„ Da nije ovo osećanje izgubljenosti bilo u vezi sa mojim nepostojećim ljubavnim životom? Kada god je ljubav odsutna, svet postaje mutan, gubi svoje obrise, jasnoća ti se čini suvišnom, pogled ti se zadovoljava mehaničkim popisom događaja koji gube značaj pretvarajući se u senke, u prolazne trenutke tu i tamo obogaćene smislom, no ipak nevažne.“
Takis Teodoropulos, „Narcisov pad“
Ne volim karanfile. Ne znam zašto, njihov miris oduvek me je podsećao na sparno letnje popodne na groblju. Iako nije bilo leto, već prilično svež i vedar aprilski dan, taj miris i uvek isti dojam neprijatno mi je golicao nozdrve dok sam pregršt karanfila vadila iz vaze, na grobu svoje bake i menjala ga buketom belih ruža. Zabavljena oko cveća, iza sebe čula sam glasove u nekoj vrsti prepirke. Jedan od njih kao da je zagrebao po poklopcu kovčega uspomena, odškrinuo ga, i kroz uzak otvor počelo je da navire nešto poznato, blisko, a zaboravljeno. Taj prozukao, pomalo lenj, a prkosan glas, prepoznala bih ga među hiljadama!
-Slušajte, gospođo, ja savesno obavljam svoj posao. Vi imate pravo da se žalite ako niste zadovoljni, ali šta sam ja kriva što je preko noći pala kiša i malo se izblatnjavilo! Upravo sam se spremala da očistim, kad ste vi naišli, ja ne mogu da sanjam kad će ko da se pojavi…
Sačekala sam da se nezadovoljna gospođa udalji, sumnjičavo odmahujući glavom, a zatim sam je oslovila:
-Olja, otkud ti ovde?
Okrenula se iznenađeno. Ja sam se iznenadila još više, kad sam je ugledala s lica. Ispijena, avetinjski bleda, sa dugim mršavim rukama. Da je nisam znala, uplašila bih se da je neko od obitavalaca ovog večnog počivališta u zabuni ustao i išetao na svetlost dana. Osmehnula mi se, prepoznavši me, ali te ruke namah su joj pobegle nekud iza leđa, kao da hoće da sakriju sebe ili svoj nemir, kao dve uplašene ptice.
-Ti? Otkad se nismo videle! Pa, eto, ja radim ovde.
-Šta radiš?
-Sređujem i održavam grobove. Malo operem, očistim, počupam korov, zasadim cveće, promenim vodu u vazama, doteram bukete. Tako to. Nije neki novac, ali pomaže da se preživi. A znaš mene, „ja sam osoba vesele naravi. Volim šetati po groblju. Obožavam cvijeće, osobito krizanteme. I svjećice…“
Obe smo se nasmejale. Stari dobri duh Alana Forda prostrujao je sećanjem, sati provedeni u čitanju stripa i naša zajednička cinično-nihilistička odbrana od sveta. Kazaljke su se obrnule i točak vremena zakotrljao se unazad, oživljujući slike prošlosti tu pred mojim očima…
Olja. Moja prijateljica iz detinjstva i rane mladosti. Pomalo razmažena, suviše neobuzdana. Oniža, punačka, svetle puti, živih zanimljivih crta lica. Uvek u potrazi za nečim, van onog što joj se pruža, van nje same. Sve je želela da proba i ničeg joj nije bilo dovoljno. Bila je jedino dete svojih roditelja i ne bi se moglo reći da joj je manjkalo njihove pažnje, naprotiv, sva je bila usmerena na nju. Pa ipak, nekad bi mi se činilo da u njihovoj kući vlada neka čudna atmosfera. Nešto neizrečeno, što lebdi u vazduhu. Olja nije govorila o tome, ali se često nije slagala sa roditeljima. Izbijale su žestoke svađe. Povremeno bi i bežala od kuće. Nisu bili preterano imućni, ali Olji u materijalnom pogledu nikad ništa nije nedostajalo. Uvek je imala sve stvari koje bi poželela. Pošto smo se dosta razlikovale, moglo bi se reći da smo bile suprotnosti koje se privlače. Uz nju nikad nije bilo dosadno. Ja sam bila racionalna strana tog neobičnog zajedništva. Olja je naginjala spiritualnom, misticizmu. Za mene je to bila samo gomila zapaljenih mirišljavih štapića odurno-zagušljive arome i psihodelična hindu muzika. Volela je da eksperimentiše sa svim i svačim: pijane žurke, muzički festivali, trans-klubovi, kinki-barovi… Stalno je započinjala nove veze. Pa opet, ispod te strasne želje da se „iživi“ do maksimuma, meni je izgledalo da ona nikako ne može da se pronađe i da je sve za čim istinski žudi da se, kao kučence, sklupča oko nečijih nogu.
Očekivala sam da me pita za Ognjena. Živeli smo u istom kraju i povremeno bih ga videla, mada retko. Nisam imala ništa posebno da joj kažem za njega. Sve po starom, i dalje džanki, živi sa devojkom koja izdržava i njega i njihovo dete.
-Znaš, on je tamna mrlja u mom životu. Trebalo mi je dugo da otvorim oči i da se otkačim od njega, ali sada je sve to iza mene.
Izgovorila je to ravnim, bezizražajnim tonom, gledajući me nekako tužno prazno, pogledom bez sjaja. Ranije živahno lice, kakvo pamtim, ukočilo je nešto tupo, smrznuto. Samo su joj ruke, kao odvojene od nje, i živeći nekim zasebnim životom, usplahireno dodirivale predmete, četke, krpe, kantu s vodom, vadile i preslagivale cveće iz vaze. Nisam baš bila uverena u to što mi je rekla. Odavno sam naučila da njene reči prihvatam sa rezervom. Kad sam počela da se zabavljam sa svojim dečkom, pred nama je deklamovala samo hvalospeve. Međutim, zapazila sam da je počela da me izbegava, najpre jedva primetno, a posle sve upadljivije. Mislila sam da umišljam, ali kasnije su se moje sumnje potvrdile. Saznala sam da je pokušavala da spletkari, da okrene mog dečka protiv mene, rečju, da nas razdvoji. Srele smo se jedne večeri slučajno u gradu i otvoreno sam je pitala da mi objasni šta se dešava. Otvoreno mi je i odgovorila.
– Biću brutalno iskrena. Ti znaš da te ja mnogo volim, i uvek će tako biti. Ali ti i Neša ste tako hepi zajedno, da me to živcira. Ti i ja se odlično kapiramo kad smo obe ubedačene. Sad ti to više nisi, a ja ne mogu da podnesem ljude koji su srećni, pa to ti je. Takva sam, šta mogu, što da se foliram. Ali ne brini, neću ti stajati na putu, ni raditi ono što priznajem da sam radila. Obećavam.
Ostavila me je u čudu. Nismo se viđale neko vreme, kad mi se iznenada javila, sva rascvrkutana. Zaljubljena je. U ozbiljnoj vezi, već žive zajedno. I to u mom komšiluku. Iznenadilo me je da su njeni roditelji to dozvolili, imale smo samo sedamnaest godina. Doduše, oni nikad i nisu imali mnogo uticaja na Oljine odluke. Ona je uvek umela da se izbori za ono što je naumila, pa su, pretpostavljam, posle mora suza, pretnji i prebacivanja, na kraju mogli samo da popuste i priklone se njenoj volji. I u školu je išla u zavisnosti od raspoloženja tog dana. Zvala me je da neizostavno dođem kod njih, da se vidimo, obnovimo stare veze, družimo se svi zajedno i da sve bude kao i pre. Njenog dečka, Ognjena, poznavala sam vrlo površno, iz viđenja. Međutim, nisam čula ništa dobro o njemu. Nekoliko godina stariji od nas. Propali student. Bez posla. Niko nije znao od čega tačno on živi. Znalo se i da se drogira, ali ne i u kojoj meri je to ovladalo njime, da li je i koliki je zavisnik. Moguće je i da je zarađivao dilovanjem nekih narkotika. Nije mi bilo jasno šta je Olja našla u njemu. Sumnjala sam da možda i on nije jedan od njenih projekata spasavanja izgubljenih duša. Kao dete, često je donosila kući mačiće i psiće pronađene na ulici. Ipak, malo iz radoznalosti, malo zbog starog prijateljstva, rešila sam da ih posetim. U dvorištu me je dočekao on. Olja upravo dovršava ručak, reče, pa će nam se pridružiti. Nosio je tamne naočare za sunce. Nizak, smeđe kose, skladno građen. Pitala sam se šta će mu te naočare, s obzirom da je bio prijatan jesenji dan prošaran senkama, koje su već dobro osvajale i dvorište gde smo sedeli. Malo kasnije, pojavila se i Olja. Zenice su joj bile strahovito sužene, pretvorile se u nepojmljivo sićušne, jedva vidljive tačke. Shvatila sam da su oboje na nekim opijatima. Nije mi bilo prijatno to saznanje, u sebi sam se ježila, ali nastavila sam da je posećujem. Nisam mogla da je tek tako ostavim tamo, mada nemoćna da je ubedim da bi trebalo da ode. Ko uopšte može zaljubljenoj osobi da ukaže na to šta je dobro, a šta loše? Za nju postoji samo samo jedan jedini izbor, i teško onome ko se postavi između nje i onog kog voli. Nisam to ni pokušavala. Zavaravala sam se da time što je viđam, i što sam u toku sa zbivanjima, mogu da imam nekakvu kontrolu nad njima i uskočim kad zatreba.
Zanimalo me je kako su počeli da se zabavljaju. Olja mi je rekla da su se upoznali na jednoj od ludih žurki na kojoj je spavala sa njih nekoliko, između ostalih i sa Ognjenom. Probudili su se svi u istom krevetu. To nije bilo neuobičajeno za nju. Jedno vreme držao ju je taj hipi-komuna fazon. Puno je čitala, interesovala se za psihologiju, parapsihologiju, za okultno, povremeno bi pisala duboko meditativne stihove. Njih dvoje su nakon žurke ostali u kontaktu. Jednom su se šalili povodom Crnog bombardera, kako su Bjelogrlić i Anica Dobra prizvali kišu trajb plesom u nekoj zabiti. „On je tako poetičan“, kazala mi je Olja, „baš me briga šta svi pričaju o njemu. Niko ga zapravo ne poznaje, a ja ga čitam iznutra i volim ono što je duboko u njemu. Sećaš se Malog princa, to nam je bila omiljena knjiga, ono najbitnije je oku nevidljivo. Znaš li šta mi je tad rekao? „Zašto ne dođeš kod mene da zajedno uronimo u književnost, da prizivamo kišu, sunce… da se volimo…“ I ona je došla. Meni se prevrtalo u stomaku na ono u šta sam bila uverena da se kod njega zapravo podrazumevalo pod tim „da se volimo“, ali sam oćutala. Ognjen nije bio glup, ni neobrazovan. U retkim trenucima kad nije bio drogiran, pijan ili bar naduvan, govorio je trezveno, normalno, čak i zanimljivo. Moglo se i nešto pametno čuti od njega. Poneke oblasti je sasvim dobro poznavao. Bio je stalno u kontaktu sa mnoštvom poznanika, svojih ortaka, narkomana poput njega, i međusobno su se snabdevali robom. Družio se i sa „strejt“ ljudima, ali ih je odbijao, ne samo svojom lošom reputacijom, već i nepresušnom pričom o sebi. Ja pa ja. Od biblijskih vremena i korena, do dana današnjeg. I sama sam, sticajem okolnosti, poznavala par takvih likova, i svima njima bilo je izuzetno važno da, između ostalog, opsežno i dugo razglabaju o svojim precima. Bilo da su u pitanju solunci što su pretrpeli albansku golgotu, bilo partizanski jurišnici iz Hercegovine, tek, jednima je ta neraskidiva veza bila valjda objašnjenje zle kobi koja ih prati, naslednog greha, „nečiste krvi“, kao stvari više sile kojoj oni nisu u stanju da se odupru. Drugima, pak, ta i takva genetika, pružala je svest o neverovatnoj izdržljivosti i snazi koju poseduju, jer kad su oni njihovi uspeli da prežive to što jesu, pa onda i ove danas teško da išta može da uništi; sve oni mogu da podnesu na sebi, isprobaju, da se rasture, pa se opet najnormalnije sastave. Mislim da je kod Ognjena preovlađivalo ovo drugo shvatanje.
Pričali smo o svemu i svačemu. Pitala sam ga kad je i zašto počeo da se drogira.
-Znam da si ti rezervisana prema meni i da misliš da sam neko đubre. Ali, u suštini, ja nisam loš dečko. Znaš onaj film „Dobar, loš, zao“? Pa ja sam ti onaj u sredini. Nisam dobrica, ali nisam ni ološ. Počeo sam sa ovim zbog moje devojke, Jece. Ona je imala nekih problema i hteo sam da joj skrenem misli; da je ne boli to što joj pričinjava bol, da ne oseća ništa, da joj bude lepo, kapiraš. Navukli smo se, ali ja sam se skinuo sa igle, sad samo kombinujem lekiće, to nije ništa opasno, samo da održim balans kad sam u bedaku, da ne potonem. I Jeca je skroz čista, sad završava faks. Jeste da smo se raskantali, ali Jeca je jedan anđeo, život bih dao za nju, ubio bih za nju…
Na ove poslednje reči, pogledala sam krišom u Olju. Bila je izuzetno osetljiva i nemoguće da ih nije registrovala, ali ona se ponašala kao da ih je prečula. Mirno je rasklanjala stvari sa stola. Ognjen je produžio:
-Pričala mi je Olja da se i ti ponekad ubedačiš. Vidim da si ok devojka i, ako mi dopustiš, mogu da ti pomognem. Nema ničeg što odgovarajuća kombinacija lekova ne može da sredi, veruj mi. Što da se mučiš? Nemoj da misliš da hoću da te navučem ili tako nešto, probaj jednom, pa ćeš videti i sama kako ćeš da se osećaš, a od jednog puta ne može ti se ništa loše desiti…
Tako dakle. I on, na svoj način, zastupa plemenitu misiju spasavanja zalutalih duša i njihovog izmeštanja na neko bolje mesto. Samo, meni takvi „veštački rajevi“ nisu bili potrebni. Ljutilo me je i to što ona njemu otkriva ono što sam joj govorila u poverenju, grozila sam se pomisli da jedan takav manipulator zna o meni nešto što bi mogao da upotrebi protiv mene.
Drugom prilikom pričali smo o oblačenju, o tome kako devojke danas hodaju ulicom. Nervirala me je ta vulgarna razgolićenost, nametljivo, animalno i bukvalno vabljenje mužjaka, uz lažnu devizu „meni je bitno da se ja dopadam sama sebi“. Ognjen se složio.
-I mene to odbija. Po tom pitanju vrlo sam staromodan. Volim žene. I uživam da ih svlačim, a ne da one to same čine unapred.
Laka senka preletela je Oljinim očima, a potom je spustila pogled. Obema nije promakla ona množina. Ognjen je nastavljao da bezbrižno ćaska.
-Je li, a gde ti i Neša obično izlazite? Kako provodite vreme? Što ne pođete jednom sa mnom i Oljom, recimo, na klizanje? Super je. Ili, ako on neće, dođi ti sama. Ne boj se, nećeš pasti, držaću te.
-Ne volim klizanje, uopšte, ne volim osećaj da mi podloga izmiče, klizi ispod nogu.
-Aha. A mene klizavo uzbuđuje.
Pa ovo je previše! Je li to neki bedan pokušaj flerta sa mnom, i to još pred njom! A ona ćuti kao zalivena. I zablesavljeno se smeška. Gadilo mi se. Odmah sam skrenula razgovor na drugu temu, dok sam u sebi izgarala od želje da raspalim šamar po njegovoj podrugljivo nacerenoj samozadovoljnoj faci.
Jedne večeri skupilo se malo veće društvo kod mene. Bila je tu i Olja. Atmosfera je bila prijatna, neko je zasvirao gitaru. Odnekud je banuo i Ognjen. Vidljivo naduvan. Nosio je i bocu sa votkom. Nudio je ljude, ali niko nije bio raspoložen da mu pravi društvo u opijanju. Nalivao je sam sebi prvo u čašu, zatim je nakrenuo i bocu. Razvezao je neku praznu priču, ne hajući da li ga iko i sluša. Olja mu je prišla i šapnula nešto na uvo, a on se ljutito obrecnuo:
-Kako me nerviraš! Bockaš me i provociraš, dođe mi da ustanem i da te istučem!
Nije mi se nikad požalila da ju je udario. Ali malo kasnije, nisam mogla da izdržim, povukla sam je za rukav u kuhinju i prosiktala: „Pobogu, zašto ga trpiš!?“ Odgovorila mi je gledajući zaneseno, nekud mimo mene:
-Ti to ne razumeš. On i ja smo posrnule duše koje su dugo lutale svemirom, tražile se i našle. I sad je on moj i ja sam njegova. To je početak i kraj priče, alfa i omega, oduvek i zauvek.
Stvarno nisam mogla to da slušam. Slegnula sam ramenima i pridružila se ostalima.
Zaticala sam Olju i samu kod kuće. Jednom sam ugledala veliku crvenu mrlju na krevetu, reklo bi se od krvi.
-Ah, to je Ognjen malopre, kad je vadio iglu… Ne obraćaj pažnju.
Žurno je sklonila pokrivač sa kreveta.
-Ne, ne sedaj na tu fotelju, ispod su špricevi. Bolje sedi ovde.
Unezvereno, s krajnjom nelagodom, sela sam gde mi je rečeno. Blagi bože, mislila sam, kako oni žive! Olja je, znam, opijate uglavnom konzumirala pijući ih i pušeći. Plašila se igala. U detinjstvu se otimala i vrištala iz sveg glasa kad je trebalo da primi injekciju. Nisam mogla da zamislim da se sad dobrovoljno ubada, prinoseći se kao žrtva na oltar jedne umišljene ljubavi. No, ne mogu ni da se zakunem da se i to nije dešavalo.
Po kraju se odjednom proneo glas da je Jeca trudna. Dete je bilo Ognjenovo. Strahovala sam kako će ta vest da pogodi Olju. Potražila sam je u stanu njenih roditelja. Na moje zaprepašćenje, rekli su mi da je Olja i dalje u Ognjenovoj kući. Nije joj padalo na pamet da ode. Otišla sam do nje. Pitala sam je šta će sada biti. Ona se, kao fanatik, nepokolebljivo držala svog stava. Ognjen će, naravno, priznati dete. Sve to ga je potreslo, „radi se“ malo više nego obično, ali, inače, oni su ok.
-Ja ti imam strpljenje snajperiste. A Ognjen je moj cilj. Jeca je tu sasvim nebitna, jedna usputna prepreka i ništa više. Ognjen zna da sam ja ta koja ga voli, koja će uvek biti na njegovoj strani, koja će ostati uz njega i kad ga svi drugi odbace, ona kojoj uvek može da se vrati i koja će mu sve oprostiti. Ako i ne zna, shvatiće to. Mora.
Uto je došao i Ognjen, tačnije, doteturao se, „urađen“, potpuno van sebe. Halucinirao je, buncao nešto nerazumljivo, dok ga je Olja nežno smeštala na krevet. Utišao se, umirio, a onda je zgrabio Olju za ruku, i čvrsto je držeći, zacvilio:
-Obećaj mi da me nikada nećeš napustiti! Da mi nikad nećeš okrenuti leđa!
-Naravno da neću, smiri se – odvratila je Olja i pobedonosno pogledala u mene, izrazom koji je govorio: „Vidiš li? A šta sam ti rekla!…“
U meni je kipelo. Znam da je ljubav slepa, ali zar toliko! Pa teško licemerje i samoživost krili su se iza maske njegove tobožnje sušte iskrenosti i neposrednosti. U stvari, on nije lagao samo kad ga je mrzelo da smišlja novu laž. Kako ona, inače vrlo pronicljiva, ništa od toga ne vidi, kako ne uviđa da je samo koristi, igra se sa njom, iz dosade, iz straha od samoće, da se zabavi nečim dok ne vidi šta će biti sa Jecom i da li će ga ona primiti nazad! Nemoguće da nimalo nije svesna toga. A ako ipak vidi, i oseća, prostrelilo me je najednom kroz grudi, tek to je nezamislivi pakao u kojem živi. I šta će biti kad joj jasno dopre do svesti ono što sad svim silama potiskuje, guši, zatrpava varkama i nadom? Hladna jeza prostrujala mi je čitavim telom. Nisam smela ni da dopustim strašnoj misli da se formira do kraja, ostala je samo mračna slutnja.
Te noći probudila me je zvonjava telefona. Sanjivo i uplašeno sam se javila. Sa druge strane začuo se usplahiren Ognjenov glas.
-Izvini što zovem u ovo doba, da ne znaš koji je broj Oljinih roditelja? Prazan joj je telefon, pa ne mogu da vidim. Ludača je isekla vene, vodim je u bolnicu, neka i oni dođu tamo. Koji moj sve to meni treba, meni je, bre, dete na putu, to mi je jedino bitno, a ne tu da se cimam sa budalama!…
Nisam otišla da posetim Olju u bolnici. Nisam imala snage da je vidim slomljenu. Preko zajedničkih poznanika redovno sam se obaveštavala o njenom stanju. Navodno se oporavljala. Čvrsto je obećala roditeljima da je završila sa Ognjenom jednom zasvagda. Ni kad je izašla iz bolnice nisam došla kod nje. Izjedao me je osećaj krivice, osećaj da sam je nekako izneverila, da nisam uspela da je spasem. Znala sam šta će se dogoditi, predosećala, i jednostavno pustila da se desi. Sve to nije nimalo zavisilo od mene, ali ja svejedno nisam mogla da se prisilim da je pogledam u lice, kao da bih na njemu videla odraz vlastite nemoći da zaštitim od zla ljude do kojih mi je stalo. Naizmenično su me obuzimali talasi sažaljenja i ljutnje na nju. Kako je mogla da bude toliko glupa! Da se ubije – zbog koga! Pa on je običan škart, izgubljeni slučaj, čovek bez ikakve vrednosti. Jadno to dete kojem će on biti otac! Svima je to bilo jasno, svima osim nje. Zašto je uporno htela glavom kroz zid, uporno tražila i očekivala da nađe nešto tamo gde se ne može naći? Ne, to nije ljubav, to je neko ludilo! Samo lud čovek veruje da može da proizađe nešto dobro iz nečeg što je u osnovi loše, a od njega se ničemu dobrom nije moglo nadati. Samo potpuni idiot ne može da izvrši prostu matematičku operaciju i tvrdoglavo istrajava u tome da su jedan i jedan pet a ne dva, otkad je sveta i veka. Opire se svakoj logici i njenim ishodima. Budala, dobro joj je i rekao, pa neka ga voli i dalje i traži po svemiru! Ja tu ništa ne mogu. I priznanje poraza kidalo me je iznutra i punilo gnevom. Možda je Olja pritajeni mazohista. Možda je i patnja zavisnost. Navikne se čovek na svoj bol i počne bizarno da uživa u njemu. Nije u stanju da ga se odrekne.
Doprlo je do mene da se ta priča ipak nije odmah tu i završila. Čula sam da su se mirili, svađali, da je Olja pokušavala da ga ostavi, pa mu se ponovo vraćala… Nisam želela da budem svedok tih besmislenih nastavaka, da hvatam i vezujem njihove zamršene niti, dok se najzad nisu prekinule. Distancirala sam se, mada nisam bila sasvim ravnodušna. Jednog dana na vestima su javili da se neka devojka bacila sa Brankovog mosta. Zadrhtala sam od strepnje. Da nije Olja?… Nisam mogla da se smirim, grozničavo sam prebacivala kanale dok na jednom titlu nisam videla inicijale nesrećne devojke. Nije ona. Odahnula sam. Od tog vremena putevi su nam se konačno sasvim razdvojili. Sve do ovog trenutka kad su se čudnovato i nenadano ukrstili, na ovom mestu koje označava kraj svih zemaljskih puteva.
Iskrsla je pred mene poput utvare, poput prošlosti same, koja je odlučila da se naprasno suoči sa mnom, ovde gde je vreme stalo, i progovori poznatim, a skoro zaboravljenim glasom, začudo, o nekim neobaveznim stvarima. To je unosilo zbunjujući nesklad u ovaj susret, možda jedino i moguć zahvaljujući zaustavljenom i obesmišljenom toku vremena. S druge strane, ništa bitno nisam ni imala hrabrosti da je pitam. Pogled mi je zapeo o natpis na jednom spomeniku par koraka od nas. Na crnoj mermernoj ploči neko je uklesao stihove Sime Pandurovića: „Sve na svetu svršava se prosto, odviše prosto i očajno glupo“. Reči su zurile u mene i ledile mi krv u žilama svojom hladnom rezignacijom. Oljina priča, njeno olako čavrljanje, teklo je negde mimo mene, okrznuvši svojim značenjima krajičke moje svesti, tek toliko da bih, s vremena na vreme, klimnula ili nekim drugim nemuštim načinom potvrdila da je tobože pratim. A gledala sam u njeno beskrvno lice, u te duge, mršave, nemirne ruke i nikako nisam mogla da se otmem utisku da je, iako je još mlada, nema joj ni trideset, Oljina staza već urezana, oivičena i okončana, ne slučajno, baš tu gde se sve staze završavaju. Negde iz mene izranjao je Dnevnik o Čarnojeviću, „Moj život je dovršen ovako, a ja nisam primetio gde je stao, a onog što nazivam život i nema, i nema…“ Nije Ognjen bio tamna mrlja u njenom životu, pre mračna senka koja se nadvila nad njim i progutala ga, a ovo što sad stoji preda mnom, naizgled se miče, diše i govori, više nije Olja, već samo sećanje na nju. Kao da je i sama postala jedan od mnoštva spomenika gusto izniklih oko nas, ravnopravan stanovnik te nepregledne šume čije svako kameno stablo, što ne lista i ne cveta, čuva uspomenu na ono što je bilo i moglo biti, a nije, i neće nikad. Miris karanfila turobno se razlivao po vazduhu, zapahnjivao me sa svih strana. Nisam mogla da ostanem više tu, osećala sam kako me guši. Oprostila sam se sa Oljom i krenula ka izlazu. Sumorne misli, kao crne ptice, rojile su mi se oko glave, i svom snagom upinjala sam se da ih rasteram od sebe. Jeste, mlada je ona, ima još vremena za nju, zašto ne bi dobila novu šansu; zar život nije čudo? I promena – nismo isti, nismo ono što smo bili, ali idemo dalje, idemo nekud, dok je čovek živ – ima i nade, i „može nam se još desiti ljubav“, i ljubav, što da ne? Zašto mi je tako teško da poverujem u to? Osvrnula sam se. Tamo gde smo se malopre rastale, Olja je, pognuta nad grobom, nekim mehaničkim pokretima svojih bolesno tankih ruku čupala travu, kidala glave cvetova i zabadala ih u ogoljenu crnu zemlju, sva utonula u svoj posao i svečanu tišinu ovog tužnog mesta. „Jedna od njih“, opet je odzvonilo u mojoj glavi. Steglo me je u grudima. Nada. Ljubav. Pa i vera. To je ono što sam sve vreme uzalud priželjkivala da vidim u njenim smrznutim očima, ono što je tamna senka isisala iz nje i ne znam hoće li joj se, može li se ikad ponovo vratiti. Kao da bežim od nečega, sve brže sam koračala sivom grobljanskom stazom. Već sam mogla da čujem žagor ulične vreve, brujanje autobusa i automobila. Čekala me je širom otvorena kapija, i kroz nju, plavio se divan aprilski dan.