Tekst pročitan na promociji romana KOTRLJANJE BERTOLTA BREHTA
Ko su, zapravo, dva prijatelja, dve jedine i glavne ličnosti romana zagonentnog naziva: Kotrljanje Bertolda Brehta, pisca Zorana Ilića?
Sugerisanje simbolike njihovih imena poteklih iz sveta muzike, mogu naznačiti da će i ceo roman ostati u tom domenu. No, ispostavlja se da to nije tako. Odmicanjem priče, razgovor se odvija po amplitudama kognitivno neujednačenih nivoa, različitim po svojoj suštini, oblastima i obimu. Na površinu izranja i oslobađa se bez prekida, u jednom dahu takoreći: dijaloški formiran roman. Sam izbor, da dijalog postane univerzalna konstanta konverzacije glavnih likova kroz radnju romana, predstavlja u svakom slučaju, novinu u savremenoj literaturi.
Uvod o blogerskoj korespondenciji na početku, ukazuje da se radi o vremenu sadašnjem. Međutim, priča će odlutati mnogo dalje, u prošlost, raširiće se u sadašnjosti, a proviriće i u budućnost. Mnogi, već prihvaćeni prerogativi i simboli koji karakterišu neko doba, dokumentovano će dati pravu sliku tog vremena., odvodeći je, često u sasvim drugom smeru.
Jer, pisac erudita, Zoran Ilić, nije neko ko kroz pitko tkivo neosetno pronosi svoju priču. On je strogi procenitelj čitaočevog predznanja i zahteva osnovna poznavanja skoro svih oblasti ljudskog življenja i delanja , tačnije solidnu bazu neophodnog intelektualnog minimuma, koja će poslužiti kako bi mogao da se upusti u tematska razmatranja dvojice prijatelja. I da ih razume, svakako.
Razuđeni siže je u direktnoj vezi sa imenima ličnosti, koja, nose u sebi univerzalnost u personalnom, vremenskom i prostornom smislu. Fiksiranje lokacije za balkanski breg razmišljanja – Kalemegdan, samo je privid ograničenja i ograničenosti. Disperzivno izrečene refleksije obuhvataju čitav svet. Stoga su Neko i Pajaco, likovi koji mogu pripadati svakom vremenu i bilo kom mestu.
Neko, bez obzira što kao pojam, nosi nedefinisanu odrednicu anonimnosti, nije bilo ko. Jer, u žargonu odomaćeni izraz biti neko, ukazuje na isticanje značaja te osobe. Moto romana, Da sam ja Neko, preuzet iz istoimene pesme rok grupe Indeksi, glasom Davorina Popovića, još snažnije naglašava osobu koja poseduje svoju indvidualnu osobenost.
Pajaco, kao pandan pesmi Da sam ja Neko, smeje nam se sa operskih scena iz libreta opere Pajaci Ruđera Leonkavala, među mnogim tenorima i glasom samog Enrika Karuza. I mada su različiti vidovi muzičkog stvaralaštva, obe numere su sa željama boljitka života.
U imenima ličnosti možemo nazreti mogućnost da se radi o antipodima. Ako je Neko, sa odlikom značajne ličnosti, Pajaco je na dnu ljudske lestvice. Međutim, oni su u romanu savršeno ravnopravni sagovornici, koji sa preciznošću dopunjuju i nastavljaju jedan drugome misli, i reklo bi se, sa velikim uživanjem to čine.
Kotrljanje Bertolda Brehta, najpre, a potom, i mnogih drugih ličnosti, kao i niza najrazličitijih pojmova, stvara osećaj talasanja jednog tipičnog romana – reke. Talasi se prelivaju jedan preko drugoga. Spajaju ih pojmovi. Iz jednog talasa pojavljuje se ključna reč bilo kog univerzalnog pojma, koja istovremeno postaje šlagvort drugog talasa. Čitalac to skoro da i ne primećuje, jer tok vijuga kroz beskrajnu priču.
Naša ćaskanja o svemu i svačemu, kako kaže jedan od junaka, protiču kao ubrzane slike na filmskom platnu. Skokovito i silovito. Ne sme da pobegne misao ni tren iz konteksta romana. Pažnja čitaoca drži se vezana za svaku reč, jer samo tako može se pratiti, figurativno naznačeni lajt – motiv, koji pored očiglednog opiranja i nepredvidive frekventnosti, neobuzdano pluta po vodama i luta po kopnima. Fascinira potpuna otvorenost dvojice junaka prema svetu i savršena dostupnost celog sveta. Limes je ukinut, sve se transparentno očitava.
Poput pojedinačnih pojmova u leksikonu, naizmenično su izdvajani: ličnosti, zanimljivosti, kurioziteti, istine i laži, ljubavi i mržnje, hrana i piće, vladari i potčinjeni, komparacije i kombinacije, sličnosti i suprotnosti, pikanterije i seriozne kreacije iz raznih oblasti nauke i umetnosti, nacionalna i personalna obeležja, karakteri i osobenosti. Kako roman odmiče, čitalac stiče osećaj da je neosetno, upravo i on sam, pažljivo zakotrljan kroz svet uzavreo od zbivanja, što je dovoljan razlog da se uključi u avanturu sopstvenog proživljavanja, saglasan ili protivan, od slučaja do slučaja, kao i od svojih ličnih afiniteta.
Neznatnu dominantnost nad šarenolikom zbirkom tema, pokazaće filmsko stvaraštvo, postavke pozorišnih scena i muzičko umeće, oslikani u likovima reditelja, glumaca, kompozitora. Uz njih i konstataciju da: Gradove čine ljudi, ide priča o mestima gde su rođeni, živeli, stvarali, napustili ovaj svet. Posebnu pažnju zaslužuju, manje poznati podaci, koji su neobično zanimljivi.
O Bertoldu Brehtu, naprimer, saznajemo da je rođen u Augzburgu, gradu gde umire Mitek, pravi sastavljač Šindlerove liste.
Fasbinder, čovek suprotnosti, u devetoj godini piše pozorišni komsd Kraj tužnog razdoblja
Žilnik osvaja Zlatnog medveda kada Fasbinderov prvi film doživljava fijasko.
Najpriznatiji (nemi film) Frica Langa, Metropolis, je najpoznatiji, ali i najskuplji.
Bering, danski oficir u službi Petra Velikog, koji je postavio kamen temeljac za luku Petropavlovsk, dao je mapi sveta svoje ime: ostrvu, moreuzu, moru, glečeru i kopnenom mostu.
. Berlinski zid: to je bila grandiozna građevina duga 45 km koja je Zapadni Berlin štitila od komunizma.
Evo i nekoliko zaključaka koje je donela razmena mišljenja dvojice prijatelja:
Blogeri, analitičari stvarnosti…
Pesnici nisu borci za istinu, već za lepotu.
Što dalje od stvarnosti, to bliže istini.
I neosetno, čitalac je celo vreme svedok kako dijalog dvojice prijatelja u ritmu proznog pripovedanja, silazi sa pokretne trake terminala vremena, iz ubrzanog životnog tempa na pešačke staze kalemegdanske tvrđave. Jasni korak dva šetača odzvanja na uglačanoj kaldrmi vekova dok se njihovi dani ispunjavaju međusobnom razmenom saznanja, ne prolazeći koracima uzaludnog, praznog hoda.
Na kraju, ako bismo se osvrnuli na teorijske preporuke poznate Edit Vorton, da dijalog treba koristiti za trenutke kulminacije u romanu, jer on služi ne samo da naglasi krizni momenat priče, već i da u celini poveća njen efekat, onda će biti jasnije zašto se roman Kotrljanje Bertolda Brehta, čita u jednom dahu.