Šesta priča iz virtualne zbirke Bestvo iz Šo-šenka
Često kad mi je dosadno izađem u grad, naručim kafu u naboljem kafiću u gradu, otvorim novine i čitam ih… ne sednem ja blizu nikog, no baš podalje.. da neko ne pomisli da sam sklon prisluškivanju tuđih razgovora, ali znam – sešće neko uskoro u moju blizinu..i tad svakako obratim pažnju na razgovor. Mogu vam reći dragi moji /ništa se tu pametno ne čuje često… ogovarnja neka, najčešće..sednu tri sa dobrom podlogom za šminku na licu plus dobra šminka plus dobar mobilni plus manikirani nokti…pa počnu… ovaj joj je ponudio ono, onaj ovo- a oženjen je, a ima političke veze…bio napasan..tad se javi ona među njima koja prednjači i po godinama i po bledoći našminkane face- savetuje, analizira, ubaci po koju mudru reč o psihološkom profilu naših muškaraca… pri tome zvecka kašičicom po šoljici za kapućino, javlja se na mobilni i sve u svemu ako ste skloni čitanju nećete pročitati ni dva stubca a i ono što ste pročitali nećete zapamtiti.. od šuma oko vas.Konobar prilazi, menja pepeljare, nasmeši se gospođama ili gospođicama ..očigledno ih poznaje, a budući da su dve-tri banke blizu, a i neke institucije obrazovanja,može se pretpostaviti da su gospoje i gospođice zaposlenice. Izašle na pauzu da malo izvetre mozak od napornog i zahtevnog im rada…Kad nemaju dobru temu za ogovaranje, taj široko rasprostranjeni tip žena kod nas osvrne se i na neku prolaznicu- vidi kakve cipele nosi ona jadnica tamo, pa se okrenu..a sigurno je došla iz provincije da nam krade hleb- na to će druga… ma ne vredi o tome ni govoriti, ja se spremam na studijsko putovanje preko, ne mogu ovo da izdržaim..
Ja ustanem, pokupim svoje novine, pređem za udaljeniji sto..ali ne lezi vraže- nakon petnaest minuta nova grupa vrlih analitičarki naše svakodnevice seda za obližnji sto..za razliku od grupe »dobra podloga za šminku, šminka, nokti, skupa tašna« ova ima i dodatno oružje- nepodnošljiv miris skupih parfema… izgledaju kao pokretna izložba »decentnih detalja«-s jednom greškom: tih decentnih detalja naprosto ima previše…ne mrzi me da mirno sklopim novine, izvadim svoj notes i olovku i krenem da pišem…opise i popise… ova levo ima na sebi- skupocen sat, dva prstena na levoj ruci, male minđuše na oba uveta, šatirane pramenove, ešarpu u istom tonu kakav je i skupoceni sako, koji je nonšalantno prebacila preko naslona fotelje u koju se udobno zavalila…pri govoru podiže rukave naviše, otkrivajući narukvicu i neprimetno popravljajući šiške koje očigledno služe da prikriju izrazito nisko čelo…druga se ofarbala u crveno pa izgleda kao zapaljena šargarepa, malo prepečena, jer na krajevima ima neke kako čuh da se to zove prelive… a njoj se za razliku od preostale tri prijateljice zaista sve preliva preko preuske garderobe, pa stalno povlači svilenkastu tuniku preko bokova, a treća se očigledno bavi modom jer je sve na njoj po poslednjem trendu,a najistaknutije su neverovatno našminkane oči.. ne znam kako da taj detalj zapišem, pa notirah samo – nešto šareno na gornjim kapcima i tetovaža leptira na levom zglobu… kad bacih pogled ka četvrtoj već je prva strana rokovnika bila ispunjena…pomislih u sebi −ima li te Bože i što si nas zaboravio..ova je bila pljunuta kim kardašijan..isti obim bokova, ista zift crna kosa, neke trepavice koje bi dobro poslužile kao štapići za ražnjiće, a nokti kao oružje…ta se nije uključivala u razgovor, bućkala je kašičicom po šoljici čaja, oblizivala usne, a bila je vidno nervozna, svaki čas pogledavajući na mobilni…razgovor sam beležio pod fus notom »teme«… kretao se oko najnovije linije za negu kože i činjenice da je dr Čurupić promenio lokaciju svoje klinike, pa je šatiranoj sad bliže da svake tri nedelje ide na kontrolu kod najboljeg nutricioniste u gradu… kilogrami se samo tope, reče ona i srknu svoj kapućino, a ona pokrupnija nervozno zavrti pramen svoje kose…i nakon nekoliko podugih sekundi cijukne u naletu spoznaje- Idem i ja tamo, ubedila si me!…daj mi vizit kartu da mu se sad javim i zakažem tretman.. sledilo je nešto duže ubeđivanje da je odluka prenagljena -jer ona uopšte i nema višak kilograma −nego je tako građena,a sve je završeno ustajanjem i zadizanjem tunike i pokazivanjem sala na stomaku…bilo je očigledno da me i ne primećuju, zaokupirane ubeđivanjem da krupna odustane od svoje odluke… sklopih notes i stavih ga u džep. Novine zaboravih na stolu, a konobaru mahnuh rukom,pa plativši krenuh ka izlazu i usput nonšalantno priđoh stolu, izvadivši svoju vizit kartu i dajući ga debeloj- Niste debeli gospođice…za moj TV šou »Rezolutno žuto« ste savršeni, ali ako se udebljate još samo dva kilograma… bićete pogodni za kasting koji se održava u nedelju..spremamo rijaliti -» Sto kilograma i srećni« , a vi mi se činite pogodni…razbijamo stereotipe o bucmastima…. javite se…Gledale su me kao da sam nenormalan, a šargarepa reče :… Mene to ne interesuje, gospodine i ostavite nas na miru ili ćemo pozvati obezbeđenje… rekoh .. Nije problem, samo s e javite… spremamo i rijaliti »Horor ispod šminke«..to tek na proleće… to preporučujem vašim prijateljicama, odgovaraju u celosti.
Izađohi iz objekta sa smeškom na licu… nije mi bilo žao što sam im pokvario dan, uopšte.Uostalom ako se malo bolje razmisli, šta je život nego šala mala, pa kad se one šale s našim čulom vida, a i razumom, što se mi ne bi našalili s njima , takođe.S tom mišlju lako podneh činjenicu da sam zaboravio novine i da ću omiljenu rubriku cenjenog kolumniste, kog sam takođe često sretao u tom kafiću, morati ovaj put preskočiti,mada je svoj oštri analitički zamah posvetio važnoj, čak sudbonosnoj temi za nas kao društvo- naime, pisao je o uticaju rijaliti programa na devastaciju vrednosti..mislio sam u sebi hodajući polako… dragi »analitico mundialis«− jednog dana ću objaviti sve svoje 25 −godišnje dokumentarne zapise i fotografije- i o temama i o izgledu naše »elite« u našem elitnom velegradu, sve je tad bilo isto kao i danas, samo manje naglašeno.. a tad nije bilo rijalitija…ima da ga razbucam, osim ako ne pristane i on da dođe u šou …njega sam tipovao za ovaj »Sto kilograma i srećni«…odgovara po gabaritu…Mada moj tim razvija ideju o novom konceptu » Kroz prašumu intelektualizma«… generalno gledano ideja je perfektna..našli bi ljude odgovarajuće spoljašnosti, preobukli bi ih, malo kultivisali i predstavljali na javnim tribinama kao uglednu kolumnistkinju pristiglu iz Čikaga, veoma prominentnu psihološkinju u Engleskoj koja se dokazala u pomoći osetljivim grupama… snimaćemo te tribine pa ćemo tek na kraju otkrivati da je »kolumnistkinja«− kuvarica u francuskom restranu,a ugledna »psihološkinja«− sekretarica u firmi za maloprodaju sanitarija…sponzora smo našli, naš čovek – bavio se ugovaranjem cena za doktorate, pa mu se zgadilo da gleda kupce na tv-u svaki dan…s tom mišlju napustih centar grada, zadovoljan.