CROATIA RECORDS
ZAGREB
2018.
Autor teksta: ŽIVKO IVKOVIĆ
Kao klinac sa sedam do deset godina sam bio ubeđen kako su samo ‘Splitski bili’ (Jurić, Kuci, Žaja, Slišković, Džoni, Kovačić, Hlevnjak, Nadoveza, Kozlina, Matijanić i Anković, ako me sećanje na vara) uz navijače tih, bilih, splitska dica, i nisam se prevario, barem ne toliko, ali da su egzistirala i splitska rokenrol dica, mogao sam samo naslućivati, uverio me u to novinar i rock hroničar iz ovog grada, Zlatko Gal ovim naslovom. Svi smo (manje-više) znali poprilično o Delfinima, Batalima (i mladim), Zorici Kondži i Stijenama, Moru, Oliveru Dragojeviću, Tomi Bebiću, Zdenku Runjiću itd, ali sve se to svodilo na razmenu informacija ili tekstove iz Džuboks Magazina druge generacije, mada i u onom, Džuboksu prve generacije imamo tekstove o Splitskom festivalu, pa i vinilnu foliju (kao neodvojiv dodatak tog) sa stvari Beat na moru u izvođenju Šedouza. Na pitanje ko su u stvari splitska dica, najbolji odgovor će vam pružiti autor ovde u ovom naslovu gde se, zbilja potrudio, dokazao kao the best of the best hroničar splitske urbane scenei to mu stvarno niko ne može osporiti. Naslov Splitska dica za koji će , barem u Srbiji brojni ostati zakinuti (ostajepitanje plasmana u unutrašnjosti) iz razloga pero razdrljotina i škrabanja rurbanih, što će zainteresovane samo još dalje odvući od ovog naslova. Autor nam tako u uvodnim pričama ne nudi ‘splitsku dicu’ nego svoje slojevito viđenje dekade šezdesetih i utemeljenja prvih festivala, ali i imena stejdž aktera, bez kojih svaka priča vezana za te i ne bi imala ne znam koliko smisla (Zdenko Runjić, Oliver Dragojević). Stekao sam utisak (pogrešna procena nije iskjučena) da autor nekako sa dozom (ma kolika ona bila) skepticizma piše o šezdesetima i vremenu tom, zaživljavanju rokenrola i, kao da je hteo reći ‘ma, moglo je i bolje’ ali se Gal kasnije oslobađa tog i objektivno sasvim piše o Splitskom festivalu nastalom pod jakim uticajem Opatije i San Rema, da li kao pandan ili želja Splićana za dokazivanjem (ča je pusta Londra kontra Splitu gradu) tek, uspeli su i to je nesporno jer, uz Zagreb i Opatiju (kasnije i Beograd) Split će se naći na toj mapi najznačajnijih domaćih. Dug je put dokazivanja, imamo tako ovde značaj i ulogu ovog festivala, pa ako je učiti na primeru jednog, uspeli su, napravili su taj, danas više negoli prepoznatljiv brend svoga grada, konačno, pisati o Splitu a ne dotaći se ovog muzičkog festa je isto kao i izostaviti NK Hajduk. Dolazimo tako i do hronoloških zbivanja na ovom, naravno, uz neizostavni i najkreativniji dvojac, onaj, Runjić – Dragojević. Autor nam ovde ne ostaje dužan, pa tako na pitanje ‘šta je splitska festivalska šansona’ daje precizan odgovor ili svoju preciznu defiiciju po kojoj je Ta, pesma sa poetičnim tekstom, najčešće pisana dalmatinskom čakavicom i melodijom naslonjenom na dalmatinsku pučku pjesmu i italijansku kanconu. Kakav je to bio ugođaj , koliko je značio Splitu i okruženju najbolje svedoči moj dragi prijatelj Blaža Josipović koji se seća svojih splitskih dečjih dana i evo te priče. Na vrhu zgrade Turističke organizacije Split je bila terasa, zaposleni u toj su imali propusnice, ali bi se ipak iskupili na terasi gde se uz vino i klopu, onako porodično pratila zbivanja festivalska. Videla se bina, a mi klinci – kaže – smo jurili učesnike sa katalozima u rukama i molili ih za potpise na tim. Sve društvene strukture su dolazile na festival, kompletno građanstvo tako reći, sedelo se čak i na rivi jer se i na toj čula muzika. Tih fest večeri svi su izlazili u šik odelima i najmodernijim haljinama. Nije bilo klapa – nastavlja – tek sa Proplakat će zora i Mišom Kovačem su krenule klape i to u Omišu. Vezano za ‘Splitski festival’, kada program poodmakne, otvarale su se kapije, sklanjale zaštitne ograde, ljudi su hrlili u prostor održavanja tog. Znali su stari Splićani šta je dobar glas i dobra muzika, otuda i nezapamćeno interesovanje za muzički ugođaj poput ovog. Da se vratim Splitskoj dici gde u nastavku imamo priče o Tomi Bebiću (ko ne pamti čoveka sa bradom u mornarskoj majici) i grupi Magazin gde imamo kritički osvrt autorov na ostvarenje ovog sastava ‘Slatko stanje’ iz 1982. godine koji je preneo iz Nedeljne Dalmacije (5.decembra/prosinca pomenute) te poređenje sa italijanskim Ricci e poveri sastavom. I, naravno, za svoj mega uspeh na ondašnjoj Yu pop sceni imaju zahvaliti isključivo Tončiju Huljiću. I inače je autor ovde preferirao Huljića kao vanserijskog autora svih numera ove grupe, a, što je, Tonči sasvim (nema tu nikakve sumnje) i zaslužio. Hronologiju zbivanja na splitskoj urbanoj sceni tako nastavlja saradnjom na relaciji Huljić – Bregović i ostvarenju ‘ Hushish’ gde pridodajem i Petra Graša. Poglavlje ili priču, svejedno, autor naslova zatvara svojom, više emocionalnom top tventi listom najuspešnijih, najupečatljivijih kako god best numera sa Splitskog festivala na Prokurativama, da bi se potom vratio na Olivera i iscrpnu mu muzičku karijeru u kojoj stoji kako se on kao klinac I te kako zanimao za muziku, te tako beleži nj. debi sa bratom Aljošom na talasima Radija Split, a godina je 1957. Tako su Batali prva ozbiljna grupa čiji clan postaje, a repertoar grupe je sadržavao skinute stvari sa svetskih top lista,naravno, one koje su mogli čuti na Radiju Luksemburg. Rej Čarls i Stivi Vonder su, da tako kažem, važili za Oliverove favorit uzore, te je uživao u skidanju njihovih. Tako debi na Splitskom festivalu 1967. sa stvari ‘ Picaferaj’ i nije ne znam kako i koliko dobro prošao. Sećam se grupa Delfini i Shadows koji su izvodili istu onu, Beat na moru, dogurali do vrha. Odlazi Oliver potom put zapada gde po kllubovima i dancing dvoranama nastupa nekoliko godina, gde, rekao bih, stiče preko potrebno, neophodno iskustvo koje će mu veoma značiti jer po povratku postaje jedan od tada mega popularnih Dubrovačkih trubadura, doduše za kratko, samo, ubrzo je član grupe More. I sve tako do razlaza najkreativnjeg dvojca, kako to ovde stoji u istoriji hrvatske pa i jugoslovenske) popularne glazbe. Ustaljuje se i njegov prateći sastav Dupini (Delfini). Istaći ću i to da je 2006. godine objavljena Oliverova biografija (Južnjačka uteha) u kojoj Gall više negoli korektno piše o nj. muzičkoj karijeri i ta je tek prava posveta svome sugrađaninu, koji je, prešavši te lokalne okvire zavredeo jugoslovensku i širu čak popularnost (koncerti u Olimpiji i Karnegi holu). U toj želji da se na najbolji mogući način oduži svome sugrađaninu, koji je, kapiram, i jedan od prepoznatljivijih simbola Splita, Gall nije legao na onu, samo u superlative pisati o Oliveru nego je na sebi svojstven način, ne obazirući se na ono šta će ini reći, izrazito emocionalnim i nadasve objektivnim jezikom stavio na papir sve vezano za njegove vokalne sposobnosti i muzičko umeće uopšte, te tako nije mogao pogrešiti jer, na koncu, pisati o jednom sjajnom umetniku sa urođenom i nabujalom muzičkom karijerom i može samo poznavalac, hroničar te srodna sugrađanska duša poput njega. Treći deo knjige je nazvan Splitska dica’ i tu već u samom uvodu imamo autorove redove vezane za osamdesete, isticanje Zlatana Stipišića Gibonija, Nene Belana i nj. Đavola te Dina Dvornika sa Dalekom obalom, uz svu specifičnost Splita kao grada te Splitske dice’ uvek spremne priteći u pomoć kada je to potrebno i to je ta karakteristika kojom se druge sredine i ne mogu ne znam koliko pohvaliti jer su u tim sujeta, zloba, narcisoidnost i sebičnost prevlađujuće one. Dolazimo tako, u ovoj priči i do ključne rečenice vezane za podnaslov ‘od zidića do vječnosti’. Vezano za tu posebnost Splitske dice, autor ovde ističe Stipišića Gibonija koji je uvek govorio na temu neraskidivog prijateljstva i druženja na zidiću u kvartovskom parku , kiosku, susedstvu i điru (šetnji ili krugu). Nekako u to vreme su se javili i prvi protagonisti splitskog novog talasa i panka, prevashodno mislim na grupu Dijete iz epruvete sa bendliderom Marinkom Biškićem Fon Biskichem uz ostale, Marijana Bana, Zorana Ukića, Boga Šoića Mirilovića te Jadrana Vuškovića, a ostaje zabeležen i nj. prvi nastup u Đordinu 1979. godine.Ono što se nakon svega dogodilo je, kapiram, prirodni sled stvari, istrajniji su zadržali svoje pozicije te su uz novopridošle krenuli u ispisivanje tih nedostajućih stranica splitske urbane scene. Uz Biškića su tako, u novoj postavi svoja mesta našli Neno Belan, Branko Barić i Zdravko Bajan. Autor beleži i pojedine skinute brojeve sa set lista ‘ Narodnog blaga’ ali i autorske poput onih, Rano jutro te Huligan. Tako je Narodno blago predgrupa na koncertu Azre u junu/lipnju 1980. Gall koncert pomenute grupe na Gripama poredi sa onim Sex Pistolsa i Clasha u 100’s Clubu. Valja istaći kako je Biškić potom formirao grupu Marinko & Galebovi asfalta koja nedugo potom evoluira u prepoznatljive nam Đavole, pa onda imamo brojne pank sastave poput Aborutsa i Crvenog bana ali i onih sasvim drugačije provenijencije kao Osmi putnik, Fonograf, Mačka, Spectrum, Split Quintet i Vojnici olovnih nogu. Autor se ovde pita postoji li uopšte dalmatinski rock , upoređujući splitsku i one ostalih gradova uz obalu, dajući pri tom delimičan samo odgovor, te stoga držim kako je Siniša Škarica na tom polju ipak neprikosnoven jer u nj. knjigama nema niti jedne grupe koju ne prati iscrpna muzička karijera uz isto takvu diskografiju i osobenosti lokalnih podneblja naravno. Stižemo tako do grupe Đavoli i njihovog bendlidera Nene Belana i menadžera Roberta Čarlija Čalete uz zanimljivost kako je uopšte došlo do naziva sastava. Nije nepozanica (piše autor) da je Belan mnogo držao do ranih italijanskih rokenrol pevača pa tako dolazimo do Rocca Granate po čijoj stvari ‘ Giavolli ‘ (kod nas ju je prepevao Đorđe Marjanović) grupa i dobija ime. U kontekstu priče o Đavolima imamo i vraćanje na grupu Narodno blago, a potom sledi iscrpna priča o braći Deanu & Dinu Dvorniku. Gall nam, tako, verujem, nije ostao dužan niti jedan detalj iz nj. muzičkih karijera. Za Dragana Luckyja Lukića kaže kako bi splitska urbana sena bila kudikamo siromašnija i nepotpunija. Producent, aranžer, studijski muzičar, multiinstrumentalist i šta sve ne još, pomenuti Lukić (Tužne uši, Đavoli i TBF) ostavlja neizbirsiv trag pa tako ‘Splitska dica’ bez njega i ne bi imala nekog smisla. Četvrti deo ili priča ovog naslova nas starije ponajviše zanima iz razloga storije o VISu Delfini formiranom 1962. godine a, u tom, originalnom sastavu su svirali Željko Šaletić, Saša Lukić, Zdravko Botrić i Ante Cetinić, tako da sa sigurnošću mogu istaći kako je autor ‘Splitske dice’ sa odličnom ocenom diplomirao SPLIĆANISTIKU, uz preciznu i nedvosmislnenu sasvim dijagnozu vezanu za urbane i rurbane u svome gradu (građani i stanovnici). Rastao je, srastao i odrastao sa protagonistima pomenute scene te se, svome gradu odužio na najbolji mogući način. U istoj su zastupljeni i grupa Che (sa Meri Cetinić) ali i Batali te Mladi batali. Tu su i Aspalathos Brass kao i grupa More sa Meri Cetinić i Slobodanom Kovačevićem. Ima reči I o grupi Metak, ali i već pomentuom grupom More sa Zoricom Kondžom Marinom Limićem u sastavu. Verujem da i manje informisani znaju za njih i Cementnu prašinu pa, ukoliko i nemaju lp ploču, u posedu su barem ovog cd albuma. Autor se potom vraća na splitski pank, novovalnu scenu, ali ovog puta mnogo detaljnije iznosi te, od značaja pojedinosti i osobenosti kojom tada vladaju Abortus, Crven ban, SDK, Zippo, Fileas Fog, Hidrogen, Sabotaža i na Yu nivou prepoznatljivi Osmi putnik. Zasluženo mesto ovde ima i već pomenuti Toma Bebić, splitska urbana ikona, te tako Gall ovde o njemu i piše da se zapavo radi o aforističaru, razbarušenom pjesniku itd. Podseća Gall i na činjneicu kako Split nije imao svoju, lokalnu televiziju što je umnogome kočilo razvoj scene, ali je i bez teTA bila izuzetno jaka. Dolazimo tako i do predstavnika splitske bluz scene ‘Jadran Zlodre Gobbo & Otprilike ovako’, sastava formiranog 1974. godine. Stoji da je kroz tu grupu prošao veći broj muzičara, ali, kako to autor iznosi, ostaje upamćena upravo ona postava sa Gobbom, Vladom, Tončijem Klarićem, Rankom Tolićem i Davorom Rudolfom. Splitsku dicu zatvaraju poglavlja vezana za Gibonija i TBF (The Beat Fleet) uz autorovo ono da priča teče i dalje. Knjiga se može nabaviti u beogradskom predstavništvu Jugoton/Croatia Records i zavređuje bezuslovnu kupovinu.
Super!