Prikaz: Miljan Ristić ‘ Ludilo ljubavi’

SAMIZDAT
NEGOTIN – 2018.
Autor prikaza: Živko Ivković

Ljubav plus ljubav, jednako je ljubav! U najkraćem, samo tako bih mogao da okarakterišem najnoviji naslov Ludilo ljubavi Miljana Ristića, jednog iz malobrojne grupacije vodećih književnih stvaralaca na domaćem terenu! Brojne ljubavne avanture ili veze, kako god, ovekovečene ovde, nisu naravno imaginarne, neki plod mašte samo, jednostavno su, uz specifičan i samo njegov stil pisanja od ovog autora i načinile ozbiljnog, vrhunskog pisca. Ono, i u realnom životu je tako, sve se svodi isključivo na ljubav, staru, prvu, zaboravljenu, pravu, usputnu, pa i nikakvu, ali ljubav! I sve je apsolutno vezano za tu, gospodaricu života, mada ima i ljubavi usmerenih na suprotnu telesnoemotivnoj, kako je to, uostalom ovde Ristić i naglasio, pa ipak, mladalačke te, ostaju, urezane su forever u podsvest svih nas, ističemo ih sa nekako posebnim pijetetom, mada ima i onih koje odbacujemo, jer, samo su crna dirka na klaviru sa prevladjujućim belim takvim. Kad je čovek mlad, ceo svet je njegov, a po osvajanju tog, zaključi kako se sve brzo odigralo, prohujalo tako reći, ali nema povratka, popravni u životu se nikada ne polaže, priroda je neumoljiva, mada, to priroda nokomponovani uglavnom zanemaruju i pozivaju se na boga, i to mahom izaslanici tog uz pričest onu, gospodi podiluj-amfetAmin (thanks unknown)! No, to je sve stiglo sa dugo (i previše) očekivanom demonkratijom (hvala Miljanu) i unapred sastavljenim hororskopom, nenaklonjenom nam!

U Ristićevom štivu ovde, prevashodno imamo izraženu setu za neprežaljenim ljubavima, a, što je, nekako sasvim u redu, jer nema tog koji se ne priseća takve, jedne barem! Rukovodeći se geslom svojim da ‘ne uspeva ubav nego udav’ autor nam pruža stranice za nezaborav i time nagoni prosto na prisećanje sopstvenih epizoda iz mladosti (pardon, ima mladih i potkraj sedme decenije, frustriranih doduše) te raznoraznih okolnosti i dogodovština vezanih za gotovo zaboravljene ljubavi jer sve se zapravo i vrti oko tih!

Kako u emocionalnom tako i u književnom smislu Ristić je dostigao svoju neku zrelost, ali naravno da ima još mnogo toga za reći i napisati, a ovim naslovom naglašava svoje najubojitije oružje koje poseduju isključivo vrhunski prozni pisci, i, pogadjate, iskrenost je to (ubojito) te na toj mogu da mu pozavide brojni iz grupacije tzv. velikih , mada je, on (uz nekolicinu) pravi predstavnik pomenute grupaciije jer, prihvaćen je od čitalačkog establišenta, pa, makar to podrazumevalo ili se svodilo na onoliko tih koliki je i tiraž!! Ristić je kroz price o sebi,svojim ljubavima i voljenom Negotinu gotovo sklopio taj autobiografski mozaik, doduše, na jedan kontrakonvencionalan i , mogu tako reći, nesvakidašnji način koji pokriva klasičnu autobiografsku storiju, a, što se, evo, ispostavilo kao znatno prihvatljivije i upečatljivije nekako, leže, što bi rekli, u žargonu, kao dobra cigara nakon obilnog obroka. I onda kada nije bio u potpunom saglasju sa alter egom, kvorum tu nije izostajao, priče su se nizale, sve bolja od bolje, ni blizu onim varijabilnim, napetije od zategnutog luka, sve zajedno high quality prihvatljive, uz, Osmeh, last time, cry, remember love! Ono, niko nije izmislo postojanje, onaj ko misli da jeste, neka istupi korak napred… naravno da nema takvog (iz knjige Wildernes, Džima Morisona)!

Tako da je ovim naslovom Ristić potpuno opravdao naša očekivanja, potvrdio svoju književnu svrsishodnost i gura dalje na zadovoljstvo svih nas koji cenimo njegov kreativni opus! Ristićev nemirni i nesputani književni duh je ono što nas navodi na zaključak da i u vremenu ispred možemo očekivati nove i nove naslove!