LAGUNA –
2015.
BG
Autor: Živko Ivković
Storiju o grupi Van Gogh autorskog dvojca Djukića i Radivojevića će mladji svakako brže progutati, shvatiti i ukapirati od nas starijih odraslih na rokenrolu šezdesetih i prve polovine sedamdesetih ali ću se, sasvim sigurno je objektivno upustiti u pisanje prikaza vezanog za ovaj naslov. Naslov štiva Van Gogh ( Tragovi prošosti)
blago asocira na (ne tako) daleku i zaboravljenu gotovo prošlost i po svemu, sastav jednog ovakvog kalibra je bez dileme u grupaciji onih čiji doprinos u ispisivanju stranica Yu rock istorije ostaje nesporan dobrim delom i iz razloga storije koja je pred nama, već pomenutog autorskog dvojca koji, (nema tu nikakve dileme) čini kostur, mišiće i sve vezano za kreativni opus pomenute. Priča ovde kreće od klinačkih dana Djuletovih, pohadjanja (nevoljno) muzičke škole i violinskog rata (da se tako izrazim) u kontekstu te, koji će on dobiti, izaći kao pobednik i okrenuti se jedinoj pravoj, možda i prvoj ljubavi a to je rokenrol! Tako da obećanje koje je dao svome gradu i tada nasmejanim licima, kao Bucko tinejdžer nije izostalo, održao je datu reč ili u prevodu uspeo je u potpunosti..
Grad koji toliko voli, grad inspiracija za sve što će kasnije , gradeći karijeru stvoriti kroz Van Gogh fazu uz doduše onu startnu, uvodnu kao član grupe
Haos iz 1979. godine, te napomenu da je i Djuletovo odrastanje u rock okruženju na Zvezdari (Zoran i Vidoja Božinović, Raša Milić i povremeno Vlatko Stefanoviski) pogodovalo razvoju i životnom opredeljenju onom, rokenrol ili ništa! O kakvom je to vremenu ovde Djule pisao, lako ćemo ukpairati kroz ono: “ Tada se pričalo samo o tome ko je koji album preslušao, koju knjigu je pročitao, jugoslovenski pasoš i dinar su bili na ceni“!! Pa ipak, navodi se ovde kako je novi talas preko noći oborio sve što je delovalo neoborivo, što ne stoji a najbolji pokazatelji su , van svake sumnje koncerti (velikih i značajnih nije bilo) ali i broj prodanih ploča (nikada nije bilo velikih tiraža)! Imamo dalje više nego li pristojnu Djuletovu priču o nj. prvoj grupi Haos, pa onda dolazimo i do prelomnog trenutka vezanog za nj. karijeru ili prekretnicu kada se trebao odlučiti-prelomiti za nastavak školovanja ili ostanak na rokenrol koloseku. Tu su i zbivanja u Banja Luci, JNA i povratak u Beograd. Na Avali u vikendici svojih roditelja piše Tragove prošlosti i Samo san, otuda i naslov ove knjige a obe stvari su i na prvom singlu grupe iz 1986. godine u izdanju PGP RTB kuće, mada iste godine imamo i prvi lp ove grupe takodje pod etiketom pomenute diskografske kuće, naslovljen jednostavno sa Van Gogh! Prateće vokale na tom albumu je otpevao Milan Mladenović! Kroz Djuletovu (pa i Srbinu) priču ovde, vrlo lako se dolazi do zaključka da su njih dvojica, ne samo kako se to nekad govorilo , kostur sastava nego i Van Gogh dvojac u osnovi, jer bez njih posve je jasno kako ovaj sastav ne bi dogurao do pozicije na kojoj je!I u trenucima opšteg, totalnog haosa u devedesetim, raspada države u koju su svi verovali izuzev kliričara, političara i trabanata im, Djule nije posustajao, i tu dolazi do izražaja nj. velika ljubav i posvećenost kada se radi o rokenrolu. Verovao je u ono što radi, alternativu nije priznavao, niti je bio u sukobu sa alter egom! Saradnici su se smenjivali, ali on i Srba (nakon pauze vezane za smrt roditelja) su istrajavali, svu životnu energiju su usmerili u Van Gogh životni, opredeljujući projekat i danas su tu gde jesu zahvaljujući toj nepresušnoj energiji i odlučnosti da kao rokenrol sastav uspeju.
I album Hodi iz 1996., godine je samo overena potvrda te čvrste opredeljenosti i odlučnosti u istrajavanju, stizanju na cilj uprkos negativi toj, tamnim oblacima koji su prekrili celu zemlju, uz rat i turbofolk! Opstati i uspeti u takvom okruženju, suprotstaviti se tom opštem, kolektivnom ludilu i nisu mogli svi, trebalo je znati snaći se, gurati svoju priču kroz sav taj haos i pri tom ostati normalan.Djule i Srba su uspeli u tom nastojanju, mnogi drugi pak nisu, poklekli su. Usudjujem se napisati da bez Van Gogh stranica u do sada nikada zaokruženoj Yur rock istoriji , Ta ne samo da bi bila tanja, izgledala kao da su istrgnute, iscepljene te, bila bi mnogo siromašnija, ali Djule i Srba su se pobrinuli da do toga ne dodje! Da nisam(a jesam) pročitao Van Gogh stereografiju/monografiju ovog sastava na Djuletov i Srbin način i dalje bih bio ubedjen kako je Djule egoteist ali štivo me na najbolji na čin demantovalo, upozorilo po ko zna koji put da treba izostaviti ishitreno iznošenje zaključaka i prerano prosudjivanje a sve po osnovu neproverenih, proizvoljnih i rekla-kazala informacija. Djuletovu ličnost i duh tako, najbolje oslikava Srba koji za njega kaže da je napravljen od upornosti te da je nesposoban odustati od onog što zacrta. Većeg radoholočara –kaže – nije upoznao. On je preteča bul terijera jer nikada ne (po)pušta! Ta njegova istrajnost je rezultirala nominacijom pa dodelom MTV priznanja u kategoriji Best Adriatic Act a po povratku u Bg i razočaranošću u institucije kulture jer te uopšte nisu kapirale da tamo grupa Van Gogh predstavlja zemlju u kojoj živi i stvara. Ono, bilo ih je, zakasnelih i neiskrenih doduše. Usput, ukapirati da u ovakvoj zemlji nagrade i priznanja stižu na adrese isključivo onih koji pišu o religiji(spc) i prekrajanju istorije i nije teško, pa nema čudiš ……
Za grupu Van Gogh stvari su se odvijlale tako brzo, munjevito , predaha tako reći da i nije bilo tako da je karijera sastava sve vreme išla uzlaznom putanjom, naizgled isuviše lako, a to lako, samo Djule zna da nije bilo tako, naprotiv, da su izostale njegova posvećenost i istrajnost, niti bi bilo grupe niti istaknutog i respektabilnog tvorca grupe kao što je on. Čovek je imao zacrtan cilj, sebe nije štedeo, u sebe (na koncu) nije ni sumnjao(nameće se) i naravno da rezultat nije izostao. Sebe kao drugačijeg nije mogao zamisliti, da posustane nije hteo, a to šta bi radio kada bi se ponovo rodio ostavimo konvencionalnim novinarima ‘c’ ranga koje nikada nije zanimao kreativni opus grupe, nego šta je Djule doručkovao te koje boje je njegov bade mantil! Van Gogh je sastav – obrazac kako uspeti u rokenrolu u uslovima kada se apsolutno sve zaveri versis urbanog, kada minorni i više naturantski servirani muzički pravci privlače muzički (rokenrol) neobrazovanu populaciju mladih(od 05.10. 2000. oktobra pa na ovamo), kojima i nije stalo do kvalitetnog zvuka nego do mp3 plejera u koji će stati što više muzike, ne obazirući se previše na tu, nego na jedan isprazni celodnevni ritam, neprihvatljiv za normalnog konzumenta!
Đule je od sebe stvorio respektabilnu rokenrol ličnost a što je i želeo postati, a ne neko iz grupacije prosečnih koje televizija gura i vaspitava jer upravo ta manipuliše mladima na najgori mogući način (Dos nasledje koje se evo ne menja), ubedjujući ih da je crno belo i obrnuto, a za divno čudo klinci to prihvataju!! U zaključku reći kako su se Djule i Srba uz nekolicinu saradnika uspeli održati u domaćem rokenrolu tri decenije, te da, po svemu i ne pomišljaju na podvlačenje crte, je zasigurno simbol za jedinu pravu ljubav, ljubav prema rokenrolu i tu im odajem zasluženo priznanje!
U Šapcu, 16.10.2016. godine