Izdavač- GEOPOETIKA, BEOGRAD (2014)
Autor prikaza – Živko Ivković
Uz naslov i naslovna korica sa špricem su žurnal–nagoveštaj za jednu zaista turobno-zlokobnu storiju o glavnim junacima ove knjige: Doku, Grejs, Meniju, Ocu Kilanu i Spirit Henku!
Kriza ona najgora, narkoprepoznatljiva, kriza karakteristična samo za one koji su nepovratno zaglibili a kojima povratak u neki ustaljenokonvencionalni režim življenja i nije imperativ (već naprotiv!) jeste svakako više nego odličan uvod (i preporuka za čitaoce) u ovaj Erlov romanv. Cilj je potpuno jasan i nedvosmislen, pošto-poto doći do fiks dnevne doze zarad kakvog-takvog, ali funkcionisanja zasnovanog na ustanovljenom već! U ovom slučaju, Dok je menjao praktično svoje usluge za fiks koji život znači, za neophodno životno funkcionisanje. Naravno , uz nezaobilaznu šemu saradnje sa korumpiranim policajcem, tako tipičnu za otpadnike svih uverenja. U uvodnom delu knjige tako ima i reči o songu Henka Vilijamsa, po kom je ovo književno ostvarenje i naslovljeno ( I’ll Never Get Out Of This World Alive). Henk Vilijams je i inače slovio za kralja kantri songa i danas je popularan, pogotovo u konfederalnim državama. Da sa ovog sveta nikada se živ neću izvući jeste deo teksta iz onog koji, po svemu, pogađa pravo u centar i tiče se sveukupne populacije na zemlji i ne samo narkosa. Dok se tako nije mogao osloboditi pomisli na Henka, pod obavezno su se u za to određenim trenucima javljali jedan drugome, a povodom uvek znanim, predvidivim, e sad , da li će Dok biti ufiksan ili ne , manje je važno.
Mada, bez fiksa, ta veza je bila svedena na neobavezujući in memory dijalog. Dobar fiks je prosto prizivao Henka i to se ispostvljalo kao već napisani scenario. Ustaljeno već, prekida Grasijela, mlada Meksikanka koja zavređuje boravišnu vizu u Dokovoj sobi , nakon tog ilegalno obavljenog abortusa i posteriori. U jednom od gotovo svakodnevnih , imaginarnih susreta Doka i Henka , ovaj potonji se priseća kako je svojevremeno dobio otkaz u Grand Ole Opry Radio stanici ( koja je išla nedeljom ) i emitovala isključiuvo kantri repertoar da bi potom prešao u šrivportsku Luiziena Hajrajd Radio stanicu , gde se samo nakon jednog nastupa i upoznaje sa Dokom. Saut Preze četvrt je ovde podvučena iz razloga ne toliko bitnog čitaocu koliko Doku i okruženja mu jer za njih je tu sve počinjalo i završavalo se, uz manje ili više bitne stvari, svakodnevica navikama, prepoznatljivim facama i ritualima. Prošlost potisnuta na dno zaborava, zahvaljujući Grejsieli ponovo oživljava, vraćaju se Doku adaktirani trenuci i slike za koje je, usput, bio ubeđen kako su poodavno ispucale više nego li požutele. Ali kako to već stoji u knjizi: Kao da su se teška vremena i besrećnost istopile sa morfijumom!
Te, sada već daleke 1963. godine ubijen je J.F.K. i tu je otužno osećanje da su samo dan ranije uspeli videti Džeki i Džona. Hirurški skalpel precizno povučen rez i pristojno obavljeno krpljenje su garancija sa balastom iz sebe van sebe. Ovde nema „Ameriken drima“, izuzev ako nije već ustanovljen na ovaj način, nakon svih saznanja o nemogućnosti dostizanja tog. Osvanuti i uronuti u još jedan predhodni , bez ako se posreći , jer , može i na odloženo, ali remember me! Nisam ja , tamo ne znam ko , Mr Fiks it’s my name, na usluzi ( ilegalnoj ) svakome sam . Belim popločan put ka dnu je podrazumevao sve samo ne izglednu ili kakvu – takvu budućnost Dok je to dobro znao i neradno je sebi priznavao takvu jednu, nije hteo upuštati se u jednu takvu bitku za koju je unapred znao kak ju je nemoguće dobiti.A ono natprirodno, Grejsieli pripisano , bacilo je Doka u dilematoidno , ali sa rezervom. Kao i u slučaju Henka koji se javljao manje – više uredno što najrečitije ilustruje imaginrni tolk medju njima: Ali ti si živ!
Mislim , izgledaš življe nego ikada , ja sam živ samo zato što je ovo tvoj san u kom sanjaš da si ponovo u Luizijani , a tamo sam ja bio živ.Grejsiela isceliteljka je zaintrigirala i lokalnog paroha koji se uopšte nije mirio sa činjenicom da se na nj.teritoriji dogadja strendž of kajnd vumen a da on pri tom nije bio pravovremeno obavešten. Paroh Killan se ovde javlja kao negativac (a koji od njih to nije) kao neko zadužen za rasplet zapleta, kao lik zadužen za kidanje hepienda u čemu i uspeva. Dolazimo tako i do dela i knjizi gde se Dok konačno „skida“ sa spida zahvaljujući upravo Grejsieli: Henk, terapijska doza je konačno marginalizovana da bi na koncu i presušila. Sveštenikova znatiželja rezultira prvim odlaskom u Grejsin novi dom, a sve u cilju skidanja vela sa neproverenih , i neubedljivih informacija vezanih za njene isceliteljske milagros moći. Tu je i Meni, nosilac drogsdiler uloge, jedina trula od osam jabuka u korpi nj. majke, na kog je Grejs bacila svoj milagros (zavetna čuda) tako da je nakon delovanja tih, želja za zaradom od prodaje narkotika naglo splasnula. Priča onda ulazi u zakukuljenozamumuljenu fazu za šta će se već potruditi lično Otac Kilan, svojim, nebeskog pastira nedostojnim ponašanjem jer predstavljati i nepostojeće a nepoštovati tu ubeđenost nije samo licemerje. Dijalog Oca Kilana sa ličnim sekretarom nj.ekselencije potvrdjuje i danas prisutno neslaganje vezano za istorijska i teološka gledišta vezana za hrišćanstvo. Obrazovanje je manje važno po tom jer mora se zastupati stav nadređenih, u protivnom služenje bi se svelo na besvrsno. Monahan (lični sekretar) to i naglašava: Naša (crkvena) uloga je češće politička nego li duhovna! I podsvesni dijalog Henka i Doka se svodio ne samo na čarke i upadice, zalazio je taj i u ozbiljne faze logičkih pretpostavki, ali se na kraju sve svelo na Grejs ulogu u novonastaloj situaciji pa i na Dokov eventualni odlazak iz grada. Ali da priči daju odgovarajući zaplet scenario pobrinula se Velika Tif uz ostale nosioce glavnih rola ovog Erlovog naslova koji se mora pročitati ne bi lli se shvatio autor, stil pisanja i na kraju poruka. Sam zaplet pa i rasplet ovog Erlovog naslova ni malo ne zaostaje za onim klasičnim filmskim storijama, a što ovoj knjizi i daje posebnu ili draž više. I to je najbolja preporuka budućim čitaocima. Ako se zbivanja u završnom poglavlju knjige i mogu podvseti pod hepiend onda se taj, u ovom slučaju, ogleda u konačnom susretanju Doka i Henka, tamo negde i nigde, jer nemoguće je kupiti povratnu praznoverja kartu. Kroz prizmu samo jednog čitaoca, reći da se ovde radi o izvrsnom Erlovom naslovu, uopšte nije preterano.