Svetska premijera kratkometražnog filma “Bijeli Božić” hrvatskog reditelja Josipa Lukića biće održana na 13. Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs 9. septembra u 20 sati u Amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavija. S obzirom na to da se radi o hibridnoj, eksperimentalnoj formi, film će biti prikazan u okviru selekcije Meteori. Tim povodom, razgovarali smo sa rediteljem o okolnostima u kojima je nastao film, njegovim utiscima o Beldocsu i o tome kako se pandemija virusa Kovid 19 odrazila na kreativno stvaralaštvo.

Kako ste došli na ideju da snimite ovaj film?

Zadatak na Akademiji je bio da adaptiramo priču o tri studenta koji idu da izvrše svoje prvo kriminalno delo. Nisam bio zadovoljan scenarijom u koji sam svašta natrpao, a pritom ništa nisam zaokružio kako treba. Tako sam par dana pre snimanja odlučio da promenim sve i napravim neki miks igranog i dokumentarnog filma u kojem se bavim samo stanjem glavnog lika i unutrašnjom dramom. Pokušao sam da ubacim u film ono što se ‘’ne sme’’, poput dnevne politike i slično – ono što nije baš preporučljivo stavljati u film. Želeo sam da napravim jedan takav kratki film koji doslovno priča o aktuelnom stanju u državi i drugim banalnostima. Dugo me je to privlačilo, taj hibrid i granica između fikcije i realnog, pa sam tako napravio ovaj film.

Naveli ste da je ovaj dokumentarac nastao u periodu kad je trebalo da snimate film sa drugom tematikom. Da li je to bila jedinstvena praksa ili vam se često dešava da rad na jednom projektu proizvodi ideju za neki novi film?

Često mi ideje padaju na pamet, ali unutrašnji osećaj da odem i snimim neku ideju dođe ili ne dođe, nevezano da li ja razmišljao o tome ili ne. Tako se u ovom slučaju spojilo nešto iz privatnog života iz tog perioda sa inspirativnom lokacijom na kojoj smo snimali. Znao sam da to treba da snimim jer ono što sam prvobitno mislio ne bi ispalo dobro.

Tema vašeg prethodnog filma „Majči“ sa kojim ste gostovali na Beldocsu pre dve godine je razgovor sa vašom majkom o svemu. Film „Bijeli Božić“ tiče se gradskog parka kao idealnog mesta za opuštanje. Koliko vas te svakodnevne stvari inspirišu u vašem kreativnom radu?

Svi moji filmovi nastaju inspirisani biografskim elementima, nekim trenutnim stanjem i preokupacijom. U to malo dodam začina i nekih drugih ideja koje bi onda, po mojoj proceni, mogle uspešno da srastu s onim stvarno proživljenim. Zapravo ništa posebno, radim isto kao i većina ljudi koji se bavi filmom, književnošću i slično – isprobavam i kuvam dok to ne liči na nešto što bi se moglo lepo filmski zabeležiti i uobličiti u celinu.

Imajući u vidu činjenicu da ste već jednom bili gost Beldocsa, kako vam se ovaj festival čini kao mesto za svetsku premijeru vašeg novog filma?

Volim da dođem u Beograd, a Beldocs se pozicionirao kao važan festival s odličnom selekcijom. Lepo je doći i videti poznanike i prijatelje iz, kako bi mi to u Hrvatskoj rekli, regiona. Posebno mi je drago što sam u selekciji hibrida Meteori, s rediteljima koji se usuđuju da eksperimentišu.

Na koji način se pandemija virusa Kovid 19 odrazila na vaše stvaralaštvo?

Svi pokušavamo sad da prebacimo online poslove u svet filma, trudimo se da odradimo nešto od kuće i da na taj način zaradimo ako se može, za neke minimalne potrebe. Srećom, sve je dosta digitalizovano, ne želim ni da zamišljam da se ovo desilo pre 20 godina. Ali je jako depresivno bez adrenalina snimanja i filmskih festivala, predstavljanja filma uživo i reakcije publike, putovanja, druženja i tih malih razgovora s drugovima nakon projekcija. Mislim da je to nešto što mi najviše fali, hrana za ego i dušu. Kultura je ionako na niskim granama u mojoj zemlji, a ova neizvesna budućnost je još dodatno ubila i relativizovala i to malo važnosti što je kultura imala.

Kakve projekte imate u planu u bliskoj budućnosti?

Voleo bih da dovršim master igranog filma na Akademiji i takođe snimati dugometražni film u sledećem periodu. Sad treba biti strpljiv i nekako izbalansirati sve ovo s novonastalom situacijom, na način da ne pati ‘’stvaralaštvo’’ i zanos s kojim idemo u snimanja. Možda je malo teže da se motivišem jer je Korona razgolitila uzaludnost naše civlizacije do kraja, pa i samog bavljenja filmom. Opet, ovakve situacije izvlače dodatnu kreativnost pa ćemo videti.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *