Biće u četvrtak ujutru, rečeno im je.
Veliki praznik, prolazi joj misao kroz glavu, a odmah potom, i šta treba sve učiniti da se jutro toga dana umiri, da ne izazove nesuglasice, da ne ekskalira u verbalni sukob. Praviti se kako je samo obično jutro, kao i svako drugo. Zimsko, januarsko, snežno, maglovito, ledeno, sklisko. Ali, ipak, drugačije. Tek onda, kada umesto uobičajenog redosleda svakodnevice, osvane neizvesnost ispunjena sumnjama i strahom, zavlada duboka nesigurnost pred nepredvidivim okolnostima. I sve bi, najradije da ostane u monotoniji uobičajenog dana, dosadnog, ali prepoznatljivog, tek , tu i tamo prošaranog upadicama sitnih ispada, bezazlenim minijaturama, zanimljivim raznorodnostima, neranjivim i bez traga, najčešće. A onda se ispreči, kao rampa, kao opomena na putu da je tamo iza nešto drugačije, da treba biti oprezan, jer vreba opasnost u tom novom, još uvek nepoznatom danu.
Ujutru, teško prikrivaju uznemirenost. Iako nevidljiva, treperi u vazduhu, prisutna svom silinom. Sve je već ugovoreno, predviđeno, unapred pripremljeno. Dan ranije, obaveze su se nizale do kasno u noć,. Tražila je da kupi pižamu, veličinu M, mušku. Radila je to skoro mahnito, jureći bez određenog plana, od Knez Mihajlove do Ušća. Bezuspešno. Nametale su se razne ideje, ali suton je munjevito smenjivao dan. Onda je pomislila kako je kasno za velike kombinacije, bar što se tiče raspona u vremenu i prostoru. Već prilično sputanih koraka, spustila se na Zeleni venac. Uglavnom je ranije prolazila mimo, odlazeći ili dolazeći na stanicu, autobusku ili železničku. U polumraku, kad je protrčala kraj tezgi sa povrćem, voćem, testeninama, začinima, okrznula ih pogledom, i u sebi, nevoljno odustajala od kupovine, preko puta tržnice, pojavljuje se prodavnica i ona već kroz zastakljena ulazna vrata vidi uredno, na ofingerima uredno poređane nizove pižama. (Čula je da se i takve stvari događaju. Pojave se iznenada, kad su potrebne, a nada već iščezla. Ona nije imala to iskustvo. Ali, za sve u životu postoji: prvi put.)
Jedna, među izloženima, se izdvaja. U dve boje, siva i teget , sa zakopčavanjem (ne mora preko glave da se oblači), i sa džepom na gornjem delu (za maramicu). Sve to je, mada nesvesno, želela. Kada je ugledala, odmah je znala da je to upravo: to. I veličina. I tekstura. Od punijeg je materijala. Čak je i cena bila primerena.
. Stajala je, gledala kroz tkaninu, i pitala se, da li je zbilja vredelo toliko vremena, snage i nerava utrošiti na deo uobičajene odeće koja čak nije bila ni najneophodnija. Odgovor nije znala. Kao, da je baš u tom traganju ležala cela priča o njenom opsesivno provedenom danu, sa oštrom naznakom sledećeg, šifrovanog dana, koji će se tek početi da se odvija iz folije predstojeće noći. Dana koji je izbacio iz kolotečine svakodnevice.
Taksi je stigao kroz tri minuta. Ubrzo su se našli na licu mesta
Ona nije u prvom planu. Njen sin, jeste. Njoj predlažu kafu, može da bira: espreso, običnu, s mlekom. Ili čaj: voćni, biljni, koji želi. Ne bira ništa. Čuje sebe, kako izgovara da joj se dopada frizura žene u belom koja prolazi kraj nje. Žena zahvaljuje i u prolazu objašnjava da je jako praktična. Mahinalno produžava, kako je i ona ranije nosila nešto slično, ali sada smatra da je prestara za kratku kosu. Žena prećutkuje, jer je očigledno da je tek koju godinu mlađa od nje.
Opet, neko nudi kafu, čaj. Odlučuje se za čaj. Voćni.
Bože, kako to nema nikakve veze, misli. Šta ću ja sad popiti, sasvim je nevažno.
Sin je nestao iza nekih vrata, Nije se ni osvrnuo.
Ona otvara tašnu i nasumice vadi malenu knjižicu. Molitvenik. Žena u belom, u hodu govori joj, da će dok popije čaj, sve već biti gotovo. Ona ništa ne odgovara. Ćuti. Čita. Najpre, jutarnje molitve, one su na početku. Pije čaj. Ne oseća nikakav ukus. Samo čita. Pažljivo. Svaku reč. Pokušava da uhvati njen smisao. Da joj do svesti dopre svaka rečenica. Čita, samo čita. Voli što je na staroslovenskom, to iziskuje poseban napor. Potpuno je okupirana čitanjem..
Mogla je da uđe u sobu. Sin je pospano gleda i pita kada će da ga vode .
Meni su rekli da je gotovo, kaže . Njega ne može da ubedi. Ulazi žena u belom, da vidi kako je, i on njoj konačno veruje da je sve u redu. Završeno je.
Sin okreće leđa. Pokušava da se vrati u san. Ona sedi još malo. Ustaje i osvrće se. Odlazi.
Poodmaklo jutro, servira joj dan. Kao na dlanu.Treba ga ispuniti. Onaj, jučerašnji je ostao iza. Prelivao se od obaveza i napetosti. Priseća se da nije uzela svoju terapiju. Odlazi kući, doručkuje na brzinu, potom žuri u Dom zdravlja. Sedi u čekaonici. Doktorka ispisuje recepte. U apoteci podiže lekove i ide pravo u biblioteku. Ne može da uzme novu knjigu, niti da produži rok za vraćanje starih, istekao je pre mesec dana. Mora već sutra da ih vrati. Malo joj je neprijatno, nije se to nikada ranije događalo. Seti se, iznenada, sjajnog režisera, sina poznatih glumaca, kako mu se lice oblilo rumenilom, kad su mu rekli da će morati da plati kaznu što knjigu nije vratio na vreme. Takvu scenu sebi sigurno nikada ne bi režirao. A iznenadnu ulogu je maestralno odigrao. Čist ekstrakt ličnog iskustva. Sećanje joj je pomoglo, delovalo je utešno. Bar nije jedina.
Ne može da miruje. Tramvajem, pa autobusom stiže do klinike. Raspituje se. Ulazi u sobu. Sin na mobilnom razmenjuje poruke sa prijateljima. Još uvek je pospan. Kaže da ga boli, ali nije strašno. Moći će da jede sve, samo da bude kašasto. Susreće doktora. On joj se osmehuje i kaže da ne brine. Sutra ujutru već može kući. Malo je mirnija. Svi su joj govorili da je operacija krajnika čisto rutinska stvar. Nije im poverovala. Još uvek pokušava da veruje..
Put je vodi u Sabornu crkvu. Penje se stepenicama i ulazi. Zastaje pred ikonama, naklanja se i krsti. Pali sveće. Sipa Bogojavljensku vodu u flašicu.
Ne, uopšte ne osećam umor, čudi se i sama. Mogla bih da svratim u market i kupim još neke sitnice za sutra, odlučuje.. Za sutra, već? – skoro poluglasno se pita i brzo, kao da je upravo razgrnula tešku koprenu pred sobom, zaključuje:
Pa… I sutra je dan. Novi dan.