1.
On je bio večno mlad, siroče, bešćutan, vođen tamo gde nije hteo, bez želja, bez strasti, bez uvrede ako mu neko stane na ime ili senku. On je bio odsutan, dubok i miran, kao mrtva voda. Tuđi blagoslovi su mreškali njegovu površinu mirnu ne od spokoja,već od nezačetog greha. On je bio kao Adam, tek dozvan iz ništavila, blizak svom domu sećanjem da nije ništa i nikada ne može biti nešto, jer granica je tako tanka i neizvesna.
Sunce ga nije budilo, zvezde ga nisu čudile. Spavati kod ovaca i pevušiti noću uz vatru za njega bejaše isto.
Njegovi čobani behu drske protuve, stalno su ga potkradali i otvoreno mu se rugali jer svaki hananski ništak beše gospar za ovog došljaka.
Bojahu se njegovog strica, sposobnog i snažnog, ubice i otimača, i njegove žene nebeske lepote, zlog jezika fatalnih bajalica, bezdetne i tanke, matorog, zlog curetka.
Svi oni behu iz haldejskog Ura, velikog grada sa dvadeset i četiri hiljade duša, a okolina beše deset puta veća. Njima pustinja beše kao svet mrtvih.
Namamiše ga u Grad jer tamo behu čuda. Sećanja na Ur navrše kao bolest. Izbaciše ga iz pustinje na kapije Grada zla i smrti. Grad je sećanje na domovinu čovekovu u ništavilu.
Tako prorokovahu.
2.
Avraamov strah. Deset. Samo deset pravednika. Lot, žena, dve kćeri. Možda i dva buduća zeta, možda još neko iz njihove blizine, neka izlapela starica, neko odojče, neko iznenađenje – sve u svemu, od tolikog grada, valjda će se naći deset. Nije moglo manje. A trebalo je. Šta, Gospode, ako u tom svinjcu živi makar jedan, jedini pravednik? Hoćeš li sve uništiti ako za Tebe kuca makar i jedno srce? Malo li je? A šta ako me upita: Kad staviš zdravu jabuku među trule, šta biva? Ozdravljaju li one trule ili ona jedna zdrava postane trula? Dobro, reći ću, pomisli sa uzbuđenom hitnjom, a šta je sa mnom u ovom nesrećnom Hananu? S kakvim polusvetom imam posla otkako si me uzeo iz Ura? On će reći, a Mehisedek? A ja: Pošalji i Lotu bar jednog nađela. Ćutnja.
Spasi ga, Gospode!!!
…..
O, ne, ne, ne!!! Dim se izvija iz Grada! Niko nije preživeo!!! Taj pljusak prokletstva niko, niko ne može preživeti!
3.
Nema ih deset. Nema ni devet, ni šest, ni tri. Lot je jedini. Jedan jedini.Žena mu se odavno prokurvala, tome je naučila njihove kćeri. Vrlo su vešte u stvarima o kojima Lot ne zna ništa. Nesposoban da vidi, prepozna i shvati zlo.
One sada zavetno kaskaju za njim, kao Izrailj četrdeset godina u pustinji. Toliko je potrebno da niko živ iz pustinje ne izađe. Grešnici osuđeni na smrt hodaju ka zemlji obećanoj. Tamo gde nikada neće dospeti. Ima li zemlje obećane u koju niko nikada neće dospeti? O, ima li..?
Budući zetovi to nikada nisu postali, niti im je ikada tako nešto padalo na pamet. Mislili su da se šali. Uvek su mislili da se šali. Okrene li se, oni prsnu u smeh, devojčure ih još ohrabruju. Niko ga u Gradu nije dirao jer su mislili da je lud. Bezazleni šaljivdžija. Onaj koji veruje samo u jednog Boga. Jednog, a možeš bezbroj! Ko se još tako loše trampi!?
4.
Kćeri, gnusna stvorenjca, ćutale su, od umora i straha behu se malo uljudile, pratile su njegov odlučni hod. Bežale su misleći da su jedina preživela ljudska bića.
Ovaj put nije bio potop već vatra. Prvo je Adama zatrpala zemlja, zatim je Noje preživeo potop, onda je Lot preživeo vatru. Na kraju će sve dah Božiji da oduva, a poslednjem pravedniku, kao i prvom svom stvorenju, udahnuće Duh života.
I tako u krug. Valjda. Jao nama, ako se sve na nas vraća! Tako su mislile. U krugovima.
Sve je dosadno. Grad je razbio krug. Onda je nešto razbilo Grad. Zar i to nije neko kruženje?
5.
Cure će ga na kraju napiti. Trezni neće moći da legnu. Od kamenja ne bivaju ljudi. U mrtvom snu od pića proradiće neka podzemna strast. Bez strasti nema spajanja. U gresima rodiše nas naše majke.Uništen je Grad koji je svoje posetioce poznavao na ulicama.
Nudio je tom Gradu svoje kćeri za anđele koji su došli da ga spasu. Bilo im je muka što ih trampi za te prostakuše. Ali, znali su da voli te cure, da daje ono što mu je jedino drago, da ne zna šta čini.
Gomila je urlala i tražila da pozna anđele. Niko nikada nije silovao anđela. Strast ih je obuzela maštajući o neviđenoj neprirodnosti bluda. Nije bilo čoveka, žene, deteta, starca koji nije vrištao iza tih vrata! Kada je izašao, hteli su da ga rastrgnu. Anđeli su ga jedva uvukli u kuću.
Vikao je, molio ih, preklinjao, nudio svoje kćeri pomislivši da su nevine. To je masu još više razjarilo. «Šta! Nudiš nam te kamenjarke koje smo do besvesti, njihove i naše, toliko puta poznali!»
Žena je ćutala i tražila zgodan trenutak da pusti rulju u kuću. Pogled anđela nije slutio na dobro. Pisalo je: bićeš stub soli. To ju je sasvim paralisalo. Iznenada začu glas svog dragog kamilara. Zvao ju je po imenu.
I molio: Otvori!
6.
Setila se prvog njihovog spajanja među kamilama na pojilu. Tiho su režali od strasti, pokreti behu laki i neprimetni. Behu tupi od slasti i znoja. Kao kamile.
Nemoćna pred sećanjima, ona jurnu na vrata, ali tada strašno blesnu i svi pred kućom oslepeše. Krici straha zavladaše nad onima od strasti. Slepu decu gazli su njihovi slepi roditelji. Strah nepojamni rastrezni ljude. Prekasno. Anđeli behu tu samo zbog njega. Napuštaju Grad u hitnji i nevoljno.
Lot je voleo Grad. Kao teška sećanja na Ur. Grad koji nije napustio, niti mu se ikada prepustio, bio je njegov, kao što su njegovi bili dani tuge i samoće. Onako kao što čovek biva prisan s nesrećom i baksuzom. Pratioci blagoslova.
Zar da se ne okrene? Anđeli se ne osvrću, Bog Koji ih je stvorio takođe. Osvrću se samo smrtnici zbog smrti, u smrti, za smrću.
Za sobom je ostavljao veliku smrt i tugu. Kao Noje u utrobi svog velikog broda.
Njegov brod su predeli ispred njega.
Iza njega više nije bilo ničega.
7.
Žena čuje glas svog kamilara: Kamilo moja! Tepao je milujući njene dojke. Mesec je tiho stenjao s njima, kamile su izbacivale balegu. Dođoše i drugi kamilari, uzeše i nju i njega, a strast ne bejaše sramna jer zaboraviše na sram odavno.
Kamilo moja! Stani, osvrni se! Ona čuje glas svojih slasti, jedva nešto čujno podseti je na muža. Lot je veliki čovek. Veliki pravednik. Rodila si mu kćeri i on će te zauvek iskupiti. Videla si anđele, sećaš se njegovog strašnog strica, pobednika kraljeva. Videla si slepce i grad koji umire. Čula si huku propasti i krike prokletih. Omirisala si sumpor koji pljušti s vatrom. To je pakao, draga moja.
Kamilar zapeva tužno i duboko: Kamilo moja! Među kamilama na mesečini među grbama i sapima saznala si šta je sreća. Na užeglom pojilu gde je voda mlaka i gde miriše na kamile, gde noćni insekti sišu lepljive sokove pola i znoj, gde su kamilari topli, a njihova tela traže i pronalaze kako da se spoje s tvojim na načine za koje nisi znala da postoje. Na mesečini među grbama i sapima saznala si kako sreća može biti velika, jaka i nema – kao mesec, kao kamile.
Ona se okrenu, suze se osušiše.
Osta isplakan stub soli.
8.
Starija cura uze da glumi odsutnu majku. Najpre izmlati mlađu sestru kada otac bejaše na vrhu kamenog brda u nadi da će videti još nešto osim pustinje.
Tek da se zna koja je glavna. Anđeli ih behu napustili. U pećini goraše vatra kao među Adamovim potomcima u prvim danima prokletstva.
Cure crtahu u pećini kamile, majku veliku kao mesec i nesuđene ženike. Veštine potopljene s Kainovim potomstvom vratiše se lako. One noći kada starija leže s ocem behu oboje pijani, a mlađa, uzbuđena od plamena i vina, nacrta kamile i mesec.
Narodi koje začeše tih noći mirisnih na sumpor, vino i smole pustinjskog bilja postaše zauvek sa smrću bliski. Samo korak do večitog prokletstva. Blagoslov tako krhak, tako uslovljen, tako bolan. Kao žalac u meso.
Kao suzdražn krik.
9.
Lot, jedini pravednik u Gradu greha. U svetu greha
Jedino svetlo, a vođen kao slepac. Opravdan jer sam bejaše niotkudan, bešćutan, vođen voljnom silom jednog moćnog starca kome starica-nevesta rodi prvo zrno peska morskog.
Narodi meseca i kamila se umnožiše. Pamćahu noći pod zvezdama, tela oca i kćeri, vino, znoj i sapi, noći tamnije i sjajnije od očiju punih slasti.
Pesme im behu čudne i tople, kao pojila u pustinji.
Kao mirisi što se žudno piju dok iščezavaju u večnoj noći.