Jedna od ulica u gradu. Fasade zgrada posivele od gasova neophodnih za život ljudi a prozori na njima kao da su se malo povukli u sebe, kao da im je neprijatno od tog sivila, poneka saksija sa uvelim cvećem na neuglednim terasama i tu i tamo ogromne šarene reklame za ovo i ono što bi trebalo kupiti ako do sebe držimo. Prolazi tramvaj kroz tu ulicu, i sa svakim prolaskom ranjava dotrajali asfalt, siv u skladu sa okolinom.
Jednog dana, kao u nekoj priči, vozila sam se baš tim tramvajem koji prolazi kroz sivu ulicu, i baš tu na stanici Siva ulica, dok su jedni putnici napuštali a drugi ulazili u tramvaj, nesvesno tražeći nešto da mi zaokupi to vreme stajanja, pogledom sam se zavezala za jedan balkon. Virio je između reklame za privatnu školu i reklame za super-udobne papuče. Bezbojan i neugledan između šarenih slova i domišljatih poruka. Nema na njemu nijedna saksija, čak ni sa uvelim cvećem. Ništa, osim jednog drvenog stola i jedne drvene stolice. Tramvaj je krenuo, vreme koje je bilo potrebno ispuniti nečim je proteklo, ali misao je ostala.
Ko li sedi tu, na tom balkonu u sivoj ulici, stešnjen među tuđim marketingom? I taj neko, zašto ima samo jednu stolicu?
Zamišljam slučajne, obične dane, kao taj moj, i goste vlasnika stolice. Smenjuju se, u mojoj glavi, slike tih ljudi kao na nekom ubrzanom snimku. Jedan je izašao da vidi kolika je gužva, neko je seo da zapali cigaru dok mu je neko drugi oslonjen o ogradu balkona prepričavao zanimljivosti. Nečije je dete imalo čvrstu nameru da se popne na tu stolicu ali ga je omelo glasno roditeljsko NE! Ali čiji su to gosti?
Zamišljam kako izgleda jedan običan radni dan u svetu tog čoveka i njegovog balkona. Zamišljam da je satima stolica prazna. Sivom ulicom prolaze tramvaji, dovikuju se prolaznici, žive se neki životi naokolo, a balkon je prazan. U međuvremenu padne i kiša, dosadna kasnojesenja, koja miriše na zimu. Sitne kapi prekrivaju balkon, stol i stolicu. Još su zvanično popodnevni sati ali već je tama napolju, a prozor iznad stola je u mraku. I tek kad nastupi ozbiljan večernji sat, vlasnik stola, stolice, balkona i prozora je stigao kući i upalio svetlo. Ko je on? Da, sve vreme zamišljam da je vlasnik neki ‘’on’’. I ne znam šta radi unutra, ali kad uradi sve to, izlazi na balkon i seda na stolicu. Sam je, i noć je. Malo se iznervira što su mu se nakvasile pantalone od vlažnog sedišta, ali reaguje samo grimasom i ne ustaje. Pali cigaretu.
Dan mu je bio dug, naporan. Nije mu teško da radi, iako nije u struci, i nije to želeo, ali posao je. Prima platu i ima zdravstvenu knjižicu. Kolega je dao otkaz, nadao se unapređenju. Nije se desilo, primili su nekog novog. Pogodilo ga je ali nije znao šta bi pa je samo slegnuo ramenima, progunđao nešto sebi u bradu i nastavio da radi, jer tako treba i to mu je posao. Mora da se radi, i istrpi i kad nije fer. Vadi telefon iz prednjeg džepa farmerki, i kucka neke poruke blago se smešeći. Ovaj čovek nije ni srećan ni nesrećan, on je od onih što na pitanje ‘’Kako si?’’ uvek odgovaraju ‘’Dobro’’, i to je iskreno, bez želje da se samo bude uljudan i neopterećjući za sagovornika.
Povlači poslednji dim, gasi cigaretu, vraća telefon u džep i ulazi unutra. Prozor iznad stola opet je u mraku, a balkon postaje potpuno neprimetan od blještavila osvetljenih reklama. Kraj radnog dana.
Ne izmaštah odgovor na pitanje kako je postao ni-srećan-ni-nesrećan i zašto ima samo jednu stolicu pored stola, a mogu da stanu barem dve. Izlazim iz tramvaja i misli skreću ka mom odredištu a balkon iz sive ulice ostavljam u prostoru među tramvajskim stanicama.