„Oteli su mi firmu koju sam osnovao”, govori Petrović. „Onu zbog koje sam se svega odrekao. Zbog koje sam sve ostalo zapustio. Firmu koju sam vodio više od jedne decenije. I šta sad imam od toga? Ni firme, ni porodice, ni prijatelja. Ni kučeta, ni mačeta.”
„Ko vam je oteo?” upita Filip. Sedi na invalidskim kolicima. Sedi kod Petrovića.
„Istisnuli su me iz nje preko noći, kao uljeza. Ko? Moj mlađi partner – eto ko! Isti onaj kog’ sam lično doveo u firmu. Baš taj! I oni za koje ste vi radili. A i ja. I on. Onda su i vas odbacili. Niste im više trebali. A onda su drugi odbacili i njih. Ni oni više nisu trebali. Više nisu bili od koristi. Tako je to. Ali sve je to sada prošlost. Od uspomena vajde nema. Ne treba se osvrtati. Treba gledati samo napred. Uvek samo pravo napred.”
Filip oseti kako mu se obrazi vlaže, kako mu brada podrhtava.
„Šta sam uradio?” zavapi Petrović. „Šta sam učinio? Magarac!” Izvadi parče čokolade. „Uzmite. Ne treba da slušate lupetanje matorog starca.” Petrović se krevelji. Stavi sebi ruku iza glave, diže dva prsta kao da su uši. Mrda prstima iza glave, mrda glavom. Iz grla, iz grudi mu se razleže: „Njihaaa, njihaaa.”
Filip se nasmeši.
„Vidite”, reče Petrović. „To je već bolje. To vam je taj magarac. A znate vi ovo?” Stavi palčeve u uši, raširi prste na rukama. Maše prstima kao da su velike, klempave uši. „Probajte.”
I Filip gurnu palčeve u uši. Maše prstima. Obojica se kikoću.
„A ovo?” pita Petrović. Krivi obraz, zadiže ugao usana na jednoj strani, poče da krekeće kao žabac.
I Filip pokušava, ali Petroviću to kreketanje polazi bolje za rukom.
Čuje se još jedan žabac, još nečije kreketanje. Mira, bolnička sestra – krekeće s vrata.
Svi se smeju. Krekeću dalje. Nadmeću se.
Onda se Mira uozbilji, kaže: „Čuće nas. Ima sve da nas pošalju tamo gore, u onim košuljama kojima se rukavi vežu na leđima. I da nas tamo gore i zadrže.”
Petrović se zakašlja, smeh zamre.
