Слободан М. Чуровић Апис: Звона испод мора

Звао се Илија Бестијанов. Непредвидивом и неухватљивом вољом судбине (те вјечите и неухватљиве земаљске варалице и циркусанта) рођен је из чудне мјешавине шпанског Јеврејина, Абрахама Ешкеназија и Рускиње Наташе Ивановне, негдје у Сибиру. Дјетињство је памтио по сасвим обичним детаљима, вјетровима и самовару што се увијек димио. У запрљаној и поцијепаној биљежници локалног матичара, записано је да је име добио по силном громовнику. Све што се десило након тога незанимљиво је за радозналу читалачку машту, увијек жељну сензација.

         Истинска повијест овог јунака (не у правом смислу те ријечи) почиње сасвим случајно, када је у једном тренутку свог монотоног бивствовања остао сам. Каснији биографи нијесу баш сагласни у прецизном одређењу када се то догодило. Вјероватно (свјесни смо хипотетичких значења) то је било онда када је његов отац, рабин Абрахам Ешкенази, изненада нестао за вријеме Пасхе, у прољеће 1934. Године. Оставио је иза себе опроштајно писмо (са низом општих мјеста) и Талмуд што је Илији увијек мирисао на ментол.

         Наташа је хистерично плакала десет дана, онда се окупала, нашминкала и рекла: «Мали мој, идемо даље. То је живот.“ И наједном, прикривена бујица и сплет различитих језика, гласова и прича пробудила се. Крв је узаврела. Илија је дао ријеч да ће наћи оца. Прелиставао је све атласе свијета, повезивао најудаљеније тачке на географским картама. Наташа Ивановна је под мистериозним околностима брзо умрла (због јаке упале плућа). Каснији хроничари се ту размимоилазе, износећи сасвим опречне хипотезе (наводно је задављена свиленим гајтаном).

         Други дио ове узбудљиве приче, или како би то префињеније естете рекли, заплет, почиње када Илија послије побједе Светог комунизма одлучује да побјегне. Са собом је понио скромну уштеђевину (узгред да кажемо да је био иконописац) и настанио се на обали древног града. Таласи далеких, сјеверних мора, доносили су сјећање на Абрахама Ешкеназија. Талмуд је још увијек мирисао на ментол.

         А онда, једног јутра што је доносило шкољке, Илија је први пут чуо звона. Звона испод мора. Према неким легендама, град је потонуо приликом снажног земљотреса. Илија је често ронио и увијек износио амфоре, са потонулих римских и шпанских галија. У запуштеној цркви рестаурирао је већ дотрајале фреске. Познавао је сваку стопу острва, зна гдје су најбољи ракови, непогрјешиво предсказивао смјену вјетрова. Мисао о племенитом оцу Абрахаму, још га је прогонила. Замишљао га је како лута неким тајанственим, уклетим просторима, надајући да се коначно врати и заустави. Двадесет година чекао је оца. Коса је постала сиједа. Још увијек је вјеровао да ће доћи, са таласима што пјевају.

         Расплет ове необичне драме, која се опире строгим класицистичким шемама и малограђанском егзибиционизму, ипак је очекиван. Илија Бестијанов је неког млаког поподнева заронио да из рушевина ишчезлог града, донесе још неки заборављени предмет.

         Овдје се пишчева маштарија губи и готово блиједи пред сасвим реалистичким епилогом. На основу оскудних података може се претпоставити сљедеће:

         -Илија Бестијанов није се вратио.

         -Илија Бестијанов је отпливао ка неком другом, шкрипућем острву, заметнувши све трагове, још трагајући за оцем.

         -Илија Бестијанов можда никада није ни постојао.

         Из свих ових крхотина склапам мозаик. Ко је заправо био Илија Бестијанов и да ли је такав јунак приче могућ? И када чујем звона и видим неку свијетлу икону, питам се да ли то Илија Бестијанов посљедњи пут израња или и даље трага за Абрахамом Ешкеназијем.

         Уосталом ако не вјерујете, ослушните. Можда и ви чујете звона. Звона испод мора.       

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.