Priča o Hiosu je priča o preživljavanju. O bogatstvu i tragediji, o privilegiji i ceni za nju. To je priča o neobičnom identitetu i drvetu koje samo tamo i nigde više na svetu daje lekovitu smolu koja se naziva mastika.
Priča o Hiosu, je priča o mastiki…
Agia Fotini, manastir Moundaton, Agia Markela, plaža Limnia
Putovanje smo započeli u Agii Fontini koja je narednih sedam dana bila naša baza. To je samotna uvala koja važi za jednu od najlepših na ostrvu. Nalazi se oko 13 km južno od glavnog grada u selu Kalimasia.
Zbog svog donekle izolovanog položaja, Agia Fotini je idealna za pravi odmor u miru i tišini. Uz plažu se nalazi par uredjenih pansiona i nekolicina privatnih kuća. Centar su dve domaće taverne, restoran, dva kafića i jedan skromni market. U Agii Fotini nema ničega za one koji žele zabavu, noćni život ili obilje kupovine – zbog toga je ona potpuna suprostnost onome što se naziva masovni i potrošački turizam. Šteta je samo što posle dobre domaće večere nema prostora za šetnju uz more, tako da smo kao i drugi retki gosti, večeri provodili na terasi sa pogledom na more i nebo posuto zvezdama.
Hios je brdovito ostrvo i pruža brojne mogućnosti za istraživanje. Da bi se stiglo do njegovih udaljenih i zabačenih krajeva neophodan je auto. Javni autobuski prevoz i taxi služba nisu opcije na koje treba računati.
Iz Agie Fontini krenuli smo prvo na zapadnu i suprotnu stranu ostrva, u pravcu sela Diefcha. Put nas je vodio prvo na sever preko glavnog grada Hiosa, a zatim na zapad u brda prema centralnom delu ostrva. Vožnja po ovim usamljenim i negostoljubivim predelima predstavlja poseban doživljaj; pre svega zbog nedotaknute prirode i pogleda sa visine na more i priobalna mesta. Četinari koji ovde u potpunosti dominiraju, postepeno se proredjuju i sa daljim povećavanjem visine potpuno nestaju. Kada samo dostigli vrh svuda je bilo samo golo, svetlo kamenje i cela pokrajina je ličila na kamenu pustinju. Nju su opet zamenili četinari, na koje smo ponovo naišli sada već na drugoj strani planine.
Za nešto više od jednog sata ove uzbudljive vožnje, skrenuli smo sa puta koji je vodio u pravcu obližnjeg sela Diefcha i sledeći neuglednu tablu spustili se do cilja. Ruševine manastira Moundaton dočekale su nas u potpunoj samoći pod jarkim podnevnim Suncem.
Manastir Moundaton je posvećen Sv. Jovanu Preteči i jedan je od najznačajnijih na Hiosu. Tačno vreme nastanka manastira nije poznato, mada se po postojećim dokazima zna da je izgradjen u 9 veku, u vreme rane Vizantije. Sve od osnivanja, manastir je imao značajnu ulogu u duhovnom, intelektualnom i političkom životu na Hiosu. Tome je posebno doprinela bogata biblioteka u kojoj se pored mnogih vrednih pergamenata nalazio prema predanju i testament Sv. Matrone Carigradske. Manastir je posedovao i veliki deo okolne zemlje, tako da je pored brojnog monaštva (u njemu je živelo 300 monaha) posedovao i znatno materijalno bogatstvo. Bio je centar oko koga su se okupljali najugledniji ljudi i u kome su se donosile političke odluke važne za budućnost ostrva.
Tokom vremena su originalne freske u katolikonu u potpunosti uništene. Do danas su sačuvane samo dve koje se nalaze iznad ulaza u manastirski kompleks. Glavna crkva je jedina zgrada koja je obnovljena i okružena je praktično samim ruševinama nekadašnjeg manastira. Freske kojima je danas oslikana crkva potiču iz sredine 19 veka. Odlikuju se izuzetnom izražajnošču i dinamikom prikaza scena iz Novog i Starog zaveta. Posebno je vredna freska Bogorodice koja za ruku drži Hrista, dečaka od 4-5 godina, što se veoma retko sreće u pravoslavnoj ikonografiji. Na donjem delu južnog zida nalazi se freska koja nosi naziv Život pravog monaha. Razapeti monah stoji nad prikazom pakla i dva sveta; sveta života i sveta smrti. Na putu ka nebu, neki od njih bivaju bačeni u jamu, dok drugima pomažu andjeli da se popnu do vrha.
Bez obzira na prizor zapuštenih ruševina iz koji raste jaka, bodljikava trava, oronulog zvonika sa jednim nepomičnim zvonom, razvaljenih zidina i stepeništa koje ne vodi nikuda, još uvek može da se oseti svečana atmosfera i nekadašnja moć ovog mesta. Gledano iz podnožja, ruševine manastira neodoljivo podsećaju na atmosferu romana »Ime ruže« i mada se tu završava svaka sličnost izmedju dva manastira , dok napuštamo Moundaton ne možemo a da ne pomislimo da li je sačuvano i gde je završilo neizmerno blago njegove biblioteke.
Istim putem vratili smo se nazad do mesta gde se razdvajaju pravci – na jug prema selu Diefcha i na sever prema Kipouriesu i Fyti i lokalnim putem krenuli na istok prema Volissosu.
Volissos je najveće mesto na severo-zapadu Hiosa i glavno mesto regije. Za putnika je zanimljiv samo kao usputna stanica na putu prema zapadnoj obali. Nalazi se na brdu tako da se ulice kao da su u pokretu, čas spuštaju, čas podižu. Zadržali smo se samo toliko da napravimo pauzu za užinu, a zatim nastavili dalje u pravcu juga do morske obale.
Naš cilj bio je manastir posvećen velikoj svetiteljki i zaštitnici ostrva Hios-Svetoj Markeli.
Sveta mučenica Markela je hrišćanska svetiteljka koja se posebno poštuje na ostrvu Hios, a slavi je i naša Srpska Pravoslavna Crkva. Njeno žitije nije poznato. Prema predanju, Markela je bila neobično pobožna devojka koja je rano ostala bez majke. Majka je devojku odgajila u hrišćanskom duhu, dok je devojčin otac bio paganin. Posle majčine smrti, otac je hteo da živi sa ćerkom kao sa ženom. Markela je zbog toga pobegla od oca, ali on ju je stigao i u besu je isekao na komade. Veruje se da se u blizini njenog hrama nalazi kamenje koje sa vremena na vreme postaje krvavo. To kamenje narod uzima, unosi ga u crkvu i moli se Svetoj Markeli za iscelenje bolesnika koji po verovanju od njega ozdravljaju.
Značaj svetiteljke oseća se već na ulazu u dvorište hrama. Starija žena nas je prvo kritički odmerila, a zatim sa odobravanjem pratila promenu naše turističko-letnje odeće u odeću prikladnu za ulazak u hram. Kao da je praznik, lepo uredjeno dvorište bilo je ukrašeno zastavicama i cvećem, a ispred ulaza u hram u senci drveća postavljene su drvene klupe za odmor i prijatniji boravak. Spolja gledano, hram izgleda kao nov. To je najvažnije mesto na ostrvu ne samo za lokalno stanovništvo, već i za domaće goste, Grke. Topla tuga i duboko, iskreno poštovanje koje jednostvno povezuje ljude i svetiteljku, dotaklo je i nas dok smo boravili u hramu. Dobro je i blagotvorno posedeti neko vreme u prisutnosti mlade svetiteljke i uputiti joj koju ličnu reč ili molitvu.
Utisak koji ostavlja poseta hramu nekako ne ide pod ruku sa atmosferom na plaži koja se nalazi prekoputa, tako da smo se u cilju kupanja i poslepodnevnog osveženja, radije uputili na drugo mesto, na jednu od brojnih plaža na zapadnoj strani ostrva – plažu Limnia.
Bilo na kojoj strani ostrva da se nalazite, sa izborom plaže na Hiosu nećete pogrešiti. Pravilnije je reći ne možete pogrešiti, obzirom na prirodnu lepotu svake od njih. Plaže se razlikuju po podlozi, mada su pretežno posute krupnim kamenjem. Većinom su to divlje plaže bez prateće infrastukture o čemu treba voditi unapred računa. Medjutim, uživanje u svežoj morskoj vodi, na čijem se dnu, kao na dlanu, vidi svaki pa i najmanji kamen, pruža neizmerno uživanje u lepoti koju još uvek nije zahvatila ruka masovnog turizma.
Sa plaže Limnia krenuli smo nazad, ali drugim putem koji je kroz brda vodio na severo-istok prema selu Pitios, a zatim se postepeno spuštao ka moru sada na istočnoj strani, do obalskog mesta Pantoukios. Sledeći istočnu obalu, prošli smo pored brojnih lepih uvala i plaža i u kasno poslepodne prošli kroz gužvu Vrondatosa, mondenskog predgradja glavnog grada Hiosa i sa prvim mrakom vratili se u tišinu Agie Fontini.
Nea Moni, Anavatos, Elinda, Avgonyma
Manastir Nea Moni ili Novi Manastir je jedan od najznačajnijih vizantinskih manastira, jedan je od tri najvrednija predstavnika drugog zlatnog doba vizantinske umetnosti, i jedan od najstarijih manastira u Grčkoj. Posebno je poznat po mozaicima koji su medju najlepšim predstavnicima stila u vizantinskoj umetnosti zvanog Makedonska renesansa u Grčkoj.
Manastir se nalazi u unutrašnjosti ostrva na obroncima planine Provateio Oros, oko 15 km istočno od grada Hiosa. Sa svih strana okružen je modro-zelenim visokim topolama koje ga skrivaju od pogleda. Već sam prilazak manastiru i susret sa njegovim zidinama je uzbudljivo i ispunjavajuće iskustvo.
Manastir Nea Moni podigao je vizantinski car Konstantin IX Monomah zajedno sa svojom ženom caricom Zoe sredinom 11. veka. Prema lokalnoj legendi, manastir je podignut na mestu gde su tri monaha pronašla ikonu Bogorodice kako visi sa grane mirte. Upravo u to vreme, Konstantin je bio proteran na obližnje ostrvo Lesbos. Monasi koji su došli da ga posete rekli su mu da su videli proročanstvo prema kome će on postati sledeći car. Konstantin im je obećao da će podići crkvu ukoliko se proročanstvo obistini i zaista, 1042 Konstantin je postao car, te je u znak zahvalnosti počeo da gradi manastir posvećen Bogorodici. Manastir je u celini završen 1055 godine, nakon Konstantinove smrti.
Od svog osnivanja, Nea Moni je uživao znatne privilegije koje su mu poklanjali i sledeći carevi, što je omogućilo njegov materijalni procvat. Na svom vrhuncu negde oko 1300 godine, u manastiru je živelo čak 800 monaha. Tokom narednih vekova, čak i za vreme turske vladavine, manastir je uz neznatna odstupanja uspeo da održi zavidan materijalni i duhovni status, sve do dogadjaja 1822 kada je usled posledica tragičnog masakra na Hiosu manastir počeo da propada.
Obilazak manastirskog kompleksa započeli smo razgledanjem okolnih zgrada, dok smo posetu samoj crkvi ostavili, namerno, za kraj.
Levo od ulaza, nalazi se mala kapela Svetog Krsta u kojoj se čuvaju lobanje nekih od žrtava masakra. Smatra se da je u manastiru potražilo utočište 600 monaha i 3.500 izbeglica, prevashodno žena i dece. Svi su ubijeni.
Razlog za dogadjaj koji je zaprepastio ceo civilizovan svet, i koji još i danas izaziva najteže emocije, bio je minorni incident koji je izazvala šačica pobunjenika tokom grčkog rata za nezavisnost od turske. Ostrvo Hios uživalo je posebne privilegije od turske vlasti, pre svega zbog proizvodnje mastike, koja je bila izuzetno važna za carski dvor u Istambulu. Zbog toga su se stanovnici Hiosa tokom rata za nezavisnost držali po strani i održavali svoju neutralnu ulogu u sukobu. Medjutim, pod vodjstvom pobunjenika sa Samosa i neznatnog broja njihovih pristalica na Hiosu, došlo je do incidenta sa turskom vojkom u tvrdjavi. Dogadjaj je u tolikoj meri razjario turke, da su u samo dve nedelje pobili 20 % ukupnog stanovništva, oko 50 % je odvedeno u ropstvo, a neznatan broj je uspeo da pobegne na susedna ostrva. Od 110.000 stanovnika, posle masakra na Hiosu je ostalo samo 1.100 ljudi, i to pretežno u regiji u kojoj se gajila mastika.
Za vreme naše posete u manastru nije bilo gužve. Imali smo zbog toga priliku da se u tišini i samoći prepustimo istraživanju skrivenih kutaka, ruševina nekadašnjih zgrada, kamenih lukova i nekada moćnih zidova. Ostaci kelija nalaze se na platou ispred crkve okrenuti prema moru, koje sa te visine izgleda kao udaljena plavičasta ploča. Umirujuću atmosferu koja se oseća unutar manastirskih zidina stvara prijatna hladovina drveća, mirisi biljaka u glinenim loncima poredjanih po dvorištu, i porodica pauna koja se slobodno šeta unaokolo.
Spoljašnjost glavne crkve je naočita, sa dominantno velikom kupolom i zvonikom. Unutrašnjost je poprilično oštećena, ali i pored toga doživljaj nije ništa slabiji. Poseban utisak ostavljaju freske u zlatu na kupolama koje predstavljaju scene iz Hristovog života, i spadaju u jedne od najfinijih u istoriji Vizantije.
Tačno u 13h manastirska vrata su se zatvorila za zadnjim posetiocima. Ostaće zatvorena za vreme pauze za ručak do 16h kada će se ponovo otvoriti. Nismo se žurili da napustimo Nea Moni. Duboki mir i tišina u kojoj se čuje samo tiho šuštanje topola napojenih svežim mirisom četinara, držali su nas kao prikovane za to mesto. Nema sumnje da je to bilo duboko lično i intimno iskustvo.
Put nas je vodio dalje na zapad u pravcu sela Avgonyma. Za nepunih 20 min videli smo njegove kamene kuće kako se sunčaju na brdu ispred nas. Posetu ovom selu smo medjutim namerno odložili za kasnije, i nastavili dalje u pravcu severa do sela Anavatos.
Prvi pogled na srednjevekovno selo Anavatos izaziva divljenje. Na vrhu litice, kao da vise sa njene desne strane, nalaze se višespratne zgrade od tamnog kamena koji je već sa te, poprilične udaljenosti, ostavljao utisak starosti i tvrdoće. Zgrade su nadvisile čak i četinare, koji su u odnosu na njih izgledali kao bodljikavo žbunje u podnožiju te ogromne stene.
Automobilom smo se dovezli do ulaza u selo. Pomisao na život u prošlosti kada se na toliku visinu moglo popeti samo uz pomoć magarca činila se neverovatnom. A uz to i nekako tužnom, jer Anavatos kao i mnoga slična mesta izgradjena u odbrambene svrhe, nije ipak na kraju mogao da se odbrani. Selo je napušteno posle pokolja 1822 godine, i u njemu danas živi mali broj ljudi koji se uglavnom bave trgovinom domaćim proizvodima.
Šetnja po ulicama napola razrušenog mesta je uzbudljivo iskustvo. Anavatos je za ovdašnje prilike bio velik. Kuće koje još uvek stoje su većinom višespratne, gusto zbijene, sa prozorima okrenutnim na različite strane. Masivnost i tvrdoća gradnje pojačavaju utisak moći i sigurnosti. U većinu tih kuća može da se udje. Kada se kroz hrpu nabacanog kamenja koje je nekada bilo krov nekako probijemo unutra mogli smo za trenutak da osetimo svet nekadašnjih stanovnika. Njihovu potrebu za sigurnošću i život koji se podredjivao toj potrebi. Zanimljivo je kako su gradili zgrade, tamo gde im je tlo dozvoljavalo; ukoso, sa strane i pod uglom, i ta raznovrsnost uz strme ulice i stepenište koje vodi do samog vrha, sve zajedno a pre svega autentičnost mesta utonulog u večnu tišinu je neponovljivo i dragoceno iskustvo.
U jedinom kafiću koji je radio, napravili smo kratku pauzu. Gazda je sedeo za jednim od praznih stolova, i skraćivao vreme telefonom. Bili smo jedini gosti, ali i pored toga nas je poslužio polako. Hladna voda sa mastikom i neki lokalni sklatkiš koji je ličio na slatko od pistaća, povratili su nam snagu posle napornog uspona po ulicama Anavatosa. Dan je bio na vrhuncu i bilo je pravo vreme da se spustimo do mora u potrazi za osveženjem na jednoj od plaža.
Plaža Elinda je jedna od najlepših plaža na Hiosu. Za manje od pola sata vožnje od Anavatosa, ugledali smo prekrasan zaliv sa tirkizno-modrom vodom koga su okruživala zelena brda sa mlečno belim stenama koje su špicevima uranjale u vodu.
Zbog toga što kao i mnoge druge plaže nije uredjena Elinda je, izuzimajući nekolicinu kupača, bila prazna. Preuzeo nas je prijatan osećaj da tu lepotu imamo samo za sebe. Podloga je kamenita, a takodje i dno koje se vidi kao na dlanu. Maske za ronjenje i slična oprema takoreći nije ni potrebna. Mir, tišina, ritmičan zvuk talasa, svežina vode i svetlucanje Sunca na modroj površini, učiniće da boravak na plaži Elinda ostane dugo u sećanju. Nije preterano reći, da je to jedno od onih mesta koja vas nateraju da se u njih zaljubite.
Kasno posle podne krenuli smo ka selu Avgonyma koje smo namerno ostavili za kraj dana. Domaćini, domaći gosti kao i turisti znaju da je najlepši zalazak Sunca na Hiosu upravo u Avgonymi. Selo se, kao i Anavatos, nalazi na vrhu brda mada je ceo utisak daleko pitomiji. To je, pre svega, živo i živopisno seoce u kome domaćini pozdravljaju jedni druge i turiste koji su u prolazu. Na glavnom trgu nalazi se par taverni okruženih starim kamenim kućama. Tamo izgleda uvek neko sedi za jednim od stolova u dubokoj hladovini, ispija piće i posmatra šta se dešava. Mi smo se bez plana uputili po tesnim kamenim ulicama, koje su izuzetno lepo dekorisali ćupovi sa kaktusima i drugim zanimljivim rastinjem. Smokve i drvo nara sa još zelenim plodovima, lenje mačke koje se vuku po ulici, zrikavci i tek po koje domaće lice odmah su nas osvojili prirodnom jednostavnošću. Lutajući nasumice ulicama, došli smo nekako do cilja – restorana sa koga se pruža prelep pogled na more i Sunce koje je zalazilo. Restoran je izgleda planski napravljen baš na tom, najlepšem mestu, na ravnom platou kao na pozornici. Kao u pozorištu, i ovde su najbolja mesta postavljena tik uz kamenu ogradu tako da gledalac ispred sebe ima samo more, Sunce i ogromno, široko nebo.
Kada smo stigli, u restoranu je već bila poprilična gužva. Središnji položaj i nekoliko okolnih stolova zauzimala je brojna porodica domaćih gostiju. Govorili su svi u glas, žene naročito, a jeli su tako kao što su i govorili – obilato. Pored njih, par stranih turista sa zapada nepotrebno nestrpljivo je čekao zalazak Sunca. Muškarac je imao spremljenu kameru (kao da se radi o trenutku koji mora da se ulovi), a žena je gledala nekuda u stranu. Možda zbog težine godina ili baš zbog njih, bilo bi lepše da su oboje opustili ledja, i okrenuli glave u pravcu mora. Živahnost medjutim nije medostajala jednom neobičnom paru; domaće stranom, gay paru koji je diskutovao oko menija. Mladji Grk je objašnjavao plavokosom i dosta starijem partneru šta znači koje jelo. Ubrzo su im se pridružili mladićeva majka i brat. Majku je zanimalo kako se gostu svidja mastika, a brat je ćutao kao da ga se to sve uopšte ne tiče. Plavokosi stranac je na finom engleskom odgovorio gospodji da mu se mastika ne svidja, jer dominira ukus drveta.
Posebno mesto pripadalo je svešteniku i njegovoj porodici. Bilo gde u Grčkoj pa tako i ovde pojava u crnom izaziva opšte poštovanje, a takodje i posebnu duhovnu energiju. To se pokazalo u nekom trenutku kada je sveštenik ustao i prošetao do zidića da se poigra sa ćerkom. Devojčica je otrčala svojim putem, a on je ostao da stoji. Zamišljen i odsutan, sporim pokretima gladio je dugačku bradu zagledan pravo u crveno Sunce.
Na Hiosu je hrana odlična. Obavezno treba probati lokalnu varijantu grčke salate, musaku, jagnjetinu i lokalno pivo. Uz dobru hranu, čini se da sve ide polako i tako kako treba. Čak je i Sunce polako, jako polako zalazilo i na kraju nije zaronilo u more nego se razlilo po nebu kao ogromna, crvena mrlja.
Mésta, Pećina Olympi, plaža Kato Fana, Pyrgi
Južni deo ostrva Hios, poznat je pre svega po gajenju i proizvodnji mastike. Biljka iz koje se dobija mastika ne raste nigde drugde na svetu. To je zimzelen žbun ili nisko drvo koje po izgledu podseća na maslinu. Kada biljka dostigne potrebnu zrelost, na kori drveta prave se vodoravni zarezi iz kojih curi bela smola. Ona se na vazduhu suši, pada na zemlju, a zatim se skuplja i čisti.
Lekovita svojstva mastike bila su poznata još u antičko vreme kada je korišćena za olakšavanje različitih stomačnih tegoba. Njeno ulje olakšava varenje i smiruje grčeve. Zbog prijatnog mirisa koristila se za osvežavanje daha i zbog te osobine mastika je bila izuzetno važna za carski dvor u Istambulu. Danas se mastika široko upotrebljava u stomatologiji i proizvodnji pasta za zube, kao mirisna komponenta u kolonskim vodama i parfemima kao i u tradicionalnoj grčkoj kuhinji kao začin i dodatak prehrambenim proizvodima, posebno likerima (nrp. Ouzo).
Proizvodnja mastike je porodična tradicija, koja se na Hiosu prenosi sa generacije na generaciju . U 14 veku, u vreme Djenovske Republike su sela u kojima se proizvodila mastika nazvali Mastikohora (Mastika Sela). Najpoznatija medju njima su: Mésta, Pyrgi i Olympi.
Od grada Hiosa ili tačnije od Agie Fotini najudaljenije od ova tri sela je Mésta. Odlučili smo se da prvo posetimo ovo selo, zatim pećinu u selu Olympi i na kraju, posle pauze za kupanje na plaži Kato Fana posetimo nama najbliže, selo Pyrgi.
Ne samo putevi već i priroda na jugu znatno se razlikuju od onih u drugim delovima ostrva. Putevi su dosta dobri i pre svega širi u čemu se vidi uticaj razvoja trgovine. To je plodna regija u kojoj se pored mastike pretežno gaje cirtusi i povrće. Takodje, to je i turistički najrazvijenija regija. Naselja su, slično kao i u brdovitom delu ostrva razudjena, ali ovde na jugu, čak i ta udaljenost nosi sa sobom nešto pitomo, domaće i blisko.
Selo Mesta nalazi se oko 35 km od grada Hiosa. Na ulazu u selo potrebno je ostaviti auto i razgledanje nastaviti peške. Čim smo izašli iz klimatizovanog automobila, koga smo pre ostavili nego parkirali negde na ulici, učinilo nam se da to neće biti nimalo lako a ni prijatno.
Sunce je nemilosrdno peklo, tako da nam je glavna misao bila da što pre potražimo hladovinu. Bez mape mesta i ideje kuda zapravo treba da idemo, potražili smo prvu priliku koja nam se ukazala da potražimo zaklon od žege, i tako smo se odjednom našli u prijatnoj hladovini lavirinta kamenih ulica.
Nije preterano reći da se Mésta odlikuje neobičnom lepotom. Selo je nastalo još u doba Vizantije i do danas je zadržalo srednjevekovni izgled i duh. To je jedno od najstarijih, u kontinuitetu naseljenih sela na ostrvu. Dok smo hodali uskim ulicama izmedju zbijenih kamenih zgrada nekako nam se slika života u srednjem veku nametala sama od sebe. Pre svega ta zbijenost, strah od neprijatelja zbog koga je selo spolja (a takodje i iznutra) izgledalo kao tvdjava. Zgrade su zidane tesno, zbijene jedna uz drugu i čak povezane medju sobom spoljašnjim zidovima. Glineni lonci sa cvećem ispred vrata, živopisni trg u hladovini drveća, velika crkva posvećena arhandjelima Mihajlu i Gavrilu, kameni lukovi i ulice koje se medjusobno prepliću kao da se nigde ne završavaju, kao da su i one namenjene zbunjivanju neprijatelja, a ne udobnosti gradjana. Pokušali smo da nadjemo Staru Crkvu i lutajući ulicama, tražili nekog koga bi mogli da upitamo za pravac. Konačno, pojavila se jedna žena srednjih godina, koja se ljubazno i stidljivo smeškala dok nam je rukom pokazivala pravac. Gledajući naizmenično nju i nas, neka mačka se lenjo provlačila izmedju cveća ispred ulaza i istim takvim, lenjim pokretima odpratila ženu iza vrata kamene kuće. Ženina ljubaznost nam nije pomogla. Nastavili još neko vreme da lutamo, sa lakim osećajem da smo se izgubili, a onda smo našli izlaz i ponovo, bežeći od Sunca požurili do automobila.
Iz Méste smo krenuli istim putem nazad tj. par kilometara na jug do sela Olympi. Cilj nam je bila znamenita pećinu koja se nalazi u njegovoj blizini. Ta 3 km su se medjutim vukla u večnost zbog lošeg puta i u nedogled razvučenog, praznog predela koji se spuštao prema moru. Kada smo konačno stigli na cilj bili smo razočarani; ni traga od velelepne gore u kojoj se skriva nevidljiv i sićušan prolaz u njenu uzbudljivu unutrašnjost. Pred nama je u sred ničega stajala samo skromna, ravna zgrada sa pokrivenim kafićem, i prodavnicom suvenira.
Stigli smo medjutim u pravo vreme. Razgledanje pećine je organizovano po grupama. U pećinu ulazimo sa vodičem koji nas vodi hodnikom koji se naglo spušta na dole. Sa svakim metrom osećalo se da je vazduh hladniji, a takodje i vlažniji. Posle par minuta zaustavili smo se ispred crnih, metalnih vrata koja su izgledala kao vrata podzemnog skloništa. Vodič je bio vrlo ozbiljan dok nam je davao instrukcije. Nije mogao da suzbije osećaj lične važnosti u tom trenutku i simpatične potrebe da impresionira. Kada su se vrata konačno otvorila, i vrlo brzo za nama ponovo zatvorila, u trenutku smo se našli u potpuno drugom svetu. Bila su to, baš kao u pričama, vrata pećine.
Podzemne pećine nisu nikakva redkost na ostrvima. Mnoga ostrva ih imaju. Na Hiosu su najznačajnije dve; Agio Gala na severu i ova u kojoj smo mi, pećina Olympi, na jugu.
Starost pećine se procenjuje na 150 miliona godina. Dubina iznosti oko 50 m, a temperatura je gotovo konstantna, +18C. Pećina Olympi se odlikuje čudesnim stalaktitima koji su oblikovali neverovatne strukture, kao i neobično lepom bojom koja je nastala kao mešavina kalcijum karbonata i gline.
Obilazak je trajao kratko. U nešto više od pola sata, zaustavili smo se na najzanimljivijim mestima, i dobili osnovne informacije o svakom od njih. Pećina je generalno uzana, a duboka. Pravac kretanja je zbog toga bio na dole i na gore, po metalnim stepenicama, koje smo prelazili polako i oprezno pazeći u polumraku da se ne okliznemo. Najjači utisak nije medjutim ostavila veštačka rasveta koja je uperena u najlepše i najdramatičnije momente. Slika tog istog prostora u potpunom mraku, mističnost nevidljivih oblika koji vise sa tavanice i avetinjski izgled stalaktita po kojima, u mrtvoj tišini, kaplje voda je utisak koji smo poneli iz pećine Olympi.
Na površini nas je dočekala vrelina dana u zenitu i zaslepljujuće svetlo. Bilo je pravo vreme da napravimo pauzu za kupanje. Napustili smo okolinu sela Olympi i krenuli na zapad u pravcu sela Pyrgi. Gotovo na ulazu u selo nalazi se tabla koja pokazuje skretanje za plažu Kato Fana. Mora se priznati da do Kato Fane nije jednostavno doći. Asfaltni put već posle nekoliko metara nestaje i pretvara se u prašnjavu, neravnu podlogu po kojoj kamenje skače na sve strane i odbija se o donji deo automobila. Polako, uz truckanje i škripanje guma, nekako smo se ipak probili kroz divlje rastinje i stigli do plaže.
Kato Fana je lepa, prostrana i pretežno kamenita uvala, u čijoj se zaledjini u sred zaraslog rastinja, nalazi mala crkva. To je prilično usamljeno mesto. More je kristalno čisto, a voda sveža. Zbog veličine plaže i još dubljeg, divljeg prostora iza nje, preovladjuje osećaj potpune usamljenosti. Bez obzira na prisustvo retkih gostiju ponovio nam se osećaj koji smo imali i na drugim plažama – osećaj da cela plaža pripada samo nama.
Put koji od račvanja za plažu Kato Fana vodi u selo Pyrgi, prvo se blago penje na gore, a zatim se takodje u blagom nagibu postepeno spušta. Auto smo ostavili u nekoj ulici, onako nasumice tražeći slobodno mesto, ali je u stvari svejedno sa kog kraja se pridje, jer se u samo selo svakako ulazi peške.
Selo je na blagoj uzvisini tako da je smer kretanja prema gore. Ulice vas same takoreći vode u pravom smeru, a to je centralni trg sa glavnom i najvećom crkvom.
Jedan drugi trg na koji smo prvo naišli tog poslepodneva, bio je prilično pust. Devojka nas je poslužila sladoledom i kafom, i brzo nestala u unutašnjosti kafića. Dva dečaka gurkala su se oko bicikla i gledala neki plakat na banderi. Tri starice, obučene u crno sedele su na klupi i posmatrale šta se dogadja na trgu. Jedna od njih je držala mrežu sa kojom je lovila muve. Druge dve su pratile šta radi prva i savetovale je kuda da usmeri udarac. Muva se nije dala. A takodje ni starice. Odavale su utisak trvdoće, karaktera i žilavosti, živa slika nepromenljivosti i tradicije. Zbog toga su, ako tako može da se kaže, obavezan deo dekora i autentične atmosfere sela Pyrgi.
Za putnike je Pyrgi obavezna stanica na putu po Hiosu. Kao i Mésta to je srednjevekovno naselje u kontinuitetu naseljeno sve od srednjeg veka. Takodje, to je i prvo selo iz grupe Mastikohora.
U Pyrgiju je sve u znaku mastike. Na tezgi jedne od prodavnica ponudili su nam da probamo liker od mastike i mandarine, bombone, kao i samu mastiku. Hodajući ulicama prepustili smo se neobičnoj arhitekturi i naročito zanimljivim, geometrijski sivo-belo obojenim fasadama tipičnim za Pyrgi. Fasade većine kuća u selu dekorisane su na isti način. Uzorci nisu u podpunosti isti, ali je matrika ista. Neobična pravilnost oblika navodi na pomisao da su prilikom njihove izrade korišćeni ogromni šabloni. Nismo uspeli da saznamo kako su, i čak zbog čega, upotrebljeni baš takvi uzorci. Možda deo odgovora leži u izgledu velike crkve koja se kao nesumljivo srce sela nalazi na njegovom glavnom trgu. Dok čekamo da nam pripreme suvlaki pitu razmišljamo o zakonima globalnog turizma koji je tek blago dotakao Pyrgi. Zaista bi bila nenadoknadiva šteta da ovaj trg u hladovini drveća okružen starim kamenim kućama, zaposednu nepregledne kolone turista. Za staricu koja sedi ispred svoje kuće u potrazi za osveženjem, u prijatno kasno poslepodne to još uvek nije pitanje o kome bi trebalo da razmišlja. Mada, u temperamentu domaćina koji se oseća čak i u grupi sedih glava za jednim od stolova, može se naslutiti želja da se sa novim talasom kao i sa mnogim drugim u svojoj dugoj istoriji hrabro i punim srcem takodje i suoči.
Vavili, Panagia Krina
Od Agie Fotini u pravcu grada Hiosa put vodi kroz regiju Kampos. To je jedna od najlepših regija na ostrvu i nalazi se 6 km južno od glavnog grada. Poznata je po raskošnoj arhitekturi i plantažama citrusa kao mesto na kome je bogata aristokratija u 14. veku počela da gradi svoje vile. U to vreme, Hios je bio pod vlašću Djenovske Republike tako da su prvobitne vile izgradjene u italijanskom stilu. Razvoj regije koja je ubrzo dobila status letnje rezidencije za bogate, nastavio se i tokom narednih vekova, sve do tragičnog dogadjaja 1822 godine koji je teško pogodio Kampus. Većina stanovništva koje je uspelo da preživi napustila je ostrvo, a završni udarac zadesio je Kampus 1881 godine kada je u katastrofalnom zemljotresu uništena većina kuća, a velika većina bogatih veleposedničkih familija zauvek je napustila Hios. Regija je danas zaštićena kao nacionalno istorijsko i tradicionalno nasledje od Grčkog Ministarstva za kulturu.
Dok se uskim vijugavim ulicama vozimo u pravcu sela Vavili, sa obe strane puta vidimo neobično lepe, uglavnom višespratne kuće. Pažnju privlače pre svega elegancijom i finom estetikom koja povezuje sve elemente u celinu prijatnu za oko. Puno je palmi, rascvetanih oleandera i pažljivo uredjenih vrtova, ali kao što ni jedna od tih kuća nije nalik na neku drugu, tako ni na jednoj nema ničega suvišnog ili neukusnog. Većina stanovništva koje je posle svih nedaća napustilo Hios, svoj novi dom našla je u Americi. Njihovi potomci se danas vraćaju na ostrvo o čemu svedoče te prekrasne kuće za koje se pitamo, da li su namenjene za život, onaj svakodnevni i obični, ili su izgradjene namenski za stranice raskošnih revija.
Neka od bogatih imanja iz prošlosti Kampusa nalaze se i u selu Vavili, i mogu da se posete. Nismo imali tačnu adresu a pošto nije bilo nikoga koga bi mogli da upitamo za pravac, prepustili smo se sreći, i tako smo slučajno naišli na jedno od njih. Prepoznali smo ga po visokim zidovima i kapiji od gvoždja koja je bila širom otvorena.
Auto smo ostavili sa desne strane ulice uz bok neke kuće, i u dva koraka prešli na drugu stranu.
Čim smo ušli, preuzeo nas je osećaj da smo ne samo u nekom drugom vremenu nego i u drugoj zemlji. Ulaz se nalazio sa leve strane od glavne zgrade. Nekoliko stepenika vodilo je do platoa na kome je, poduprta stubovima, stajala ogromna zgrada. Širokim stepeništem, kao u kakvom filmu okruženom sa obe strane palmama, popeli smo se do verande koju je pokrivao masivni krov. Bio je radni dan, ali i pored toga nije bilo nikoga kome bi mogli da uputimo neko pitanje. Po tekstu na tablama koje su stajale pored neobično izduženih i visokih vrata zaključili smo da se radi o državnoj zgradi, u kojoj se verovatno održavaju kulturni dogadjaji. Tišina i nepomućeni mir pratili su naš obilazak jednog od imanja koje je bilo simbol bogatstva na Hiosu. Da li zbog vitkih topola, kamena u boji cigle, širokog stepeništa i glinenih posuda u kojima se bohotilo zelenilo, nismo mogli da se odupremu jakom utisku da smo, zapravo, u Toskani.
Posle obilaska imanja čija nas je tragična lepota duboko dirnula, nastavili smo dalje putem koji vodi prema brdima.
Od sela Vavili za 15 tak minuta vožnje stiže se do Panagie Krine. Zaklonjena bujnom i divljom vegetacijom, njena kupola izviri iz rastinja tek kada se skrene na sporedni planinski put. Odatle je potrebno preći još par metara da se stigne pred njene zidove.
Panagia Krina je vizantinska crkva koja je izgradjena u 12 veku. Njeni ktitori su pripadali carskom dvoru u Carigradu. Oblik crkve je oktagonalan i sličan manastiru Nea Moni što odmah privuče pažnju. Panagia Krina je mnogo manjih dimenzija, ali po eleganciji i finoći ne zaostaje mnogo za manastirom Nea Moni. Dok posmatramo hram i njegovu zapuštenu okolinu ne možemo a da ne pomislimo, da ta čudesna crkva deluje zaboravljeno kao neka koliba duboko u planini.
Crkva je obnovljena u 18. veku, ali je deo ispred glavnog ulaza ostao originalan. Ornamenti koji se i danas vide u njegovom kamenu, ozbiljnost i već samo njegovo prisustvo kao živog dokaza nekadašnje moći i duhovnosti, naveli su i nas da u potpunoj samoći koja okružuje hram osetimo potrebu za udubljivanjem u sopstvene misli i tišinu.
Hram je bio zaključan. Nije nam preostalo ništa drugo nego da se po tepihu od suvih borovih iglica upustimo u samostalno istraživanje. Srećom prozori sa desne strane zida su nam omogućili da zavirimo u unutrašnjost. Udžbenici posvećeni umetnosti Vizantije posebno hvale freske Panagie Krine zbog njihove lepote, ali njena specifičnost je u neravnoj gradnji zidova na kojima su oslikane freske. Takav način gradnje omogućio je prelamanje svetlosti koja dolazi sa kupole, i u zavisnosti od doba dana omogućava da freske »ožive« pred očima onih koji borave u hramu.
Na neki način, upravo to smo doživeli i mi.
Kada su nam se oči posle par trenutaka priviknule na tamu, ugledali smo deo zida sa freskama, kameni pod i oltar. U prostoru se osećala starost i nekakva posebna rekli bi srebrno-siva boja koja mu je davala utisak patine. Medjutim, dužim gledanjem kroz prozore, učinilo nam se da svetac sa freske preko puta na čudan način diše. I ne samo on. Kao da je čitava unutrašnjost bila živa i mi smo se pred tim osećajem povukli, donekle postidjeni što smo taj svečani mir, svojim prisustvom, uznemirili.
Plaža Deskalopetra, grad Hios
Posle dobokog doživljaja Panagije Krine nije nam bilo lako da napravimo korak nazad u stvarnost. Istim putem preko sela Vavili spustili smo se do Karfasa, najrazvijenijeg turističkog regiona na Hiosu. Vozeći se putem koji prati vijugavu liniju obale, mogli smo da se divimo uvalama smeštenim u podnožije visokih litica na kojima su, verovatno zbog posebno lepog pogleda, izgradjeni hoteli. U Karfasu se oseća življa atmosfera i brojnije prisustvo turista koje u Karfas privlači izmedju ostalog i blizina glavnog grada Hiosa.
Karfas je zapravo predgradje Hiosa sa južne strane, dok je sa severne strane to mesto Vrondatos. Oba predgradja spojena su sa gradom kroz koji tako mora da se prodje bez obzira na koju stanu ostrva želite da dodjete. Nismo se zadržavali u gradu, jer nam se žurilo da najtopliji deo dana, kao i onaj njegov najlepši deo u smiraj, provedemo i dočekamo na plaži Deskalopetra koja se nalazi severno od Vrondatosa.
Vrondatos se prepoznaje po neobičnim starinskim kamenim vetrenjačma koje se nalaze na samoj obali tik uz more. Celim putem se kao na filmskoj traci nižu plaže i uvale, jedna lepša od druge. Baš kao na filmu uz takvu obalu idu pod ruku bogate kuće od svetlog kamena, sa puno zelenila i raskošnim terasama koje gledaju na more. Medjutim, prava filmska idila dočekala nas je na plaži koju domaćini nazivaju Deskalopetra.
To je jedna od najpoznatijih plaža na Hiosu, i svakako je vredna da se obidje. Nije naročito velika i kao i većina plaža na Hiosu posuta je oblim, krupnim kamenjem. Karakteriše je kristalno čisto more i prelepi redovi palmi koji joj daju neki prizvuk dalekih, toplih mora. I pored toga što se nalazi u neposrednoj blizi grada, odiše mirom i spokojem, u koji lako utonemo dok pratimo njihanje palmi na vetru.
Deskalopetra je lepo uredjena plaža sa prostranim parkingom, kafićem, restoranom i svim drugim što je potrebno za duži boravak na plaži.
Posle nekoliko sati, kada je Sunce zašlo iza brda, krenuli smo istim putem nazad i za manje od pola sata vožnje stigli smo do centra grada Hiosa.
Hios ima sve odlike glavnog grada; gužva na ulicama, hipermarketi na rubovima i turisti u centru. Blizina aerodroma, premalo mesta za parkiranje, neprestani zastoji, poznate svetske firme i radnje sa domaćim proizvodima koji to u stvari nisu. Najbolje mesto za parkiranje je u blizini Tvrdjave, jer se tako spajaju najvažnije gradske tačke; Tvrdjava, glavna ulica, centralni park i luka.
Odmah je jasno da je luka srce grada i njegov najvitalniji deo. Ne samo da uz obalu (što znači kroz grad) prolazi glavna saobraćajnica na celom ostrvu, već je na njoj i najviše restorana, kafića i radnji. Sve što se dogadja u gradu, dogadja se tu, na rivi. Sa jedne strane su brodovi, putnički i patrolni, a sa druge bašte pune ljudi. Raskošne jahte i primorska arhitektura sa prizvukom venecijanskog stila dodaju element glamura u okolinu koja bi bez njih bila daleko skromnija. U mnoštvu restorana je teško izabrati. Svi su primamljivi kako zbog kulinarske ponude, tako i zbog mesta na promenadi koje je bez obzira na to gde sednete -odlično. Sa svog mesta na rivi, mogli smo (kao i svi ostali) da vidimo susednu, Tursku obalu. Blizina zemlje za koju Hios vezuju tragični i nepomirljivi dogadjaji iz prošlosti stvara odredjenu napetost, koja se oseća ispod uhodane svakidašnjice. Položaj Hiosa je svakako jedan od razloga za ozbiljnu atmosferu koja preovladjuje na ostrvu, ali je takodje i uzrok za snalažljivost koja je obe strane ujedinila oko ličnog trgovinskog interesa kao zajedničke tačke za napredak obe strane.
Tako se za manje od dva sata može redovnom trajektnom linijom stići u susedni Izmir i na isti način nazad. Dok je jedan od tih brodova uplovljavao u luku, u suprotnom smeru je kretao patrolni čamac grčke policije.
Ulice Hiosa u blizini luke kao i ostatak grada je najbolje obići peške. Ulice su tesne i komplikovano postavljene uglavnom polukružno i jednosmerno. Mesta za parking skoro da nema, a naročito uveče kada grad zaživi u noćnom ritmu. Glavna ulica za kupovinu je Aplotarias sa bogatim izborom poznatih svetskih firmi. Vredno je pogledati i neku od radnji koje nude isključivo domaće proizvode. U jednoj od njih nam je prodavac ljubazno i sa diskretnim ponosom objašnjavao kako se prave proizvodi od mastike. Bio je prijatan i skroman i nije se ni malo trudio da nas ubedi da bilo šta kupimo. Ponudio nam je da probamo bombone od mandarine koje se prave ručno po tredicionalnom receptu. Mandarine su skriveno blago Hiosa. Kada je sredinom 19. veka Hios zadesila jaka zima u kojoj su zbog mraza nastradale plantaže limunova, mandarine su neočekivano dobro zamenile limun. Zbog toga je pored bombona, vredno probati i druge proizvode od ove biljke kao što je npr. liker od mandarina.
Oblizak grada zavšili smo tamo gde je sve i počelo – u Tvrdjavi.
Tvrdjava je izgradjena u 11. veku u doba Vizantije u cilju zaštite grada koji se u to vreme nalazio unutar njenih zidina. Svaki od istorijskih perioda ostavio je trag u gradjevinama koje se nalaze i danas u Tvrdjavi; Palata iz perioda Djenovske Republike, otomanske grobnice i dve dzamije od kojih je jedna pretvorena u pravoslavnu crkvu, podzemne cisterne iz doba Vizantije i tursko kupatilo. U unutrašnjosti Tvrdjave nalaze se restorani i kafići u kojima se može prijatno provesti vreme u tom neobičnom okruženju sastavljenom od raznovrsne istorije i kuća koje predstavljaju lep primer lokalne arhitekture.
Sa prvim mrakom krenuli smo nazad. Vreme nam nije dozvolilo da se duže zadržimo u gradu, ali istini za volju nismo ni imali naročitu želju za tim. Hios je pre svega luka, tranzitno mesto i grad koji se nalazi negde izmedju još uvek moćne tradicije i modernog vremena koje neumitno dolazi.
Zaključak
Dok puni utisaka napuštamo Hios razmišljamo o njegovoj neobičnoj i teškoj sudbini koja je najbogatije ostrvo u Egeju neočekivano gurnula na rub opstanka. Ipak, Hios je preživeo i danas je jedan od najvrednijih bisera Egeja. Kao i u prošlosti za to je pre svega zaslužna mastika, koja je na dirljivi način postala simbol njegove tragedije i napredka.
Zbog belih kapljica koje cure iz zarezane kore drveta, mastiku nazivaju i Hiosove suze.