( svaka sličnost je namerna)
Izvukoh tu pripovetku Andrićevu, valjda me podsvest odvela do nje, i krenuh sa čitanjem.
„ Prvi put u životu on može da govori slobodno, bez računa i obzira, da glasno mašta, da prostire i razgleda sve ono što iskopa iz sebe. I to je slatko i zanosno, kao da govori celom čovečanstvu, a sigurno i poverljivo kao da ga kazuje nemoj, crnoj zemlji. Tek sa ovakvim slušaocem vidi čovek sam sebe, šta je i ko je, kakav je i koliki je, šta sve zna i ume, može i sme.“ On, Andrija Zereković.
A ona, Anica, žena mu: „Možda to i jeste prava, velika i potpuna ljudska nesreća, kad je čovek nem od gađenja i ukočen od stida zbog onoga što drugi sa njim čine, tako da ne ume i ne može da brani svoje pravo, nego mora, pored toga što je žrtva, da uzme na sebe i izgled krivca.“ Ivo Andrić, Znakovi, Prosveta Beograd, 1978., pripovetka „ Zlostavljanje“
Na Filozofskom u Novom Sadu izbacuju one što znanjem kroz život idu, silom ih, kao ovce, ganjaju po ulicama, u zatvorima ih lome i izdajicama ih nazivaju, sa svojih glasila bljuju mržnju i lažu, lažu i viču, verujući da će vikom sakriti svoje zle poslove i posliće, a neće. Kao što nisu sakrili čadore bele jer su mnogi mutni stanovnici postali uočljivi u toj belini i mladim ljudima na fakultetima dali snagu da ne daju na svoje profesore, da se bore za istinu i pravne norme. Osetljiva sam, malo više, kad je u žiži moj fakultet. Kao da čujem i vidim svoje profesore kako nas prekorno gledaju. Znanje smo sticali od najboljih. Zlostavljanje gledamo i živimo. Smemo li tako lako zaboraviti lekcije!? Smemo li zatvoriti oči dok u Valjevu pucaju kosti maloletnom detetu, ili u Beogradu, Nišu, Novom Pazaru !? „ Nemi od gađenja!“
„Draga moja drugarice“, počinje svoje pismo moja školska, “ odmah posle naše priče i podsećanja na nezaboravne časove kod naše prof. Jovanke Mihajlović, zaželela sam da ti o ovom pišem. Neću biti kratka, mada poštujem tvoje insistiranje na kratkoj i jasnoj rečenici. Pričale smo o Andrićevoj pripoveci „ Zlostavljanje“ i o našoj zlostavljanoj mladosti u ovoj zemlji u kojoj živimo svoju starost. Moja priča, nažalost, može se staviti pod isti naslov. Nisam mogla o tome telefonom, nije zgodno. Već nekoliko meseci trpim zlostavljanje u zgradi gde živim već četrdeset godina. Nikad nisam imala nikakve konflikte sa komšijama, nikad. Dugo sam već udovica, deca su davno otišla, sve ti to znaš, a pišem ti poznate činjenice kako bih odložila prelazak na ono što me nateralo da sa tobom podelim ovo zlo. Iznad mog stana ima još dva sprata, i momak koji živi iznad je uvek bio divno, kulturno, pametno dete. Završili fakultete i on i stariji brat, roditelji otišli negde na selo, stariji brat se oženio i živi sa porodicom, ne sećam se da je nekad posetio ovog. Sigurno je i kod vas krenulo pretvaranje tavanskog prostora u stambeni pa ti neću saopštiti ništa novo. Elem, momak sa stanom iznad mog stana bude gubitnik u nadmetanju za prostor i tada krenu sva moja muka. Svi smo mu bili krivi! Častio nas je raznim epitetima, bio neprijateljski naoštren prema svima, a posebnu prema porodici koja krenu sa radovima. Počelo je tako da je neko lupao u sred noći, po tri puta nekad, lupao snažno i besno, budio me iz prvog sna, onda skoči pritisak, tutnji u ušima, srce zaglavi u podgrlce, znoj me oblije, i nema sna. Oni ispod mene poprilično gluvi, ne žale se, poneko se upita u liftu, zna li se ko to lupa, odgovor ne stiže, ja onda počnem da vičem iz sveg glasa, vičem ne znam kome… Jedno jutro upitam njega je l’ čuo i zna li možda… Drugo moja, kad je počeo da sikće, stotine reči u sekundi, optuži mi mrtvog muža da ih je trovao pušenjem, da su im zavese bile uvek crne, reče i da su mi sve slavine pokvarene, da voda uvek šišti, reče još svašta… i odade se kad ponovi moju rečenicu „Ko si da si, normalan nisi kad lupaš u pola tri noću“, zanemela, ništa ne uspeh reći. Deci ne saopštavam novosti iz zgrade, sramota me, ej, uskoro ću imati osamdeset, pa ipak sin saznade, iznad našeg stola dok smo ručali, nezadovoljni i ogorčeni momak lupao je kao da je na bojnom polju, puštao vodu da šišti kao Nijagarini vodopadi, psovao majku svima, sve nas zvao govedima i optuživao da smo mu uništili život… Pitao sin otkad je ovo ovako, nešto sam mu rekla, ne znam šta, čulo se iz gornjih stanova reagovanje, moje dete đipi na vrata i odjuri gore, čujem ga kako govori da ide da ga pita da li može nekako da mu pomogne, ne bi dijaloga, bi sto reči u sekundi, i onda čujem svog sina kako lupa u vrata na koja je došao da pita kako da pomogne… kad eto ti tri policajca na moja vrata. Mladi, lepi, kulturni. Ni nalik onima što nam prebijaju mladost. Saznadosmo da maltretiram „mladog Vertera“ neispravnim slavinama i da moj sin nije smeo „da ide u njegov stan da mu preti“. Sin je već bio otišao. Jedan državni čuvar reda pregleda sve moje slavine i dade nalog drugom da upiše da su sve u redu, utom se javi sin pa popričaše i sa njim, odbiše sok, kafu, kolač, na dužnosti su, našalih se „da sam, eto, i to doživela u svom veku, ja učiteljica sa toliko izvedenih generacija.“
Nisam ni pročitala poslednje rečenice, pozvah je. „Je l’ se promenilo šta?“ Čujem je skršenu, tihog staračkog glasa punog zakočenih suza kako govori da je još žešće, još žalosnije, još jadnije, da je ona kolateralna šteta, da je njoj njega žao, da se nada da će se sve smiriti, a ako potraje, otići će iz stana u garsonjeru koju je sin nasledio od bake. Onda dodade da su joj to savetovali njeni doktori koji zapažaju da joj je zdravlje dobro osetilo tu kaubojštinu u zgradi. Tešeći je podsetih je na ono Dositejevo, Naravoučenije: Tavani neka ostanu tavani!
Danima mislim na svoju bespomoćnu drugaricu. Na starost i nemoć, na bolest i jad. Koliko li je uznemiravanja i besmisla oko nas!? Počela sam češće da je zovem i da se trudim da je zasmejem, da pričamo o školskim danima. Pokazaše se lekovitim. „Spavaš li, Daro?“ „ Spavam, spavam, nastavniče“, beše na ekskurziji na Zlatiboru. Onda, „Vuk se u Beču oženio Anom Karenjinom“, biser iz kontrolnog, zatim funkcioner koji mi traži da mu napišem jedan test, pa da pošalje na lokalne radio-stanice kako bi se pomoglo jednom radniku, izvlačim iz sećanja smehotresne situacije i obe to činimo svaki sledeći put. Svejedno, drugarica više nije na staroj adresi. Zlostavljači se lako ne gase. Starost je, pak, laka meta.
Ima tih zlostavljača! Namnožilo se. Uzmimo trgovce i ponuđače. Čega? Svega i svačega! Što pametniji telefon, to više davitelja! Bavi li se iko ispitivanjima tržišta? Aman zaman, ne kupujem ništa preko telefona, ne brinem ko se od koga razveo, ko je koliko smršao, ko je bio na kojoj destinaciji dalekoj i egzotičnoj, nemam društvene mreže, ne zanima me kocka i spinovi, pa mi je smešno što taj „pametni telefon“ svakog meseca izveštava koliko sam sati šta čitala, koliko bila na kojoj „atresi“, rečnikom baba Danilke, i gle čuda, brine što „aktivnosti u toku spavanja nisu zabeležene“!? Orvel je mala maca! Brinete se što ne znate koliko sati spavam, a ne brine vas otkud tone i tone droge na seoskom domaćinstvu, ne boli vas krah Pete beogradske gimnazije i medijska zvezdica na čelu takve obrazovne ustanove, i ne brinu vas oni što takvoj dodele najveće priznanje, ne stidite se što Jovinu gimnaziju u Novom Sadu bruka direktor dok na kolenima satima kleči pred zbunjenim sugrađanima i još zbunjenijim svojim učenicima!? „ Nemi od gađenja“, andrićevski surovo precizno. Novak Đoković, javlja mi drugarica, izmeštena iz svog rama, kaže „ da pravda i istina uvek pobede, i da narod Srbije mora da istraje“, i dodaje da i dalje ne može da spava, tutnje udarci u glavi nesmanjenom snagom iako je gluva noć i jeziva zimska tišina. Andrija Zereković počinje svoj 7.769 nastup na 1.890 kanala, i objašnjava kako u pozorištima niko ne zna svoj posao, niko! Pre toga, pohvalio se patrljčićom olovke kojom piše već sedam godina. Kakav je to domaćin, ej!
Kosa Pakuševskij 