U kabinet uđe bolničar.
„Dosta za danas”, reče doktor s leptir-mašnom. Na cedulju nažvrlja nekoliko reči.
Kapa na lavabou u uglu sobe.
„Neka mu sada daju ove”, kaže doktor. „Dve posle svakog obroka.”
Bolničar uze cedulju, okrenu Filipova kolica prema vratima, izgura ih napolje u hodnik, pored stolice koja stoji ispred vrata, odveze ga do lifta na kraju hodnika.
Kad je lift stao, bolničar ga odgura do vrata sobe i onda dalje – do kreveta. Poduhvati ga ispod pazuha, smesti na postelju – Filip zavuče noge ispod prekrivača.
U sobi je tiho, samo što sestra brzim pokretima namešta susednu postelju.
„Dve posle svakog obroka”, reče bolničar sestri. Spusti ceduljicu na nočni ormarić pored Filipovog kreveta.
Sestra sitna, ovu još nije video. Neka nova. Postelja oko koje posluje prazna. Zgužvana posteljina leži na podu.
„Gde je Petrović?”
„Ko?” upita sestra.
„Pacijent iz tog kreveta tu. Moj cimer.”
Sestra ćuti. Posluje oko ormarića.
Filip: „Prebacili su ga negde drugde?”
Sestra završi s ormarićem. „Da, prebacili su”, reče. Pokupi zgužvanu posteljinu s poda.
„Gde su ga prebacili?”
„Tamo gde su morali.”
Nešto ledeno prostruja belom, jednostavnom prostorijom.
„Nije valda … ”, promuca Filip.
„Da”, reče sestra. „Nažalost.” Uze cedulju s ormarića. Gleda Filipa. „Hoćete sedativ?”
Filip gleda to bledo lice, to čelo, tu unazad začešljanu, tu svetlu kosu. Te nepoznate oči. Te usne koje se pomiču. Crvene, kao trešnja.
„Sedativ?” pita sestra.
Usne se pomiću, ona pita da li on nešto … Filip odmahnu glavom.
Sestra malo postaja, onda izađe tiho. Vrata se zatvoriše za njom. Osta samo bela soba.
Sve je jednostavno – i ti kreveti i ormarići i ti prozori s belim rešetkama i plavo nebo, injekcije i papuče ispod kreveta, zgužvani čaršafi i suvišni jastuci, ceduljice i invalidska kolica, točkovi na tim kolicima, disanje i cigarete, zlatasti papir čokolade i linija na ekranu, lampa i staklo. Rasuti komadići stakla.
Ta tanka, jednostavna nit razapeta između postojati i ne postojati. Ima te i nema te. Tako jednostavna, smrtonosna.