Autor knjige: ĐURICA ŽIVANOV
Izdavač: DOM KULTURE BAVANIŠTE
Godina izdanja: 2003.
Prikaz: Živko Ivković
Evo još jednog (neoborivog) dokaza koji ne ide u prilog tvrdnji i predrasudama pojedinih beogradskih poprock novinara (mlađe generacije doduše), kako se rokenrol po selima slušao koliko i opera. I ranije sam svojim tekstovima skretao pažnju, uvek rado iznosio podatke do kojih sam mogao doći a vezani su za nastupe rok grupa u seoskim sredinama. Kao primer uzeću, evo, podatak vezan za grupu Apoloni iz Zaječara (čiji je član bio Zoran Aleksić Aleksa, autor naslova Zaječarska rapsodija), koja je u oktobru 1966. svirala u Boljevcu. Autor Rapsodije (1968. Je formirao sastav Deca cveća) kaže da je prostor u kom su oni svirali bio krcat, a da je narodnjački orkestar (‘bend’) svirao u istoj ulici samo preko puta i tu je ulaznice kupilo tek pet-šest posetilaca. Ima takvih primera bezbroj i sve ih više navode, učestaliji su, ali ovaj vezan za Bavanište ne daje nikome za pravo iznošenje laži i neproverenih informacija, pa ni toj garnituri beogradskih novinara, za koje rokenrol praktično i kreće pojavom novog talasa i panka, dakle startom osamdesetih ili neku godinu ranije, te im se iz tog razloga i ne može ne znam koliko zameriti. Kod takvih nisu sećanja varljiva, samo su se potrudili napisati ono što ne stoji i time sebe svrstali u porodicu onih neuvaženih (naravno, kao i uvek, čast Lokneru i Žikiću).
U samom uvodu ovde, imamo nekoliko manjih, beznačajnih tako reći grešaka poput one vezane za naziv TV emisije Koncert za ludi mladi svet (ovde stoji Taj mladi ludi svet) ili da su kolevke rokenrola USA i UK, mada je, samo jedna od dve pomenute, dakle USA, a što nikako ne umanjuje značaj ove publikacije, koja, kao i mnoštvo takvih na našim prostorima (mislim da ih ima između petnaest i dvadeset) nije dobila zaslužen publicitet samo iz jednog razloga, ne dolazi iz prestonog ‘splavarenja i lobiranja’ grada! I ovde stoji da je muzičko obrazovanje mladih u šezdesetima bilo na izuzetno visokom nivou, zahvaljujući pre svega, Džuboks Magazinu i Pop Expressu uz brojne radijske rokenrol emisije. Ali i dalje ostaju nedoumice ili su sporni datum i godina emitovanja prve radijske emisije “Sastanak u devet i pet” (po Aleksandru Rakoviću i Marku Periću to pitanje ostaje otvoreno, mada je moguć datum prvog emitovanja decembar 1964. godine). Imam (negde) zapisano da je 1. Gitarijada u Beogradu održana 1964. Godine, te da je na njoj prvo mesto osvojio VIS Lutalice! Međutom, sve je ipak krenulo u Zagrebu sa Karlom Metikošem i njegovim Regalima 1959. a u Beogradu sa duom Kosovac (Branko Marušić Čutura i Časlav Ćata Pješčić) 1959. godine.
Bilo kako bilo, tek sve navedeno se reflektovalo na celu Jugoslaviju naravno pa tako i na preferentno Bavanište, koje je takođe iznedrilo grupaciju urbanih onih, likova, zaljubljenika u rokenrol, uz nezaobilazne seanse preslušavanja novih, teškom mukom nabavljenih singl i eks plej ploča, formiranja prvih sastava i kuburenja sa opremom tada i svega što je išlo uz šezdesete. Faraoni su taj prvi VIS koji je nastao u ovom mestu, priča ovde i kreće od članova te grupe (Dragiša Gile Đorđević, Mihajlo Miša Šušnjić, Predrag Peđa Tričković, Milorad Mile Kališki i Lazar Živanov Lale), a kao godina formiranja se navodi 1968. Tako da pomenuta godina označava i početak rokenrol scene u Bavaništu ali i opštini Kovin, uzevši da ima reči o sastavima koji su oformljeni i egzistirali su na teritoriji matične te okolnih opština. Faraoni su u prostoru bavaništanskog Doma kulture zabeležili svoj prvi nastup negde u jesen 1969. a podatak da je, recimo, za seosku slavu na koncert igranci bilo i po hiljadu posetilaca sa plaćenim ulaznicama, ponajbolje govori o toj neverovatnoj inficiranosti mladih rokenrolom. Šta da se radi, za sve one kojima je stalo isključivo do imena ispod teksta, bio taj potkrepljen istinitim činjenicama a mnogo češće prećutkivanjem ili lažima, i nema nekog leka, jer, današnji proizvod društva su uglavnom oni neobjektivni (plaćeni za laž) i samo iz tog razloga se trudim skrenuti pozronost na ono što je za takve od nikakvog ili sporednog značaja. Ovde valja istaći da su Faraoni egzistirali do kraja 1974.
Pada u oči da se autor ni jednom rečju nije osvrnuo na repertoar grupe, izuzev sa numerom Čergesa kojom su pobedli na lokalnoj Gitarijadi. Ali, kako to ovde već i stoji, uticaj koji je (više puta apostrofiran) VIS Faraoni ostavo na buduće generacije rokenrolera u ovom mestu je nemerljiv.
U narednom poglavlju autor se osvrće na disko klubove u ovom mestu i brojne di džejeve, a potom na razdoblje nakon raspada VISa Faraoni, te tako dolazimo do grupe Stilsi, formirane 1977. a odmah naredne, dakle 1978. i grupe Had. Autor se, vezano za ovu grupu, dotiče repertoara utoliko što piše od kojih grupa su “skidali” stvari (Free, Creedence Clearwater Revival, Cream, Yu grupa, Rolling Stones i Indexi), te da su prvi nastup zabeležili u godini formiranja, dakle 1978.
Prostori u kojima su bavaništanske rok grupe svirale se svode, uglavnom, na osnovnu školu Bora Radić, Dom kulture i letnju baštu Doma vatrogasaca. Logično, ima reči i o grupi Meri Lu (inspiraciju su našli u Hendrixovoj Wind Cries Mary) čiji je član i autor ovog naslova na radnom mestu gitariste, i van svake sumnje čovek koji je najpozvaniji , najmerodavniji te konačno najkompetentniji za pisanje i predstavljanje ovog “35 godina rokenrola u Bavaništu” naslova iz 2003. godine, zaboravljenog iz lako objašnjivih, ali neshvatljivih razloga. Pomenuti sastav kontinuirano nastupa u Bavaništu, Gaju, Deliblatu, Dolovu i Crepaji. Meri Lu nekako evoluira u sastav The Band ili samo Bend, a što je, naravno, pomenutom sastavu sa početka rečenice samo produžilo vek. Zabeleženi su i nastupi ovog sastava po selima opštine Ruma, ali i u samom u centru matične opštine, dakle u Kovinu. Autor se ovde više negoli detaljno osvrće na opremu i instrumente koje su koristili članovi sastava, priseća se od koga su i kada pozajmljivali ili kupili pojačala (Vox AC 30, Ampeg Marshal), tu je i mnoštvo fotografija iz tog, bavaništanskog rokenrol perioda, pa Živanov tako zavreĐuje veoma visoku ocenu vezanu za očuvanje rokenrol hronike svoga mesta. Na grupu Bend imamo nadovezan sastav ‘Rajska ptica’ koji svoj prvi nastup beleži na ondašnjoj Gitarijadi u Uzdinu 1986. godine! Ovaj sastav beleži brojne nastupe , a pokušaj snimanja singl ploče (Današnje devojke/Probirač) nije uspeo, jer, naravno da grupa iz unutrašnjosti nije imala nikakve šanse u prestonici, a što je, nekako i bilo uobičajeno za vanbeogradske sastave. I dalje se u Bavaništu nekako sve vrtelo oko autora ovog naslova, a što je sasvim shvatljivo jer mu nije manjkalo te ljubavi i posvećenosti kada je rokenrol u pitanju, te je tako izgurao i sastav La Granž. I sve tako do 2003. godine kada su stari vukovi , poput autora (Đurice Živanova), Lazar Živanov, Jovica Stokić, Predrag Tričković, Savica Nikolić, Vladimir Grujičić, Dragiša ĐurĐević i Đura Simičić odlučili obeležiti 35. godina od starta rock scene u svom mestu velikim koncertom i ovim naslovom. Tiraž od samo stotinu i dvadeset primeraka je prosto razgrabljen , a doći do ovog je gotovo nemoguće. Svejedno, ostaje tako svedočanstv o o sceni u ovom mestu kao najznačajniji dokument o prisutnosti rokenrola u seoskim sredinama, a, po ovoj priči i ne vidim neku bitnu razliku izmeĐu scena u seoskim i gradskim sredinama. Danas se u varošima i gradovima slušaju uglavnom narodnjaci i rep, te je Bavanište lekcija, nekako i bila preko potrebna, svrsishodna i dobrodošla više kao dokaz o primerenom jednom, urbanom odrastanju na seoskim područjima. Prikupiti sve te podatke, brojne fotografije, plakate, stupiti u kontakt sa svim nosiocima scene na svom terenu i može isključivo čovek koji je maksimalno posvećen rokenrolu, a to je u ovom slučaju sam autor. Uveren sam, usput, kako prikaz za jedan naslov nakon toliko godina i neće imati ne znam koliko efekta, ali skretanje pozornosti na rokenrol scenu jednog seoskog područja je svakako od nemerljviog značaja i, nekako je u domenu onog, neispustivog , te se kao takvo evo, i nameće.