„Ja i današnji dan. Sreli smo se, ali se nismo sprijateljili ni zavoleli.“
Isidora Sekulić, „Liturgija“
„Očajanje jeste jedan od smrtnih grehova. Ali, danski filozof Kjerkegor je ipak govorio: Očajavajte; tako ćete pronaći duhovnog čoveka u sebi.“ Profesor je zaklopio knjigu. Bacio je umoran pogled kroz prozor. Dočekao ga je još umorniji novembarski dan. „Ništa od šaha u parku danas. Suviše je hladno, još i vetar duva, ne bi bilo baš blagotvorno za moju reumu. Nije čak ni za kratku šetnju. I smrći će se za par sati, a kao da uopšte nije ni svanjivalo. Prođe ceo dan, a da se nisam sa njim čestito ni pozdravio, kako ono reče Isidora u Saputnicima. Eh, Isidora… Kad mi izumremo, više niko neće ni znati za sva ta imena, a kamoli šta su izrekli, napisali… Ko još čita…“ Stanom se širio miris kompota od dunja. Snežana, žena profesora Ivana Ostojića, znala je da tim naoko sitnim detaljima unese malo začina i prijatnosti u njihov život. Svoje penzionerske dane provodili su tiho i skromno, ona zamajana svakodnevnim kućnim poslovima, on obično uz knjigu, u svojoj fotelji kraj prozora, ili u bezazlenim zanimacijama sa nekolicinom starih prijatelja. „Opet ništa ni na TV-u danas. Doduše, to smeće ionako ne vredi gledati. Samo, dodija ova tišina, naročito po ovakvom vremenu… Snežana gleda nekakve emisije o nerešenim misterijama, uvek je volela Agatu Kristi, Dojlovog Šerloka i te stvari. Laka, zabavna literatura i filmovi. Pa dobro, pored tolikog njenog dirinčenja po kući i treba joj neki ventil… Neka radi ko šta hoće, uostalom. Ja sam već odavno digao ruke od svega…“ Čulo se kako škljoca brava u vratima na hodniku, a onda i tresak putne torbe o pod. Vrata dnevne sobe su se širom otvorila i propustila kroz sebe nešto vlage i svežine tog hladnog novembarskog prepodneva.
– Hej, ćale. Kako je?
– Dobar dan, sine. Stigao si.
– Aha. Gde je mama?
– U kuhinji, gde bi bila. Koliko ostaješ ovaj put?
– Pa jedno desetak dana, posle opet palim.
– Jesi li video malog? Je l’ porastao? Kako mu je u školi?
– Jesam, ma znaš njega, mali filozof. Ide u školu, sve je u redu. Pozdravio vas je …
Snežana se pomolila iz kuhinje.
– Petre, pa kad si došao? Što nisi javio da stižeš tako rano? Mora da si celu noć putovao… Jesi li gladan, sad će majka nešto da ti spremi na brzinu, mi tek što smo doručkovali…
– Ma ok, idem samo da se istuširam i malo da odspavam, stvarno jesam vozio celu noć, ali, znaš mene, navikao sam. Samo vi nastavite to što ste već radili… A ješću posle.
– Dobro, odmori se. Kad ustaneš, biće gotov i ručak.
U sobu se opet vratila pređašnja tišina. Ivan je rezignirano zurio i dalje kroz prozor. Kao da je hteo da pronikne u sumorni spoljni svet do kraja, da mu ta spoznaja unese malo jasnoće i reda u misli, da shvati stvari koje nikako ne može da razume, i već je umoran od pokušavanja da ih dokuči. Ili bar prihvati. Petar. Njegov sin, jedinac. Njegovo najveće razočaranje. Dobro, sinovi su retko verne kopije svojih očeva, ali da se toliko razlikuju… Spolja, bili su vrlo nalik. Takav je bio i Ivanov pokojni otac, to je ta fizionomija. Crnomanjasti, skladno građeni, krupnih očiju i pravilnog jakog nosa. Samo što je Petar u izrazu lica, naročito oko usana, imao nekakvu drskost, bestidnost, kako bi Ivan to protumačio, za razliku od njegove blagosti i smirenosti. I dok je u Ivanovim očima gorela strast za knjige, ono što je video u sinovljevim, što je plamtelo pokatkad u njima, nije mu se nimalo dopadalo. Sin je živeo životom koji bi otac opisao kao razvratnički, neodgovoran, neprimeren njegovim godinama. Zujao je kao muva bez glave, kako se ocu činilo. Bez ikakve solidne osnove, bez čvrstog oslonca, bez jasnog plana. Ili, bolje rečeno, sa mnogo planova, od kojih se nijedan nikad ne realizuje. Da je bar za nešto mogao da se uhvati, da ga makar neka strast duže zadrži, osim njegovih fiks-ideja! One ga jedino nisu napuštale, samo su se smenjivale. A nešto iole ozbiljno, što bi zahtevalo dodatni napor ili koncentraciju, prosto se odbijalo od njega. Stalno je menjao interesovanja, sve bi mu brzo dosadilo. Nije imao svoju porodicu, nije imao stalnu devojku, čak ni prijatelje, samo gomilu poznanika. Otac je dobro znao od čega njegov sin živi i to saznanje ispunjavalo ga je mešavinom gorčine i gađenja. Petra su izdržavale žene, uglavnom malo zašle u godine. Ivanu nije bilo jasno šta su one mogle da vide u Petru, ništa nije mogao da im obeća, a ako nešto i jeste, to svakako nije ispunio. Kao što nikad ništa i nije. Valjda na ovom svetu ima puno nesrećnih i očajnih žena, koje pristaju na svašta za malo pažnje i bar privida ljubavi. Možda se nisu ni zaljubljivale u njega, već u sliku koju je projektovao o sebi, u kvaziromantičarskog usamljenika-buntovnika. U maglu koju je prodavao. Jer Petar nije umeo da voli druge ljude osim sebe. Sve porodične odluke donosili su bez njega. Raspitivao se za njihovo zdravlje, ali osećalo se da ga problemi roditelja ne dotiču preterano. Sam sebi uvek je bio na prvom mestu, nije dopuštao da ga išta, pa ni sa te strane, suviše opterećuje. Nije se ni svađao sa njima, ali je Ivan znao da Petar oseća njegovu osudu i da uzvraća na nju pritajenom, neizrečenom mržnjom. Majka je, kao i svaka majka, bila bolećiva prema jedinom sinu. Nemoćan da bilo šta učini, Ivan se navikao da gleda na drugu stranu, da bi sačuvao koliko-toliko svoj unutrašnji mir. Ionako ga nisu često viđali, otrpeo bi te Petrove posete, povratke. Popričali bi kratko o nekim neutralnim temama, jer su se retko oko čega slagali u stavovima, obavestio bi se o unuku, rođenom iz jedne usputne veze, kojeg je Petar povremeno viđao, u retkim prilikama i dovodio. Život je tekao mirnim, tihim, umerenim tokom, onim kojem je Ivan čitavog veka težio, a koji je sinovljevim prisustvom bivao narušen. Vrata Petrove sobe su se zalupila, čulo se iz hodnika: „E, odoh ja do grada, ručajte vi bez mene, a ja ću jesti kad se vratim“ . Zatim su se zalupila i spoljna vrata. Snežana je zastala sa činijom supe u rukama. „Ode. Opet“, uzdahnula je. U tom uzdahu osećalo se sve: i nagomilana briga, i ljubav, i strepnja, i umor… Nastavila je da postavlja sto.
* * *
„Sve je to još jedna izmišljotina. Sve sam izmislio. Sve… Samo je tuga stvarna. „Ničiju sreću nije paščad pojela“, rekla je žena što je vadila morske pužiće iz šljunka na plaži. Nisam baš tako siguran u to. I može li se videti u mraku? Verovatno nema mnogo velike razlike ni na jarkoj svetlosti, kao što je nema ni između strahova i nada… gledano očima nirvane. Puteve kojima smo prošli prekrili su novi slojevi prašine. Naše stope u pesku odavno su izbrisali talasi. Večito isti, dosadni zvuci muzike sa radija. Predvidljive poruke na telefonu. Prazan pogled žene sa ćoška ulice i njeno tupo, monotono: „Imate li jedan dinar…“ Pitam se šta se još može tražiti od ljudi sivog, izgužvanog lica i isto tako sivog, zatvorenog neba? Sećam se onog starca, od tih bezazlenih jurodivih, što je izronio jedno veče pred mene sa koferima u rukama, i glasom od kojeg se očekuje traženje milostinje, uputio mi jedno od najčudnijih pitanja: „Imate li topline?“ Odgovorio sam mu osmehom. Ne znam je li to bio znak da je zapravo imam. Sad bih verovatno još dublje pognuo glavu i prošao pored njega, prazne duše kao i džepova. Ali umori se čovek od izmišljanja, od laži, svojih i tuđih, koje kao Devojčica sa šibicama pali jednu za drugom da nakratko osvetle tamu, ublaže hladnoću, stvore viziju lepšeg života. Sve je to samozavaravanje, privremen beg od suočavanja sa istinom. A kad-tad kutija sa šibicama se isprazni, i ostaješ sam u mraku…“
Dejan je, kao i obično, žurno hodao pognute glave, zabavljen svojim mislima. Odvojen nevidljivim zidom od sveta oko sebe. Žurio je po navici, nije imao naročitog razloga. Osim što su mu kese koje je nosio pomalo žuljile ruke. Mršav, bled, poguren, u kasnim dvadesetim, „večiti student“ prava. Veliki poklonik literature. U njoj je oduvek nalazio pribežište od realnog života u kojem se pokazao prilično nefunkcionalan. Odavno spreman da „izađe iz ormara“, mada nikako da to i učini. Veliki bilbord na raskrsnici, sa mladom devojkom u zelenom bikiniju, izazovnog tela uvaljanog u pesak, skoro da je nadrealno odudarao od sumornog jesenjeg dana. Umesto da izazove prijatne asocijacije na leto, njemu je prizvao čudnu sliku žene koju je susreo na plaži, a koja je tragala za morskim pužićima.
„Ničiju sreću paščad nisu pojela, govorila je moja majka“, rekla je žena i nastavila da kopa po šljunku uske plaže. Smirenog izgleda, od oko šezdesetak godina, neočekivano se oglasila i počela da objašnjava začuđenom Dejanu svoju zanimaciju. Vadila je iz šljunka sitne morske pužiće i slagala ih na gomilicu na svom peškiru. „Skupljam ih svaki put kad sam na moru pa ih kod kuće držim u čaši.“ Ko bi pretpostavio šta se sve krije ispod naizgled monotono sivog sloja kamenčića. Pužići su iskrsavali pomoću štapića pojedenog sladoleda kao skriveno blago na dodir čarobnog štapića. Bili su tu, sićušni, beličasti, sivkasti, crni, okrugli, duguljasti… Čitava groblja počivala su ispod nehajno bačenih peškira, dušeka, asura, ljušture ispražnjene od svojih nekadašnjih minijaturnih stanovnika, da bi prizvane na svetlost dana zazveckale mehaničkim životom u nekoj čaši. Ukras kao poklon smrti. Tužna lepota. Ima li dirljivije? Plemenitije? Žena je spokojno kopala po kamenju, tragajući za tim sitnim, ispunjavajućim besmislom. Ko zna, pomislio je Dejan, možda tako negde, ispod neuglednih i oku na prvi pogled neprozirnih naslaga, leži pokopana i nekakva moja „sreća“. Ako je paščad nisu rastrgla oštrim zubima, iskidala na komadiće i razvukla, pa se više ne mogu naći ni sastaviti. Osećao je kako ga bole ti okrvavljeni delići nečega što lebdi kao priviđenje, ali mu izmiče, udaljava se i dopada u čeljusti prokletih pasa sudbine. Ili slučaja. Na kraju krajeva, nekad ne izgubimo ništa osim iluzije. Pa ipak, apsurdno, to gubljenje nečega, čega u suštini nema i nikad ga nije ni bilo, ume da bude tako bolan proces. Osvešćivanje. Otrežnjenje. Suočavanje sa realnošću. Buđenje – u nešto ružnije. I ne znaš je li bolje da nisi ništa ni sanjao, da si sve vreme sačuvao, iako suvoparnu i prizemnu, svesnost, budnost. Da nisi imao taj trenutak prividne lepote i izmeštenosti, da li bi očaj stvarnosti bio podnošljiviji? Pogodniji za neku sumornu sviknutost? Ili bi se makar poštedeo onog mučnog bola koji takva buđenja iznova i iznova donose…? Gadna i opasna stvar su iluzije… Satkane od ništavila koje se boji nadom, od praznine kojoj se nadevaju imena… Zatravljenost uma, zamućenost vida onim za čim, valjda, žedni duša. A kad se naposletku razvideli, praznina otkrije svoje pravo lice, izgubivši veo opsene. I boli, začudo, taj gubitak nečega čega nema i nikad ga nije ni bilo…
Dejanu je trebao morfijum. A njegov opijat bile su reči. Spasonosne, lekovite, pa i kad su za jednokratnu upotrebu. Da zvone kao te ljušturice puževa u čaši i zveketom zaglušuju tišinu svoje smrti. I doletale su mu u rojevima, u jatima. Dejan je bio zavisnik od poruka, što sms-ova, što mejlova, što onih na Fejsbuku. Počelo je kao bezazleno popunjavanje praznog vremena, i možda donekle dizanje poljuljanog samopouzdanja, a za par meseci kostantnog četovanja, pretvorilo se u pravu, skoro i fizičku, potrebu. To više nije bila uzgredna zabava dok radi nešto drugo, bitnije, to je postao njegov glavni posao, razlog ustajanja iz kreveta i merilo smislenosti i vrednosti dana. Ostale poslove obavljao je na brzinu, i rasejano, sa pola mozga, a sve su mu misli bile usmerene na razgovore koje je vodio sa svojim „prijateljima“, muškarcima o kojima nije znao ništa osim onoga što su mu sami govorili o sebi i koji nisu tražili od njega da im iznosi detalje svog života. U tome je bila draž i lepota. Mogli su da budu bilo ko u toj neobaveznoj igri. I on je mogao da bude bilo ko, da im servira svakakve priče o sebi, ono što je oduvek maštao i priželjkivao da bude. Pa ipak, uvek je birao iskrenost. I kad bi se ti razgovori završili, još dugo bi, zaneto, razmišljao o njima, analizirao ih, pokušavao da dokuči pravu prirodu, motive i želje ljudi koji su se krili iza tastature. Naročito je u tome tražio mesto koje je on sam zauzimao. Tako su prolazili sati. Tako je upoznao Petra. Doduše, „upoznao“ nije baš prava reč jer se zapravo nisu nikad videli uživo, ali Dejan se nadao da će se to jednom desiti. Razmenili su i telefonske brojeve, mada se nisu nikad ni čuli, samo dopisivali. Petar je rekao da je zbog svog posla retko u gradu i Dejan je odlučio da bude strpljiv. Pa ako se i ne desi ništa stvarno, to što postoji među njima… lepo je. Međutim, bukvalno bi krizirao kad ne bi dobijao odgovor od Petra. Osećao je da je sam samcat na planeti, da su ga svi zaboravili, da više nema nijedan razlog da diše, hoda i govori… A zatim bi zasvetleo crveni broj ili bi se začuo poznati zvuk sms-a, i život bi se opet vraćao u njega. Smenjivale su se plima i oseka, gušenje i disanje punim plućima. Te izmene i stalna napetost, sve su ga više iscrpljivale. Kao i nemogućnost da stvari dokuči do kraja. I sam je uviđao iluzornost i nedovoljnost svog „veštačkog raja“, ispraznost jednog paralelnog, virtualnog života u kojem ti se ništa ne traži, ali ništa ni ne dobijaš zauzvrat. Ali, nije mogao da se odupre , kao i svaki zavisnik. Tonuo je sve dublje. „Očajavajte“, govorio je Seren Kjerkegor. „Hoće li posle ovog očaja doći nešto bolje u mom bitisanju“, pitao se dok je koračao ulicom kroz vetar. „Nešto drugo, šta god. Mora da postoji nešto drugo… što će me razbuditi, otrezniti… A možda se nikad ništa neće ni dogoditi.“
Bilbord sa plaže prizvao je u Dejanovom sećanju još jednu sliku, odjednom mu je iskrsao pred očima onaj mladić koji je prodavao voće i povrće na maloj pijaci kraj plaže, dečko kojem fraza „oči boje mora“ pristaje kao da je izmišljena upravo za njega. Njegova pojava svakako je zasluživala daleko manje prozaičan ambijent od jedne pijačne tezge i njenog sadržaja. Kao da je i sam svestan toga, upadljivo nehajno i odsutno se odnosio prema svom poslu, mada uvek tačan u merenju i vraćanju kusura. Mladić je bio letnja šema jedne Dejanove drugarice sa kojom je letovao u tom primorskom mestašcu, ko bi odoleo onakvim očima! I celokupnoj stasito-preplanuloj personi u kojoj je nešto neodoljivo asociralo na zlatokose grčke bogove. Kada je devojka naredne godine došla u isto mesto došla i sa svojim dečkom, to se nije dobro odrazilo na božansku sujetu malog primorskog Apolona. Od tad, kad god je pazario kod njega, Dejan nije mogao da ne primeti vrstu odbojnosti u njegovom pogledu, mešavinu pozleđenosti, prekora, prkosa i ponosa. I taj stav bio mu je naročito privlačan, u kombinaciji sa nežnim licem i gipkim bronzanim telom… Nasmejao se sam sebi. „Sad ću da počnem kao Andrić, „Šta li sad radi ona mlada žena…“ Šta li sad radi taj mladić zelenih očiju i usana boje korala?… A šta li radi Petar? I zašto se već jednom ne javi…!“
***
Zazvonilo je zvono u jednom tihom stanu kod Čuburskog parka.
– Dobar dan, teta Snežana.
– Dobar dan, Dejane, dušo.
– Evo, doneo sam vam namirnice za ovu nedelju.
– Hvala, dušo, evo, da ti odmah dam novac, kao i obično. Zaboravila sam da ti kažem da ove nedelje ne moraš da dolaziš, došao nam je sin, biće tu desetak dana, pa će on ići u nabavku. Uđi, tu je Ivan, ti znaš da on uvek voli kad si ti kod nas, da malo prodiskutujete o književnosti.
– E, drago mi je, i ja volim uvek da popričam sa njim. A volim i vaš kompot od dunja. Sa vrata sam osetio kako miriše.
– Sad ću ja odmah da ga donesem, samo ti prođi u dnevnu sobu.
– O, koga ja to vidim! Dobro jutro, Dejane. Lice ti je malo razduvano vetrom, što kaže naša Isidora.
– Dobro jutro, profesore, bogami, i osećam se kao da sam izronio iz Pisama iz Norveške. Baš je hladno danas.
– Vidi novu Đorđevu sliku, vidi kako mi je unuk porastao!
– Divan dečak. Nisam vas nikad pitao, na koga liči mali?
– Na majku.
– Baš nimalo na oca?
– Možda ima njegove oči.
Dejanu je uvek bilo čudno kako to da u stanu nemaju nijednu sliku svog sina. Samo gomile unukovih, i to je na svakoj dete samo. Niti su ikad govorili o sinu, osim što bi ga Snežana uzgredno ponekad pomenula. Pa i tad, kao da bi laka senka prešla preko Ivanovog lica, i tema bi se odmah promenila. Osećao je da nešto teško i nerazmrsivo postoji između sina i roditelja, naročito oca, ali nije bio osoba koja bi zbog svoje radoznalosti pokušala da povredi bilo čiju intimu. Nije tražio da mu ljudi kažu više od onog što sami žele. Za skoro godinu dana, koliko ga plaćaju da im donosi namirnice, nije ih čak nijednom pitao kako im se sin zove. Znao je jedino da je često odsutan nekim poslom i da zbog njega puno putuje.
– Čujem da vam je došao sin.
– Jeste. Ali nije kod kuće.
– On je retko tu, a i kad jeste, nikad se ne zadržava kod kuće – dodala je Snežana, unoseći kompot, i pogledavši u muža, naglo zaćutala.
– Blago njemu – uzvratio je Dejan, uzimajući toplu zdelu, i da bi olakšao starom, razvezao priču o Šekspiru.
Sat vremena kasnije, na polasku, Ivan je ispratio Dejana rečima:
– Šta da ti kažem, mladiću. Plivaj u „ovom vremenu izašlom iz zgloba“.
– Možda nije vreme u pitanju, profesore – jetko se našalio Dejan. – Možda smo mi malo iščašeni.
– Možda.
Nakon čašice razgovora sa profesorom i mirišljavog kompota od dunja, Dejan je, okrepljen, izašao na ulicu. Prijao mu je novembarski vetar, za razliku od ustajale i zagušljive atmosfere u njegovom sopstvenom stanu. Nije mu se vraćalo tamo. Prošetao se do Hrama Svetog Save. U ruci je grčevito stezao mobilni. Pitao se da li mu je Petar odgovorio. Sinoć mu je poslao poruku da je u gradu, i da će se ovaj put možda konačno videti, ali nakon toga nije mu odgovarao, ni na mobilnom, ni na kompu, iako mu je lampica za „aktivan sada“ svetlela satima. Ko zna sa kim je pričao… Pogledao je telefon. Nema poruka. Nema ničeg ni na Fejsbuku. Dvoumio se da li opet da mu piše, i odlučio da to učini. Na njegovo iznenađenje, ubrzo se čuo zvuk sms-a. Čitao je poruku: „Ćao, ma nisi dosadan. Naravno da i ja tebe želim da vidim, samo, svašta nešto mi je uletelo. U haosu sam, imam neke rokove, a teško postižem. Gledaću da posvršavam sve poslove, pa da uživamo u miru. See you soon“. Laknulo mu je. Odgovor. Neodređen, ništa ne obećava, ali ipak odgovor. Igra se nastavlja. Nije sad mogao da razmišlja po koju cenu. Znao je, u dubini duše, da ga neće nikad videti, ali igra je morala da traje. I, ako bude vodio računa, i ne bude mu previše dosađivao, opterećivao ga, trajaće možda duže… „A šta posle…?“ Vetar mu je svom silinom duvao u lice. Da li će smoći snage da nastavi da živi u beloj praznini kad spadne sa zidova sve šarenilo samostvorenih, samoskrivljenih iluzija? „Posle… Smisliću opet nešto…“
***
Petar Ostojić sedeo je sa društvom u separeu svog omiljenog kafea i gledao u mobilni telefon, odbijajući velike kolutove dima. Ispisao je poruku, poslao je, spustio telefon, a onda kao da se nečeg prisetio, ponovo ga uzeo. Pročitao je svoju poruku i izbrisao je, kao i čitavu prepisku sa korisnikom po imenu Dejan. Potom je ušao na Fejsbuk profil sa istim imenom i stavio ga na blok. Duboko je uvukao dim, izdahnuo ga i okrenuo broj. „Jelena? Ćao, dušo. Jesam li ti nedostajao? Šta radiš večeras?“
***
Profesor je gledao kroz prozor na Hram Svetog Save. Novembarski dan, deo po deo, vetar je otkidao i nosio sa sobom u nepovrat. „Očajavajte“. Kako spojiti u sebi hrišćanina i filozofa? I oca. Milovao je fotografiju svog unuka, koja mu je ležala na krilu. Starac je duboko verovao da postoji plodno i neplodno vreme, nešto kao plodni i neplodni dani u životu žene. Samo što, na širem planu, ono nema cikličan, već, ipak, linearan karakter. Teče i teče, i ako od njegovih nevidljivih blokova, lepeći ih krvlju i snovima, ne sazidamo jaku građevinu, ono prosto iscuri. Dođe se do izvesne granice iza koje ostaje samo besmisleno trajanje. Formalno, i to spada u vreme, ali u onaj njegov neoplođen, jalov, prazan vid. Jeste, ima i padova i ustajanja nakon njih, ali ona su moguća samo ako ne izgubimo trku sa vremenom. Moramo da pazimo da ne zidamo na pesku i od peska, jer će nam se inače činiti da čitav život nešto gradimo, a kad se osvrnemo, nećemo moći nazreti ni traga od plodova svog rada. „ I teško onome kome bakar bude u kesi zlato gutao, ili noći dane pojele…“ Zagledao se u oči koje su ga sa detinjskom začuđenošću posmatrale sa slike. Zazeblo mu je oko srca. „Ne, to nisu ONE oči, to su sasvim druge… Niko ni na kog ne liči, rekao je pesnik. Ni moj sin ne liči na mene, zašto bi onda…?“ Talas strepnje se povukao, i smešak mu je ozario lice. „Deca… Biće „mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi“. Njihovo je carstvo nebesko. I zemaljsko. I gradiće u oba. Nadam se.“