Piše: Marina Đenadić
Ovaj roman Zorana Škiljevića objedinjuje više različitih entiteta i područja – ljubav, književnost, pisca i društveno-političke tokove i fenomene. Ako bi se govorilo o tehnici, ne bi mogla proći neprimećeno veoma prisutna sociološka imaginacija. Uz pomoć nje, autor vrlo duhovito pripoveda o preplitanju ličnih pitanja glavnog lika, pisca Roberta, i opštih, javnih društveno-političkih pitanja, kao i njihovom međusobnom uticaju.
Ovaj koloplet personalnih i javnih pitanja intrigira veliki broj ljudi, ali do njegovog razrešenja, ili bar do određenja njegove međusobne srazmere i međusobnog uticaja je jako teško doći. Stoga, pročitajte ovaj roman, jer ćete tako saznati, odnosno, preciznije sebi predstaviti određene fenomene današnjice, a pritom ćete uživati, jer su ispripovedani na humorističan način – utešno, zar ne? Najverovatnije i više od toga, jer nam je svima potrebna Nojeva barka – i literaturi i literatama i društvu u celini – na šta ovo delo svojim alegoričnim značenjima i aludira.
U romanu se prepliću dva glavna – pisac Roberto i njegova devojka Anamarija, novinarka – i jedan kolektivni lik, iz koga povremeno isplivavaju pojedinci, Plinije i drugi, ali ne kao individue, nego kao predstavnici tog kolektivnog lika – moguli – oličenje i prototipovi vladajuće klase koja funkcioniše po principima Emirata, te se i teritorija (mesto na kome se vrši radnja romana) naziva Emirat. Taj Emirat je imaginativ, može označavati Srbiju, ali i bilo koju drugu teritoriju, te je svaka sličnost i razlika sa realnošću krajnje relativna. Očekivano je da ovakav zaplet podrazumeva elemente ljubavnog, ali suočićete se i sa elementima krimi romana.
Društveni fenomeni su prikazani na humorističan način, ponekad veoma slično farsi, koja je veoma bliska lakrdiji, što kod čitaoca izaziva komične efekte. Sâm početak romana je scena bahatog hedonizma dvojice mogula u spa centru koji se simbolično zove „Gargantua i Pantagruel“ – aluzija na Rablea i njegovo delo, koje je takođe alegorija društvenih odnosa.
Humoristička crta ovog dela je pojačana i elemenitma drugog žanra, što svakako nije svesna tendencija autora – komedije del arte, u kojoj su glumci improvizovali i izmišljali tekst – tako i Roberto u toku fabule piše svoj roman o „barkama“, koje su fenomen koji oslikava društvenu paradigmu, u ovoj „Nojevoj barci“ – svojevrstan „roman u romanu“.
…Dragi prijatelji, ako mislite da sam ovo ja u velikoj ste zabludi. Ja sam Roberto, glavni junak Robertovog romana, a ona mala tamo na kraju drugog reda je Anamarija, nju ste već imali sijaset prilika da upoznate, takođe glavni junak Robertovog romana. A u još većoj ste zabludi, ako čitajući roman pomislite da je sve što vam u toj priči izgleda nestvarno, u stvarnosti nemoguće. Ne, dragi prijatelji, sve to se već dogodilo, ali iz nekog razloga niste to primetili. Možda zato što stvari u realnom životu izgledaju drugačije od onih kakve srećemo u svetu mašte, naročito ako budu iskazane u literarnoj formi, iako ne menjaju bitno svoju suštinu…
Koliko puta ste zapazili da ne primećujete i ne konstatujete sve što se događa?
…Ako je život apsurdna pojava, a jaste, to je valjda svakome jasno, šta nam je onda činiti da nam apsurd postane saveznik?…
Možda je jedan od prvih koraka čitanje ovakvih romana?
… – U romanu insistirate na tome da je Srbija emirat, što bi jedan naš slušalac rekao, ponavljate to kao Švaba tra-la-la, bez ikakvog objašnjenja. Zašto? I otkud vam uopšte takva ideja, kada je opšte poznato da naša zemlja nije i da ne može biti emirat? To je utoliko čudnije, jer znamo da politika nije u fokusu Vašeg interesovanja. Da li ste se Vi to samo šalili?
– Ne, nisam se šalio. U formalnom smislu Srbija nije emirat, to ste u pravu. Ali suštinski jeste! A mene, kao pisca, interesuje suština stvari, ne zanimaju me trice i kučine…
Stoga, hrabro, sa dozom humora sagledavajući suštinu stvari, u ime trijumfa nad apsurdom, pročitajte ovaj roman, koji će vas ne malo puta i slatko nasmejati, ali i navesti na promišljanja i razmatranja o (ne)potrebnosti neke Nojeve barke?