Збирка прича Јелене Гавриловић “Преслица Џидовке девојке“, која се појавила пред читаоцима, зачудна је збирка. Она поседује и романескне елементе највише изражене у томе да су Џиди главни јунаци ових прозних целина и да фабула има одређене географске оквире у којима се они крећу. Због тих скромних додира са формом романа, ову прозу бих ипак дефинисао као збирку приповедака.
Зачудно казивање – синтагма која може да збуни или иритира читаоца, поготову што у данашње време мало тога може да нас зачуди, изненади, прене. Међутим, када отворите корице и уђете међу редове ове прозе, видећете да зачудност уопште није прејак термин за оно што почиње да се одиграва пред очима читалаца.
Ипак, прво бих истакао предговор Јелене Гавриловић. Када аутор сам напише предговор, који може шармантно да се зове и „реч унапред”, а неки тај предговор у теорији књижевности пореде и са громобраном, онда схватамо да је књижевницу сасвим озбиљан разлог приволео да га напише. Пошто оно што следи у даљем тексту има изузетно иновантну тематику, надасве занимљиву и углавном тешко упоредиву са оним што је о овоме писано на српском језику, бива нам јасно због чега је предговор неопходан. Џиди или Џидовци, како их називају у предањима црнотравског и власинског краја су древни оријаши џиновског раста. Оно што је посебно интересантно у њиховој телесној грађи је да немају колена, а прелом бедрене кости за њих значи сигурну смрт, јер се она не може излечити. Ако би се мало замислили над овом констатацијом можемо извући закључке, додуше веома произвољне и на „дугачком штапу” да ови оријаши по томе што се не савијају и не „коленче” подсећају на народ какви су некад, у једном периоду своје историје, били и Срби. Јелена Гавриловић је у свом предговору из различитих углова – легенде, фолклористике, историје, религије, фантастике, па помало и филозофије осветлила главне јунаке и њихову свакодневицу, обичаје и територије на којима су они живели.
Наслов Јелениног предговора гласи: „Црнотравски Титани или легенде о Исконском Човеку.” Синтагму „Исконски Човек” књижевница користи као „капију” за отварање једног веома широког „портала” кроз који пролази читалац. Тај исконски човек, Џид, био је најближи природи (од храста рођен и у смрти му се поново враћа), духовно „невин”, неискварен, добар. Због њега није било потребно писати десет Божјих заповести, али било је потребно за оне који су дошли после њега.
У песми „Краљевић Марко и Џидовка девојка” (коју ауторка наводи у предговору, а која постоји и у писаном облику и може се наћи на интернету – где пише да се налази у збирци Хрватских (sic!) народних песама које је сакупила и издала Матица Хрватска – ово нема везе са песмом и Џидима, али нам показује како је Марко заправо хрватски народни јунак) читаоца може да збуни, да тако кажем, временска дисхармонија. Џиди су постојали још у освит цивилизације у горе наведеним крајевима. После су гледајући хронологију из ауторкиног предговора дошли Латини, а касније словенска племена. Познато је када је живео Краљевић Марко. То је било време када су Џиди одавно нестали. Физички сусрет Марка и Џидовке девојке (као и свих оних са којима се Џиди сусрећу) није био никако могућ. Због тога све те сусрете преносимо у раван легенде и фолклора. Морамо се окренути према машти, замислити да је Џидовка девојка могла бити вила Равијојла. (Ако би хтели да будемо максимално прецизни, и дотичну вилу је Марко могао срести само у равни легенде.) Можда су термини „мизогинија” и „фемицид” у овом случају прејаки и непотребни, јер се Марко уплашио џиновске жене која је носила топуз у рукама и убио је не због тога што је била жена, већ потенцијални и опасни противник.
Најзад после свих ових неопходних разматрања стижемо и до самих казивања. У књизи их има деведесет пет заједно са басмама, мушким и женским песмама и бајалицама, белешком о аутору и речником непознатих и мање познатих речи. Још док сам читао ове приче – а можемо их назвати и легенде заоденуте фабулом, пали су ми на памет Веселин Чајкановић, Мирко Милојковић (свакако да има још аутора који су обрађивали сличну тематику на балканским просторима, као и два горе поменута аутора) и Френк Херберт. Веселин Чајкановић је у пет књига обрадио српску фолклористику – почевши од српског врховног бога, старих српских религија и митологија, па до речника народних веровања о биљкама. Мирко Милојковић је објавио књигу „Легенде из наших крајева”. Оба ова аутора у својим књигама имају додирних тачака са прозом Јелене Гавриловић, највише у областима веровања и легенди. Френк Херберт је амерички писац научне фантастике који је најпознатији по роману „Дина” (Dune), односно Пешчана планета. Њега спомињем овде из једног сасвим другог разлога: премда се његов роман бави сасвим другом тематиком има једну врло битну заједничку особину са књигом „Преслица џидовке девојке.”
Херберт је у свом роману „Дина” измаштао пешчану планету Аракис на којој живе џиновски црви. Наредни корак му је био осмишљавање еко-система у коме скоро уопште нема воде. Домороци имају специјална одела да не би изгубили ниједну капљицу телесних течности. Имају свој систем исхране, специфичан начин живота. Своју историју, религију, богове, баве се и магијом. Једино на Аракису се може наћи „меланж” – најтраженија дрога о којој пише Херберт. Због тога имају и приличан број непријатеља.
Слично је Јелена Гавриловић, попут Френка Херберта осмислила и измаштала (додуше на подлози и потки легенди из Црне Траве и малобројних записа из народних песама, бајалица и басми) цео један зачудни свет (можемо рећи чак и универзум) својих јунака и јунакиња. Не постоји ни један сегмент из области земног и загробног живота који она није осветлила и презентовала читаоцима. Маестрално измаштани свет из кога избијају боје, чују се звуци, плач смех и јауци, из кога се шире мириси и боје, личи на пагански олтар који као да је завео саму књижевницу док је писала о њему, а завешће и чврсто везати уз себе и читаоца својим чарима и аутентичношћу. Свет који је Јелена измислила и осмислила почео је у књизи да се магично отвара, надграђује, потчињава основним законима природе попут нама познатог, реалног света, и самим тим је добио на аутентичности, те га ми прихватамо као истинит; почињемо да волимо те Џиде и Џидовке као наше истинске претке, који су можда доиста то и били.
Све је ту. Цео један свет који је давно склопио очи и преселио се у легенду, стао је на непуних триста страна ове књиге. Почевши од два најчешћа џидовска поздрава при сусрету: „Саплет те заобиш’о” и „Дабогда се не саплео.” (Имајмо у виду да су ови поздрави условљени џидовском бедреном кости, чији прелом код њих углавном изазива смрт.)
Ту су њихове богиње и богови. „Ђоре”, „Маре”, „Растан”, „Мокуша”, „Мума Падури.” Њихови велможе и владари. Већ окрњени, али још постојећи матријархат: увек je tu „Баба”, али главну реч ипак води ‘арамбаша’. Старост је категорија која се поштује у њиховој заједници и малтене додирује са вечношћу. „Стара сам, врло стара. Као заветно дрво. Памтим оно што је из сећања камена излапело. Тако се код нас каже.” Постоји и „гробни мираз” за њиховог подземног бога. Као што им је и живот био, тако је и смрт епског карактера. „А када умре Џид, прислоне га уз Растана. И главешина џидовски каже: ’Храст си, у храст ћеш се вратити! Расти до Растана, гром те убио!’ А остали понове углас: „Гром те убио!” Тако Џидови поново урасту у оца свога, Растана, и изџикљају из ногу његових кад ојужи, кô изданци вижљасти.” Страсти и ватре тела такође су нашле место у овој јединственој прози. „Стојећи ме и узе, отпозади, као што чине Џиди, тако ми рече. Јер је једино поглавар њихов имао право лећи док љубав води. И то тако што га други на земљу полегну. Они, канда, не савијају удове.”
Јелена Гавриловић је у овим приповестима, или роману у фрагментима, комбиновала различите, из народних песама и прича, већ познате мотиве и догађаје, као у причи „Када су Џида звали да зида Скадар на Бојани”, „Немушти језик”, „O Утви Златокрилој” и сличним. „Хтедне ли који Џид задобити језик немушти треба да држи црнога коса у устима читав дан, не пуштајућ га ван ни колико да презалогаји штогод. Уста треба да отвара тек колико да птић зрак узме. Остало време нека ћути. Има и оних који веле да немушти језик удељује цар змијски по вољењу својему, и то тако што ономе који му омили или га чиме задужи пљуне на језик. Но, то су само пусте тлапње, бапске приче: Где ће онај који гласа нема језик удељивати?” Фино нијансирајући своје приповедање она је у већ знано и познато, унела зачудно и скоро непознато – џидовску страну приче.
Врло је тешко наћи књижевни или неки други модел са којим би се, изузимајући напред наведене књиге, могла упоредити ова књига, не само из угла фабуле или фолклора, већ из угла свеукупности једног животног система. Не би то могао бити ни Борхесов „Алеф” због специфичног угла преламања. Пре би то била Рубикова коцка. Дакле, приђите овој књизи као некој врсти Рубикове коцке и уживајте у пуноћи њене комбинаторике и склопу свеколиког староставља.