SAMIZDAT
VRŠAC, 2017.god.
Autor prikaza – Živko Ivković
Nakon dve song zbirke, i svojim prvim proznim štivom (Mi šlemovi) Bošnjakovski dodatno intrigira, skreće pozornost na sebe, ne ostavljajući pri tom ravnodušnim nas koji smo bliže upoznati sa nj. književnim opusom a, verujem i značajnija književna zakerala do kojih je ovaj naslov stigao. I kao brojni talentovani, pisanju posvećeni domaći autori će (najverovatnije) proći nezapažen iz razloga izostanka šire podrške medija (ne živi u velikom gradu) te će grupacija onih koji prihvataju ovakav stil pisanja i doživljavaju taj kao vrhunski, ostati uskraćena za (tiraž je svega stotinu primeraka) jednu zbilja iskrenu i stvarno prihvatljivu , od srca napisanu priču! Ali, šta da se radi jer, prolaz na kulturnoj sceni našeg podneblja (u uslovima kakvi su već) imaju samo izlobirana imena koja mediji bezuslovno sugerišu i to je tako kako je! Autorova priča ovde kreće od odličnog provoda na koncertu lokalne (vršačke) hevi metal grupe Schism, održanog u Domu omladine negde devedesetih, dekade ne tako daleke a ipak smeštene u prošli vek, dekade rokenrola i svega što je ta donoslia, dekade kada se rokenrol još uvek podvodio pod mejnstrim, a ne subkulturni! Dekada je to i umiranja muzičke industrije, gašenja proizvodnje crnih vinilnih ploča uz audio kasetne repove, da bi zaživljavanjem kompakt diskova i taj, jedan od poslednjih simbola popularne muzike jednostavno iščezao.Devedesete se tako, u Srbiji, podvode pod zaokruženi sunovrat u svakom smislu i na svim nivoima (izuzev u rokenrolu) te i nema ne znam koliko u superlativu storija iz pomenute dekade. Taj društvenopolitički haos pogodovao je zaživljavanju ili afirmaciji tradicionalističkonacionalističkih stremljenja, veličanju svega negativnog (i danas prisutnog) koje podrazumeva povratak verskoj utopiji i četništvu (ne onom sa početka prošlog veka) a sve u sprezi sa klirik i around oligarhijom uz negiranje tekovina Narodnooslobodilačkog rata. Stižu tada (u poslednjoj dekadi prošog veka) folkendrol, postpank ekstremizmi i izopačenosti jednaki antibenefitnim, bezidejnim, uprošćenim rokenrol varijantama sa u osnovi onim, prostaklucima, te otpraši i prekardaši stilom u popularnoj muzici. Tako da imamo grupacije klinaca odraslih u tom fazonu, ali i onih drugih stasalih na hevimetalu a takav je ovde upravo autor Mi šlemovi naslova, jedne zbilja predivne priče o tom haotičnom i ne samo lokalnom okruženju!
Autor je sa članovima svoje družine izgurao to vreme na način hevi opredeljen, uspeli su odupreti se nametnutim pinkvizijama, izborili za svoj hevi status, ne hajući uopšte za servirano na televizijama koje su donosile sve samo ne dobro čoveku. I danas su ljudi!!! Usput, taj ekstremni nacionalizam je proizveo samo jedno, gašenje ili, preciznije, samo pokušaj gašenja rokenrola i svega vezanog za pospešivanje vrednosti tog i smišljenog okretanju benefita kliriku i sledbenicima im na našim prostorima. Sve progresivno u kulturi do tada je, stavljeno pod znak pitanja, mada ni danas situacija nije ne znam koliko bolja. Pa sad, ko kapira kapira, mladima kojima to ne podje za mozgom, nema pomoći, vreme je isteklo, pozivnicu za katastrofalnosunovratnu sutrašnjicu još uvek mogu podići kod kreatora Te, a cena je popularna, gubitak svega progresivnog u kulturi i indentiteta. Naslov Mi šlemovi je, praktično, isečak onaj autobiografski, pa makar se radilo i samo o jednoj dekadi , ili dve, tih, godina prošlih, godina za nezaborav, godina koje ostaju, neizbirsive su, pa i da se ponovo rode, sve bi te vragolije (pospešene hevizvukom) ponovili a možda je to i poslednja generacija koja će moći podičiti se ‘svojim’ starim dobrim vremenima jer, od pojave mobilnih i internet izraz, već pomenuti (stara dobra vremena) je istisnut nekako, ukinut je!
Šlemovi su ispisali urbane stranice odrastanja u svome gradu, uz rokenrol naravno, potvrdili onu, kako oblikuješ svoj način življenja u mladosti, po tom se ophodiš i u nekom zrelijem dobu jer, to je praktično temelj za bitisanje doživotno i tu nikakve promene nisu moguće, naravno, foliranti su izuzetak! Hevi sastavi i dalje pune stadione, oni drugi pak, klubove samo! Imamo ovde i podsećanje na Yu Metal Attack iz 1989. godine (Annathema, Bloodbath, Bombarder, Pergamnet, Divlje jagode) i odlazak za Novi Sad u povodu tog! Svojim nestašlucima Šlemovi nisu inkriminisali mladost, jednostavno su je proživeli po kriterijumu nezaboravne, konačno, jedna je samo Ta, uz neverovatan sled okolnosti ondašnjih, a svi ti adrenalinski i ponekad veoma zahtevni ali ne na prvo čitanje lako shvatljivi doživljaji su išli u smeru hevi posvećenosti! I kako to autor ovde pojašnjava, članovi družine Mi šlemovi nisu toliko posezali za hranom jer, piće je bila njihova hrana a kada hevirok udje pod kožu ostaje zauvek, kao tetovaža! Iznosi Bošnjakovski ovde i dogodovštinu vezanu za odlazak na beogradski concert grupe Kiss, u kojoj stoji kako su usput, susretali mnoštvo istomišljenika, onih koji su se takodje zaputili na koncert pomenute grupe, pune automobile, te da su se prepoznavali i pozdravljali (uz izbačene kažiprst i mali prst), kao i to da je izvesna devojka iz auta koji ih je obilazio podigla svoju majicu i pokazala im obnažene grudi (lepe bele i velike sise – kako to ovde već i stoji) uz komentar, e to volim, slobodno i nesputano ponašanje, puno ljubavi za sve oko sebe!! Taj njihov odlazak na koncert grupe Kiss, me na izvestan način podsetio kako smo i mi svojevremeno (mada smo na odredišta stizali već u prepodnevnim časovima) odlazili znatno ranije na svirke a sve iz razloga druženja! Tako da se (po autoru) odlazak na koncert te 1997. i nije ne znam koliko razlikovao od onih iz sedamdesetih, to Bošnjakovski sasvim iskreno iznosi, bio je okružen prijateljima, odslušaće nastup grupe Kiss, nenadano nalazi i novu ljubav, bio je pijan i osećao se kao da je u raju, ako taj zbilja postoji sigurno je da izgleda kao te večeri, barem za metalce, zaključuje on! Svaka priča i doživljaj ovde su nezamislivi bez upakovanih (hevimetal) stvari snimljenih na audio kasete, tada još uvek aktuelnom nosaču zvuka! Žurevi, izlasci u lokalne rokenrol prostore te odlasci na koncerte značajnih, velikih sastava i sazrevanje u tom stilu su srž cele priče a ono što posebno pleni je, taj jezik iskrenosti kojim autor piše. Nema tu nikakvog podilaženja, politike niti izmedju redova, u fokusu je, dakle, mladost vršačka sa svim mogućim i pripadajućim nestašlucima, ljubavima i naravno nezaobilaznim hevirok grupama (ino i domaćim) sa tim bitnim uticajem na formiranje ličnosti,moram istaći, potpomognuti tada specijalizovanim Rock Express Magazinom (danas nemamo ni jedan takav), ali i fanzinima i to je taj, tada od vršačke družine usvojen način življenja! Ono, uvek sam ima svoju teoriju po kojoj, velike pisce i treba tražiti medju malo poznatim i evo primera, Bošnjakovski je jedan od tih!! Da li ćete uspeti doći do primerka ovog naslova i uveriti se u moje navode je već pod znakom pitanja, jer, kiosci nude samo naslove izvikanih, pored žvakaćih guma, pakovanja toalet papira uz još uvek prevladjujuću žutu štampu! Pa, ukoliko vam se posreći, uživaćete u stranicama ovog, najnovijeg naslova proizašlog iz pera Petra Bošnjakovskog!
U Šapcu, 22.12. 2017. godine