David KECMAN DAKO: ISKLJUČEN IZ SVEMIRA /Pred polazak u neminovno/

– Nikad mu to ne mogu zaboraviti!
Samo jedna rečenica bi dovoljna da u prolazu kroz park, na putu od stana do redakcijskog stola, podignem pogled s vrha svoje male senke koju pratim, da nenadano izađem iz sebe, Iz svoje ćutnje. Iz lavirinta samo meni znanih misli i prizora izazvanih sećanjem na san minule noći: Prijatelj iz gimnazijskih dana, pa sve do kraja njegovog zemnog života, licem koje pamtim iz trena poslednjeg susreta, glasom na koji bih se i u velikom mnoštvu/vrevi osvrnuo (to jedino opstaje pod lavinom od zaborava), u snu mi reče: – Ne paziš se! Opet srljaš. Činiš i ono što od tebe više niko ne može ni da zahteva, a govoriš i ono o čemu se najlepše ćuti. Eh, da sam to i sam ranije shvatio, gde bi mi bio kraj..?

Boja glasa kojim je izgovorena rečenica «Nikad mu to ne mogu zaboraviti» jednog od dvojice ljudi mojih godina, na klupi u parku, tako slična glasu mog odavno nečujnog prijatelja, sada samo iz sna, ali pri dnevnoj svetlosti i sa gromadom od težine stvarnosti.
Boja glasa? Pamtimo lica, stas, način na koji neko hoda, gestikulira, ono vidljivo posebnošćui čime je izvan mnoštva, ali i mnoštvom sazdanog od razbijenih jednina/pojedinosti sledom zakonitosti jednačenja po nekoj srodnosti.
Boja glasa je, ustvari, zvučni deo nekog ili nečeg, zavijorenog, odbačenog, otkačenog, oslobođenog od celine, ali nikada nije i vidljivi deo naše (ne)stvarnosti. Ipak, pamtimo je, te upravo stoga i pri ponovnom susretu, makar i u snu, oživi sve u sećanje slivano. I kao da glasom oživi i ono biće od kojeg ga, za vreme i posle života, ne možeš nikad zanavek razdvojiti.

Šta bi se sa mnom, pri izlasku iz sebe, na taj glas i na te reči jednog od dvojice na klupi u parku («Nikad mu to ne mogu zaboraviti!«) dogodilo da je jedan od njih bio bar sličan, ako ne i isti, možda dvojnik mog davno preminulog prijatelja čijim je glasom izgovorio ove reči? A tek da je jedan doista On, a drugi da sam Ja, tog trena, na toj klupi..?

Nestvarno! Bunilo! Između njih – neminovna java.
Snom, ili tek sećanjem na život koji se gotovo istovetnom bojom glasa snom oživljavljenim iznova stvarnim pokazuje.
I jedinim videlom biva sve dok je ma i jedan od nas dvojice i vidan i čujan. Time i u prilici da prepozna sebe, svejedno gde i kako, u snu ili na javi, dok prolazi preostalim delom neuhvatljivog lavirinta.

– Spavati znači biti isključiti se svemira.- reče mi Borhes uz prvu jutarnju kafu, pred polazak u neminovno.
I: – Nije potrebno sagraditi lavirint kada je svemir lavirint sam po sebi.