/Bez stranca u sebi/
Postoji delić sveta gde žive posve neobični ljudi. Nebitno koliko ih je, iako neobičnost znači neznatnost naspram mnoštva drukčijih, u svemu dominantnih, nebitno i od toga kakvog su porekla, kojim jezicima govore, ovde svi jesu ono što su bili i pre dolaska na ovaj delić sveta.
Nebitno od bilo čega što ljude deli, te ih tako, raskolom najčešće, poništava, ukoliko ih ono u čemu se razlikuju, i što ih kao mnoštvo istovetnih ne jača, na tom deliću sveta svi o svakom sve znaju. I šta koga raduje i šta koga povređuje. Čemu se ko najslađe smeje. I šta je to što bi ga neizlečivom tugom do bola slomilo. Bez čega niko među njima time izdvojen/izopšten ne bi mogao da živi. Ili, s čim ni od smrti ne bi da izbegne…
Na tom deliću sveta niko se nikom u život ne upliće. Bez toplog dodira i blagog ozračka iz središta vida, niko nikom u srce ne ulazi. Jednostavno, bez toga čime se ko i kako drugi doziva, nema nikog i ničeg nema. Ni onog kome si potreban, niti tebe u njemu koji bi da si mu neophodan. Jer, nema ni srca na obe strane sveta koje nisu u paraleli, već se na tren, najčešće slučajno, ili silom prilika, zatekoše u blizini, na istom deliću sveta, tamo gde žive posve neobični ljudi.
I kako svi jedni o drugom i bez reči, jednostavno prisnim osećanjem drugog u sebi, znaju sve, čim se nekom dogodi nešto neobično, ode li u lov na losose, na bilo kakav oduvek neizvestan put, a predugo je, do nečuja, ili predaleko, i do nevidela i do nečuja udaljen/otsutan od onog gde bar nekom, zbog njega najosamljenijeg, na tom deliću sveta nedostaje, namah, i bez poziva, i bez naloga, hita se u pomoć.
Samo od onog kome su potrebni, ali i od stega/spona okolnosti koje težinom učiniše da se dugootsutni u razumnom, podnošljivom trenu ne vrati na polazište svih u ovom deliću sveta, jedino od njega zavisi ishod za svakog spasonosan. Jednako spasonosan i za onog koji bez razloge druge sobom u brigu ne dovodi, i za one koji sa uverenjem da su o drugom, i u otsustvu, u nevidelu i u nečuju sve znali a ništa nisu učinili da ga od zla izbave. Bez takvog sadejstva ni sami ne bi mogli da se vrate tamo gde je svakom, na bilo kom deliću sveta, najsigurnije stanište. I gde je jedino moguć spokojni hod i ozdravljujući san: povratak u sebe, u svoje srce.
Na tom deliću sveta postoje ljudi koji drugog poznaju možda i bolje nego sebe. Jer – gledaju ga poizdalje, što bistri pogled, a neprestano ga osećaju kao deo onog koji im u njima samim uvek nedostaje. I koji neprestano od celine pomalo izmiče, pa otud u zebnji za sebe koliko i za drugog u nevolji i biva tako duboka praznina.
S toga, o tom drugom brinu i ne mareći u nevolji toliko za sebe koliko za onog kome, u to ne sumnjaju, uvek, a tek u nevoljnom trenu, takođe nedostaju. Jer, ne spasiš li drugog od onog što bi ga bez tvoje pomoći uništilo, tako na tom deliću sveta veruju i po tome su tamo posve neobični ljudi, poništavaš i sebe toliko da se nikad više nećeš osloboditi od misli najteretnije: da ni u misli, pri slutnji zla, a tek pri delu spasenja, nisi išao do kraja. I s tim osećajem krivice moraćeš da živiš! Za kaznu, predugo i teže od želje za životom!
U tom deliću sveta žive ljudi koji se jedino tu, među drugima, kao ni pred samim sobom, u ogledalu, na površini bistre vode, pri sećanju na svoj život i u potrazi za svojim mestom u njemu, u sebi samim, ne osećaju strancem. Ljudi koji znaju da su, bez stranca u sebi, u onom drugom od probirljivog Svevida dobili njega. A taj drugi, samim sobom među ljudima posve neobičnim dobija i sve drugo što na tom deliću sveta svi dobro znaju i o svakom, pri svemu, kao i o sebi, a često i više, neprestano brinu. I sve čine da se ne iznevere.
Ljudi sa takvim sadejstvom, u mnoštvu od nedeljivih jednina, na tom deliću sveta žive jer veruju ne samo u mogućnost, nego i u sobom samim stvorenu stvaranost takvog života.
Žive, jer se ne plaše života sa, ili za drugog.
I ne strahuju od sebe kakvi su u veri, u njima postojanoj.
I kakvi su u ljubavi koja ne beži od istine, kao što se ni istina ne krije iza pitanja na koja niko ne zna pouzdane odgovore.
Ili ogovore zna, ali ih pouzdane čuva samo za tren onaj usudni: kada ih odaje tek osmehnutom ćutnjom, a razume ih samo onaj drugi. Onaj koji živi, jer se ne plaši. I onaj koji voli, jer ne beži od nepremostivog.
Bez stranca u sebi – svako je sam svoj jedini prtljag pri hodu tim delićem kosmosa, gde se u jednoj tački presecaju sve strane sveta. Gde se prožimaju sve sunčane mene i spliću putanje svih iz dalja pristiglih vrtložnih vetrova. Tamo, na tom deliću sveta gde je središte svih oluja koje čiste Nevid-nebo ispred bele ptice što iz prostora, ljudima za života nedostižnog, donosi glas razumljiv samo onom kome je od rođenja nedostajao.
Delić sveta i na njemu posve neobični ljudi.
Neobični, jer – ne žive iz straha.
18/19. april 2011.
u Somboru
„Onaj koji živi, jer se ne plaši. I onaj koji voli, jer ne beži od nepremostivog.“ Posve neobična i posve divna priča! Čestitam
Raduje lep odjek onog trena u kome nasta reč za pesmu, priču… Pisanje i jeste preplitanje, pa sažimanje u jednu celinu onog vidnog, koje je stvarno, svuda i oko svakog, i onog naizgled samo irealnog, nevidnog, a takođe postojanog, koje je neraznatljivo bez doživljaja, potom i dogleda onim što najduže pamti i samo istinu kazuje: srcem.
Zahvalan na srodnom, gotovo istovetnom odzivu, na sadejstvu u nečuju i u nevidu. Čim od samoće, od neverice, od nespokoja u n ama makar i malo zastudi, pogledajmo u nevid-nebo.
Moguć je osmeh. Znak izbavljenja.
Čarobni trenutak magije u ovoj je priči. Samo Pjesnik može osmisliti takav „delić sveta“ u kome poželite zauvijek ostati. Ili samo na čas u njega ući, kako biste se uvjerili da postoji, zasigurno, ili barem, u vama. A ako je to „moj svijet“, odakle mi pravo sumnjati da je još nečiji.
Da li je moguć? Jest, u srcu, u duši, u želji, u htijenju. Najčešće ga ne prepoznajemo i mora nas neko na njega upozoriti, na put prema njemu nas uputiti.
Nakon ovog susreta s posve neobičnim ljudima, tko će poželjeti vratiti se među obične?
Koliko i kako, al’ samo iz dubine duše pesnikove /stvaraočeve reč / slika viđena ili oslušnuta najpre pri dodiru a potom pri odrazu o dno tame od zaborava sačuvana u svetlost stiže, toliku i takvu dubinu dostiže i u duši drugog. Osećanje je doista onaj presudni preduslov potpunijem shvatanju, kao i prihvatanju nekog ili nečeg. Podsećanje na reči T.S. Eliota napisane o Danteu da je „suštinska odlika poezije to što u njoj osećanje prethodi razumevanju“.
Hvala Jagodi na takvom dosluhu. Do tog delića sveta gde žive posve neobični ljudi niti je lako stići, niti o(p)stati. Jer, tu je središte svih oluja koje čiste Nevid-nebo.
Nevidan i nečujan iza svetlosti sa svetionika, iščekujem pristizanje i svih koji čine sve što znaju i koliko mogu da se drugi na put do njih, kojima nedostaju, usput ne izgube.
ТРАГАЊЕ ЗА ИСТИНОМ КОЈЕ ИПАК ИМА
или: САСВИМ ОБИЧАН ДАВИД
Сасвим обичан Давид је обичан из разлога што је добро познат књижевној јавности по свом маштовитом трагању по невиделици и проналажењу светлих тачака у том невиделу, сљубљивању са звездама на недохвату уз будно око Свевида, по испевавању најлепших песама тамо и тада где други не могу или не умеју стићи, где из страха или срама и не покушавају.
А ко су онда ти Давидови необични људи? Сви ми који волимо да трагамо са надом да ћемо пронаћи оно што тражимо: оно што није пронађено, а није ни изгубљено, оно што постоји – а не знамо где је, а ако знамо – пут нам тежак следи. Тежак пут, али са извесношћу да ћемо стићи, да ћемо наћи оно што тражимо, да ћемо уживати у колевци тих људи, сасвим необичних/обичних људи „уз спокојан ход и оздрављујући сан: повратак у себе и своје срце“, како Давид рече, али – “ предуго је, до нечуја, или предалеко, и до невидела и нечуја…“, јер ти људи трагачи поседују нешто што би и нама обичним смртницима и неверницима у позитиван исход требало.
Давид уз питање и добар одговор даје: … „и какви су у љубави која не бежи од истине, као што се ни истина не крије иза питања на која нико не зна поуздане одговоре.“ Да ли је ово питање или смион закључак, не знам, али трагати вреди ако у тој потрази тражимо себе и своје нађено место љубављу обојимо и као шарена васкршња јаја понудимо остатку света.