su me u Parizu pitali prijatelji…jel` Boga ti Manojlo što ti svako malo ideš u taj Beograd, šta ćeš tamo pobogu, sve je tako naporno i čudno tamo… od tad pijem Gospo od lomljive lopate … pijem i kad vidim vašeg muža, mnoge je opakim jezikom poklopio, pijem i kad vidim vas advokate Ćoriću …i nije me briga za sve Vas ni malo i molim vas Marice, polu – damo da mi prineste onu žerbo pitu, koju ste sami pekli… kao dokaz vaše skromnosti, da vam pokažem za šta je ona…
Gospoja ga je gledala, muž mahnu glavom –ne, ne donosi, ali ugledna dama krene ka kuhinji i prinese pladanj sa žerbo pitom do slikara Manojla.
Uzevši onaj pladanj Manojlo ga polako okrenu i na skupoceni tepih istrese sve do poslednje kockice kolača…
– Evo, sad ću nogom da ga utrljam u vaš polutanski tepih i ne možete mi ništa jer ste ionako bivši, gospodo i dame bez umeća u ičemu, osim u laži..i ostajte zdravi i mirno, a svoju žerbo kulturu razvijate i dalje bez mene.
Umetnik ustade i poklonivši se polu−teatralno krenu ka vratima…
Muž s osmehom, čuvši zalupljivanje vratima, reče gostima:
-Ne zamerite, kažu mi prijatelji iz Rima da je poludeo sasvim, već prošle godine…
I tiho i umilno zveckanje čaša i noževa i viljušaka nastavi se skladnim ritmom, prekidano poluglasnim razgovorima o novim knjigama i idejama i projektima… A na ulici, umetnik Miloje povraćao je snažno, sve dok mu nije bilo malo bolje..tad zaustavi taksi, ode do hotela i pokupi svoje stvari..već u pet ujutro bio je na aerodromu, a otvaranje izložbe je otvorio sekretar lopatastog ministarstva kulture… javnosti je rečeno da je naš jedini akademik slikarstva u nekoj stranoj akademiji nauka i umetnosti i nosilac Ordena časti zbog zdravstevenih problema ranije otputovao..Na otvaranju gospa Milica je izrekla par prigodnih reči, obojnih duhovitošću njenog nivoa (koja je teška za prepričavanje, ali uvek naiđe na srdačan odziv prisutnih.) Muž se pobrinuo da TV uredniku emisije »Ruku pod ruku s kulturom« doda neku sitnu šušku…. bar se tako šuška po Gradu.
Slikar se od tog događaja nije pojavljivao u Metropli, a priča se da sad radi portrete nekolicine aristokrata u Evropi, a da ga vodi ideja da konačno i slikarski dokaže da se kultura ogleda i na licu.