KNJIGA O GABI (SOUNDTRACK NAŠIH ŽIVOTA)

  SINIŠA  ŠKARICA, NAKLADA  LJEVAK 

PRIKAZ: ŽIVKO  IVKOVIĆ

CROATIA  RECORDS 
        ZAGREB –          2020.     

Jedna mlada dama, Fićuk na mansardi, Din din don – odakle taj zvon, Gazi dragi srce moje, Pamtim samo sretne dane, Što je ljubav, On me voli na svoj način, Vino i gitare, Duga je duga noć i Malo riječi treba kad se voli, su, one kojih se, evo, u trenu sećam, a znam, to su njene, prepoznatljive one,  naše Gabi. Naravno, tih je bezbroj, pregledom box seta se čovek podseti, zaključi vrlo lako, ali za mene koji sam njene songove uglavnom slušao na žurevima je sasvim solidna cifra. Umesto predgovora, ovde, imamo autorovo slovo o Gabi, od onih biografskih pa, koliko toliko ali sažetu, iznimno bogatu karijeru njenu, u samo njegovom maniru jer, samo on sa malo reči može toliko toga napisati o p(j)evačima i VISovima onog, davno prošlog vremena. U prvom onom, uvodnom poglavlju (Film i Jazz) autor podseća na period do 1953. dakle na ‘rokenrol u povoju’ eru, te konstatuje da je na Novakovu znatan ili presudan čak uticaj izvršila Doris Dej koja se tada javljala u popularnim filmovima. Gabi je radila i na crtanim filmovima, pozajmljivala je svoj glas, a prvi takav je Benko Kremenko te drugi onaj ‘Surogat’. Imamo potom stvari Sretan put/Malaguena koje su pod 2 i 3 na prvom cd box setu, a na prvoj EP ploči njenoj su se već našle pomenute Sretan put/Ljubav ili šala/Malaguena i Draga djevojka, a na drugom su numere pisane za crtane filmove (Susret u snu/Svaka noć i Monotonija) uz, nisam ni sumnjao, Sinišina iscrpna pojašnjenja vezana za autore tih, a što se nekako i podrazumevalo jer, nema kod njega načetih a nedovršenih momenata kada je diskografija u pitanju. Uhvatim sebe, tako, u razmišljanju, ne često ali povremeno, na temu imena onog koje je pisanom reči vezanom za domaći rokenrol i zabavnu muziku najviše pružilo, zabeležilo i istražilo te na koncu publikovalo svoja saznanja, i, tu sam načisto, jedan je Siniša Škarica, gitarist VISa Magneti, bas gitarist Grupe Mi te na visokim funkcijama u Jugotonu/Croatia Records, autor naslova ‘Kad je rock bio mlad’ pa onda Tvornica glazbe 1, 2 i 3 itd, usput u potpunosti svestan da penzije za rokere nema te istrajava, piše, radi na box setovima hrvatskih muzičkih velikana i naravno da mu nema  ravnog što i nije ne znam koliko teško zaključiti. Tako nas ovde, Siniša podseća na prvu Lp ploču njenu, onu,  (doduše po ondašnjim standardima nešto užu u prečniku, 25 cm) iz 1960. te je s pravom možemo svrstati u prvih nekoliko  (Ivo Robić vam pjeva iz 1956., te Djordje Marjanović sa Zviždukom u osam iz, valjda 1960.) vezanih za domaću diskografiju. Njen start u karijeri, po Siniši, ovde u Soundtracku naših života nikako ne možemo podvesti isključivo pod zabavnu muziku jer, Gabi se javlja i u filmskoj te džez muzici (Džez festival  Bled 1961. uz Zagrebački džez kvartet kao prateći). Danas već možemo zaključiti da je Novakova bez dileme pevačica sa najdugovečnijom karijerom na  našim prostorima, pa tako i ne začudjuje njen obiman opus sa preko dve stotine i pedeset numera. U poglavlju  Festivali, imamo Sinišin istorijat vezan za iste u FNRJ/SFRJ, gde stoji da je najstariji onaj, ZAGREBAČKI, utemeljen 1953., pa onda Opatija -1958., Split 1960., Beogradsko proleće 1961., MIK (Melodije Istre i Kvarnera) 1965., Akordi Kosova 1963., Vaš šlager sezone 1966., Festival na zabavni melodii 1968.,  Omladinski festival 1961. Gabi nije nastupala na samo tri od navedenih. Zadivljuje autorovo poznavanje tih, iza kulisa zbivanja, detalja festivalskih, ne samo onih vezanih za nju, pa tako navodi bezmalo sve one koje su izvodjene i to u alternaciji pa onda odluke stručnih žirija te publike a na koncu i jugotonovu selekciju numera za Lp albume. Svi jugoslovenski festivali su bezrezervno svrstavani pod dogadjaje od izuzetne važnosti za sveobuhvatni tv auditorijum, pa sam tako, tragom tih, u svojim zabeleškama našao mnogo toga zapisanog, pod rednim brojevima evidentirane  izvodjače, nazive stvari uz autore muzike, aranžmana i tekstova svakog ponaosob, čak i alternacije. Praćenje tih festivala smo posmatrali kao izvesnu kulturološku tekovinu, svoju obavezu, mada smo sa nestrpljenjem očekivali večeri posvećene VISovima, pa se tako setim da je Grupa Mi izvela Dijanu na Zagrebu 1970. Provodi nas Siniša tako, kroz sve festivale na kojima je Gabi pevala, pa se, zaustavljam na onom mega hitu ‘Vino i gitare’ sa Opatije 1967. gde po oceni žirija zavredjuje samo drugu nagradu!? Zanimljivo je i to, da se, naredne, dakle 1968. na Zagreb Festu po prvi put u ulozi kompozitora javlja Djordje Novković sa neprolaznom onom ‘Stari Pjer’ a otpevao ju je Ivica Percl. Podseća autor da se 1969. na Zagreb Festu odustalo od onih dvojnih izvedbi jedne te iste, a Gabi je pomenute otpevala stvar ‘Vjeruj mi’. Iznosi Siniša u tom, svom supervizorskom ‘izvješću’ sa gotovo svih domaćih festivala  one detalje sa kojima  nismo bili upoznati, niti su ikada publikovani, i to ne samo za Gabi nego za sve fest stejdža aktere. Dolazimo tako i do nezaobilaznog Arsena, a stoji da je za BG proleće napisao stvar ‘Sve što znaš o meni’ koju, odvojeno izvode i on i Gabi, no, za divno čudo, nisu dogurali do finala?! Usput, o velikoj popularnosti i prihvaćenosti pomenute stvari kod poštovalaca ovog para, svedočiće godine koje su usledile te podatak da je singl Sve što znaš o meni/Hvala ti, prodan u blizu stotinu hiljada primeraka, pa sad…. Zagreb 1970. ostaće upamćen i po izdvojenoj večeri za rokenrol, a tada je Korni grupa premijerno  izvela stvar ‘Jedna žena’  nadmoćno pobedivši. Gabi nije nastupila na tom, ali jeste na Opatiji, našem najstarijem festivalu, ged je briljantno otpevala ‘Želim malo nježnosti i ljubavi’ a što je bilo dovoljno samo za drugo osvojeno mesto, no, već godinu dana kasnije osvaja prvu nagradu sa upečatljivom ‘Gazi dragi srce moje’ i kako to Siniša ovde već piše, oduševiće prepunu dvoranu, dakle bila je više negoli ubedljiva, te njen trijumf ni jednog trenutka nije dolazio u pitanje. Siniša piše da se njen uspeh od samog starta karijere temeljio na songovima sa kojima se u potpunosti identifikovala, pa tako ta prihvaćenost na opštejugoslovenskom nivou  nije izostala, svi su je zavoleli, i njenu pesmu, njenu lepotu, elegantnost i taj iskren i od srca otpevan svaki song. Tako da titula najpopularnije pevačice zabavne muzike na našim prostorima  ima utemeljenje u objektivnom smislu. Imamo i autorov osvrt na zagrebački Pop Express i prvi broj tog iz februara/veljače 1969. gde se našao u uredjivačkom kolegijumu, a sebe je tu, uz nabrojane stavio na sam kraj (skroman kao i uvek). I kada je već reč o Šibenčanima, Siniša ovde navodi još jednog znamenitog takvog, a radi se o Goranu Škerlepu koji se javio na Zagreb Festu 1975. (nadam se da nisam pogrešio godinu) sa stvari ‘Zašto me čekaš’, pa tako, čini se da je lista tih, znamenitih iz pomenutog grada beskonačna! U ovom poglavlju o festivalima, Siniša je načinio značajan iskorak u odnosu na do sada napisane i dostupne one, tipa Vikipedija i sl. jer je, (nesumnjivo) u svome stilu napravio presek sa svih održanih gde se javlja naša Gabi, ali i brojnim onim gde nije uzela učešća. Pa tako, nije vam više potrebno prečešljavanje literature da biste došli do željenih podataka, buljenje u monitor kompjutera  gde mnogo tih izostaje, nećete ih naći, ali ovde u Soundtracku naših života’ sve stoji, bićete zadivljeni, sve je tu pa i najmladji Cro Fest ‘Dalmatinske šansone’ Šibenik, utemeljen 1998. a na tom se Gabi javila sa Arsenovim ostvarenjem ‘Šibenska nevista’! Vezano tako za Sinišu, nekako sam ubedjen u tu njegovu istoriografskodiskografsku superiornost ili ubedljivu nadmoć jer ini ne poseduju te kvalitativne karakteristike  vezane za istrajnost i zainteresovanost te i ne začudjuje to što su takvi daleko  iza njega, bez ikakve šanse da se autoru ovog ostvarenja  imalo približe, jer, svoj život nije proćerdao na favorizovanje pojedinih ili na neku navijačku obojenost, naprotiv , objektivnost je dominantna u njegovoj pisanoj reči, te će, kao takav i ostati forever upamćen. Imamo ovde, u ‘Prepjevi’ poglavlju doslovno autorovo pojašnjenje za pomenuti pojam , uz ono, važnije, ko u stvari sme stvar skinuti i prepevati na maternji. Podseća Siniša da je SOKOJ svojim članstvom u BIEMu (Bureau International Edition Mechanique) stekao pravo na reprodukciju muzičkih, književnih itd dela. Tako da je i naša Gabi na svom prvom Lp albumu otpevala skinute, preciznije, takvih je bilo sedam a osma ona, je domaća, naslovljena sa ‘Netko bdije nada mnom’ autorke Hede Piliš (urednice Radija Zagreb). Ovde imamo pravu zavrzlamu oko autorke nekoliko prepeva sa tog, prvog njenog albuma, a reč je o Ilse Belsinger – Kalajdžić jer je stvari potpisivala pseudonimom Marija Renota (takodje jedna od urednica sa Radija Zagreb). Ni tu nam Siniša ne ostaje dužan, pa tako na nekoliko stranica pojašnjava, otkriva sve o njoj, a namučio se i naravno da se isplatilo, enigma zvana Marija Renota je odgonetnuta. Nakon LP ploče za PGP RTB imamo i EP ploču za Jugoton sa četiri prepeva tada poznatih svetskih imena. U zaključnom ‘prepjevi’ poglavlju imamo zanimljivost, vrednu iznošenja, za koju, sasvim sigurno je, ne bismo ni znali, ali, tu je, kao i uvek Siniša sa rezultatom svog istraživačkog duha,  radi se naime o snimcima Telegramm/Die Uhr koji datiraju negde sa početka šezdesetih prošlog veka (mada mi ono, ‘prošlog veka’ ne ide, smeta mi). Radi se o dva songa, izvorno španska, pa onda prepevana na nemački, a Siniša nam otkriva da se radi o singl izdanju Gabi Novak (obe stvari je otpevala na nemačkom)  sa već pomenutim Telegramm/El Telegrama/Die Uhr/El Reloj) za Diskografsku kuću Supertone (West Germany). Ovo iz razloga autorove apsolutne posvećenosti prikupljanja gradje vezane za domaći rokenrol i zabavnu muziku te sveukupno diskografiju, a što je Soundtrackom naših života Siniša samo potvrdio. U poglavlju singl i Lp ploče, Siniša nas podseća na naslove koje podvodi pod vlastiti odabir, uz, ostavljenu onu, da će svi poznavaoci muzičkog opusa Gabi Novak, imati naravno svoje favorite, i to je dobro, jer,  govori nam koliko je daleko od sugestivnog onog u smislu tako je kako sam napisao i nikako drugačiije, a tu se vidi sva njegova veličina ali i poruka čitaocu kom ne servira isključivost nego i mogućnost neslaganja sa njim. Siniša Škarica je, nema tu nikakve dileme, usamljen na toj NO1 poziciji vezano za pisanu reč i diskografiju uopšte. Stoji tako ovde, da je Gabi deset godina nakon prvog Lp albuma, dakle 1970. snimila i drugi, ovog puta 30centimetarski no ovog puta za Jugoton, a na tom se našlo ukupno dvanaest stvari, te izmedju ostalih i ‘Malo riječi treba kad se voli’, ‘Bit ćeš uvijek moj’, ‘Vino i gitare’, ‘Sve što  znaš o meni’ itd. Fervel LP u izdanju PGPa RTBa je  onaj kompilacijski, a na tom je najstarija ona ’Ti si moja obala’ iz 1960. uz zaključnu onu ‘Malo riječi treba kad se voli’. Potom nas Siniša upoznaje sa svojim startom u Jugotonu i to na random mestu urednika izdavaštva iliti JEMa (Jugoton editions musicales), a vezano za sklapanje ugovora na relaciji izdavač – kompozitor. Kako sam za sobom ostavljao najveći broj stranica, kapirao sam da Knjiga o Gabi ne sadrži samo slovo o njoj nego su tu i zaokružene  (verovali ili ne) storije vezane za sve one koji su na bilo koji način saradjivali sa njom, pisali muziku, tekstove ili aranžmane, donosili inspiraciju samo, sugestije itd. Brojni su velikani jugoslovenske (ovde više hrvatske, prirodno je) zabavne muzike koji će možda sporadično biti zastupljeni u pojedinim publikacijama, ali, evo, samo zahvaljujući Siniši ovde takvi nisu zaboravljeni. U poglavlju ‘Dueti i vokalne suradnje’ autor iznosi da je Gabi 1959. godine zabeležila prvi takav nastup i to na Opatiji sa Ivom Mavrincem, članom onovremeno popularnih Grobničkih slavuja, a potom i sa Markom Novoselom, Tonijem Kljakovićem, Kemalom Montenom a tu su i Vice Vukov te ponajviše njen Arsen. Ovde bih istakao autorovu nevidjenu istrajnost u potrazi za snimkom Gabi & Arsena ‘Ti u mom životu – You In My Life – Tu nella mia vita’ sa festivala u San Remu, a godina je 1973. u izvodjenju Wess & Dori Gezzi, a potom , nakon tog i traganje za autorom prepeva, uz predubedjenost da je isti napisao t(k)o drugi do Arsen. U predzaključnom onom, poglavlju ‘Popevke i popijevke’ autor se ponajviše bavi krapinskim Kajkavske popevke festivalom i nastupima Gabinim na tim, gde se po prvi put javlja 1969. sa stvari ‘Otišel je’ (ista je na singlu sa Duga je duga noć), ali i naredne godine sa ‘ I naj hitre prejti’. Tu su sve njene popevke, a stoji da je pomenuti festival neopravdano nekako potisnut u drugi plan ili minimiziran sve vreme svog poluvekovnog trajanja, no Siniša tu nepravdu ispravlja, naravno koliko je to moguće. U fervel poglavlju ‘Stil zvani Gabi’, piše Siniša da je ona u našim očima bila prava američka zvezda, uporediva sa Peggy Lee, Doris Day ili Helen Merryll te da mu je do dana današnjeg ostala nepromenjena. Način na koji se drži, sam izgled i ono kako peva je ugradjeno u višedecenijski njen samo stil. Na koncu, u ovom ispraznom vremenu, kada je teško naći razlog za radovanje (izuzev ovakvih naslova), iluzorno je očekivati boljitak jer, taj se i ne nazire, a opet, u verskoj utopiji tražiti utehu i ne mogu svi, ostaju nam tako dela neprolazna, neprolaznih velikana i autora sa naših prostora, kojih, usput, i nije ne znam koliko, tek, jedan od njih je, van svake sumnje i dokazani već Siniša Škarica. Neizmerno mu hvala na svemu do sada napisanom.

04.04.2021.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.