Biljana Obradović: PRATIOC

Jasmina ima šesnest godina i živi na selu. Svakog dana peške ide u školu koja se nalazi u gradu. Razdaljina nije velika i ona je od početka školovanja navikla da tako putuje. Pre godinu dana meštani iz sela skupili su novac i postavili nov most preko reke Tamnave. U velikoj poplavi se od bujice srušio. U to vreme je primetila da je neko prati kada se vraća kući. Isprva nije mnogo marila, ali ta osoba ju je uvek stizala na sredini mosta i nekom silom ona nije više mogla da pruži korak. Bila je u strahu od njegovih svetlećih očiju. Nije govorila, jer nije imala glasa. Ni on. Bio je poput utvare ili guste crne senke. Osećala je hladnoću kada je u njegovom prisustvu. Nosio je šešir i zato ga nije mogla dobro videti. Obično tada niko nije prolazio mostom i on bi joj mislima govorio kako je izabrana da proriče sudbinu svima koji to od nje traže.
Jasmina se bunila zbog toga, ali nije nalazila rešenje da sve prekine. Govorio joj je da će svojim odbijanjem pokrenuti lanac zle sreće koja će zadesiti njene bližnje i da će samo ona biti odgovorna. Nije verovala. Odlazila bi rasejana s’ mosta i zaticala majku neveselu i bledu. Postala je i ona takva. Noćima nije spavala od utvare i upornosti da je natera na rad sa magijom. Kada joj je pri susretu na mostu pokazao šta će biti sa njenom majkom, pristala je.
Jasmina nije znala ništa u vezi proricanja, ali utvara joj je objasnila da je ona samo neko ko mu treba da priča umesto njega. Njemu je zabranjeno da govori, ali da mora da pomaže drugima. Tako će iskupiti I svoju dušu. Rekao joj je da ne sme nikada odati tajnu svoje moći. Slika njene majke u kovčegu joj nije davala mira. Plašeći se za njeno zdravlje, rešila je da učini sve da do toga ne dođe. Roditelji su je podržali kada im je ispričala šta joj se dešava u zadnjih nekoliko meseci. Utvara ju je od tad pratila sve vreme i govorila za svakog posetioca šta treba da kaže ili uradi. Ostavljali su joj novac, nakit, svakakve dragocenosti. Za Jasminu su čuli i poznati…političari, estradni umetnici. Pomagala je svima. Dolazili su zaposednuti zlim silama, bolesni zbog predaka, neutešni roditelji…nekada i i ljudi sa namerama da drugima naude. Njih je uvek odbijala. Utvara je uvek i na svakom mestu bila sa njom, govorila ko će doći sutradan. Vremenom se navikla. Školu je napustila, a kako je bila mlada i željna života, zaboravljala je obaveze prema svima koji su je tražili ispred kuće. Utvara ju je upozoravala da će navući na sebe nesreću i da joj on neće moći pomoći. Nije ga slušala, mladost nikog ne sluša. Posle tri godine života na visokoj nozi, sa kapitalom koji je stekla tokom rada, Jasmina se razbolela. Nije mogla da ustane iz kreveta. Noge je nisu slušale. Utvara je bila uz nju i hrabrila da mora izdržati sve. Njena misija na zemlji je da pomaže i zato je on tu da joj olakša sva iskušenja koje će je pratiti do kraja života. Pomirila se sa sudbinom i počela je da prima sve kojima treba njena pomoć. Zaticali bi je kako šapuće sa nekim, smeje se. U retkim trenucima je pričala o predelima koja obilazi u snovima i da tada trči širokim putevima koja je vode u tajne nezemaljskog života. Nikada utvaru nije pomenula.
Jasmina i dalje uspešno proriče sudbine i živi u selu blizi mosta gde se prvi put susrela sa silom koja je prati i razgovara sa njom o svemu.