Књига Давида Кецмана Даке објављена у Будимпешти

    УЗВИШЕНИ ГОВОР ДУШЕ

Наспрам дрвета које светли“ назив је нове књиге прозе Давида Кецмана Даке, песника, прозног писца, есејисте и књижевног критичара који живи и ствара у Сомбору. Дело је ових дана објављено у Будимпешти у издању Задужбине Јакова Игњатовића.

На страницама ове књиге налази се сто и једна кратка лирско-медитативна прича, а доминантна је прозаида остварена на начин којим се овај аутор поодавно издвојио у савременој српској петској прози, о чему, иначе, сведоче и књижевне нагараде освојене последњих неколико година за прозна остварења која су, иначе, заступљене и међу корицама управо ове књиге.

Дело је компоновано као прозни мозаик од девет циклуса осмишљених као девет паклених кружница. Приметан је ауторов начин осликавања доживљаја реалног и имагинароног света, формом и стилом веома специфичан и до крајности исфилтриран тако да неки бивши емотивни доживљаји и усхићења остају у сенци новог виђења и друкчијег доживљаја минуле стварности са њеним непролазним трагом у „вечном нам презенту“. Управо тако Давид Кецман Дако и твори целовитији мозаик који је сав од чежње, понајвише за оним још неоствареним, јер коначношћу све бива у јединству, све бива Једно. Сажимањем времêна у трен вечног презента, аутор прави слагалицу од јаве и снова, не занемарујући ни једно, ни друго. Тиме је и узвишени говор душе издигнут на посебан ниво.

Књига је пропраћена аналитичким поговором Верице Тадић, књижевнице и критичарке из Чачка , која, осим осталог, казује и овакав суд: – У прозаидама Давида Кецмана Даке има нечег што увек засветлуца кад аутор опсервацијама дочарава односе и емоције према најближима, попут приче о оцу Силазак у дубок сан. Увек је ту и нека посебна светлост коју  само ближњи са сигурношћу препознају. Отуда у Кецмановим причама и прозаидама  и сва та озарја, сва та места на којима видимо како се емоције и дух спајају у мост којим се лепота живота, преточена у путника љубави, уздиже и стиже до неслућених хоризоната. Непосредни је то одраз исконске потребе да се граде светлосни, непотрошни мостови љубави и пријатељства, до последњег даха, до бесконачности. А у тој бесконачности једино такви мостови и о(п)стају. Једино они спајају и неспојиво, реално и надреално, биолошко и метафизичко, трајно и привремено, људско и божанско, досежно и недодирно, тајно и јавно. Ето, тај пут је за себе и своје јунаке Давид Кецман Дако одабрао и књигом Наспрам дрвета које светли на видело изнео. Озарењем светилне душе да нас топли у време увек нечим у себи време несигурно, јер је наспрам вечно ледне таме.

          „Наспрам дрвета које свтли“ двадесет и шеста је до сада објављена књига  Давида Кецмана Даке, а трећа која је објављена у Будимпешти и код истог издавача.

Као ликовно решење корица одабрана је уметничка фотографија „Пут за Тромеђу“ Јована Ђикића, аутора из Сомбора. Цилкуси су раздвојени цртежима мр Горана Кнежевића академског сликара и графичара. Генерални покровитељ овог издања је будимешетански „ZiD Studio“.

                                                                                                Д.Д.   

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.