Nešto zuji. Visok, neprijatan ton.
Filip se trže iz teškog, zamornog sna. Izroni iz sunovrata.
U sobi plavičasto svetlo.
Zuji i dalje. Zuji prodorno. Zuji kod Petrovića. Na plavičastom ekranu pored njegovog kreveta linije su ravne.
Filip se diže, sede na postelju. Oko grudi ga steže. Linije su sasvim ravne, horizontalne, sve su jednake. Zuji i dalje.
S plafona bljesnu svetlo, belo i prodorno. Ono što bode.
U sobu utrča sestra. Mira.
Zuji i dalje. Zuji prodorno.
Petrović leži na leđima, Mira s dve ruke, stežući jednu šaku drugom, dlanovima snažno pritiskuje njegove grudi. Pritiskuje svom snagom, svom svojom težinom pritiskuje, onda popušta, broji katko, pritiskuje ponovo. Pritiskuje svom težinom, popušta, broji kratko, pritiskuje. Pušta, broji, pritiskuje.
„Nešto tvrdo!” viče zadihano. „Nešto ravno i tvrdo. Neka ploča! Daska!” Gleda po sobi.
Filip se skljoka u invalidska kolica pokraj kreveta, dovuče se do Petrovićevog noćnog ormarića, otvori vrata ispod fioke.
„Da!” kaže Mira. „To je dobro!” Udara nogom odozgo po vratima. Pritiskuje i dalje Petrovićeve grudi, broji i pritiskuje. Broji i pritiskuje. Udara nogom odozgo po vratima. Gornja šarka popusti, vrata se iskriviše, još se drže na donjoj šarci. Mira broji i pritiskuje.
Filip se s kolica spusti na pod. Cima vrata, uvrće ih, zavrće, vrti, čupa. Oko grudi ga steže. Uvrće sve više ta vrata, ta prokleta vrata uvrće, još se drže, uvrće ih, uvrće dalje – šarka konačno popusti! Doda vrata Miri – ona ih gurnu hitro pod Petrovićeva leđa. Pritiskuje svom težinom, popušta, broji kratko, pritiskuje iz sve snage. Pušta, broji, pritiskuje.
Zuji i dalje. Zuji prodorno.
„Gde je onaj dežurni!?” viče Mira. „Gde je mrcina!?” Pritiskuje, onda pusti, broji, ponovo pritiskuje. „U džepu”, pokazuje očima na svoj beli mantil, pokazuje sa strane. „Brzo, mobilni! Zovi Jerkova. On je dežurni!”
Filip se pridiže, napipa mobilni u njenom džepu. „Koji broj?”
„Vidi pod j. Zovi!”
Filip pozva broj. Mobilni je ljubičast. S druge strane zvoni. Zvoni beskrajno dugo.
„Da.”
„Doktor Jerkov?”
„Da. Ko je to?”
„Zovem za sestru Miru. Ona je kod pacijenta Petrovića. Srce!”
„Šta kaže?” pita Mira. „Hoće li konačno?”
„Ne kaže ništa. Prekinuo je.”
„Možeš ti ovako da pritiskuješ? Pustiš, odbrojiš, ponovo pritiskuješ. Samo malo, sad ću ja odmah nazad.”
Filip je odmeni. Pritiskuje Petrovićeve grudi svom snagom.
Razvukao je ono ’da’. Razvukao je ’da’ kad se javio.
Mira odjuri do staklenog ormarića na zidu, tresnu laktom po staklu, staklo se sasu. Izvadi staklenu bočicu, dohvati injekciju, u dva koraka opet je kod kreveta, napuni špricu. „Da ga pridignemo!” kaže. „Ovako.” Pridiže Petrovićeve grudi, Filip pomaže. Mira prstima traži mesto između dva rebra, kod grudne kosti, zabi injekciju duboko u grudi, ubrizgava. Izvuče injekciju. Pristiskuje opet snažno, svom svojom težinom.
Zujanje presta. Linije na ekranu uzdrhtaše, zaigraše. Grudi počeše same da se dižu i spuštaju. Dižu se i spuštaju.
Mira ciči od radosti, tapše, skače oko kreveta. Zagrli Filipa.
„Šta se tu dešava? Kakav je to cirkus?” ulete u sobu doktor. Razbarušen, zakopčava mantil.
Parčići stakla kod zida. Pored kreveta izvaljena vrata ormarića, prekrivač na podu – sav zgužvan, i šprica, i mobilni, i prazna bočica. Doktor je podiže. „Koliko si mu dala? Mogla si da ga ubiješ!”
„Ja ili vi?” uzvrati Mira. „Gde ste bili kad je trebalo? U svojoj sobi niste.”
„A vi!?” dreknu doktor na Filipa. „Šta stojite tu? Izigravate glupog avgusta? U krevet!”
Kolena klecaju, bela soba se okreće, i lampa, i to razjareno lice, i povici, i ti beli kreveti, i ljubičasti mobilni, i parčići stakla. Filip se skljoka na pod.
„Šta je ovom?” Lekar se sagnu, pipa Filipov vrat. „Ništa, samo slabost. Miro, dajte da ga prenesemo na krevet.”