NARODNA BIBLIOTEKA PRIKAZ:
VUK KARADŽIĆ ŽIVKO IVKOVIĆ
VELIKO GRADIŠTE PROZAONLINE
2026.
Odmah i u startu ću napisati da su naslov priredili Milena Dimitrijević i Igor Mišurović te da su u zaokruživanju ovog sjajnog naslova svoj doprinos ponajviše pružili Nikola Ćirković, Stojan Paljić Pala, Miroslav Petrović itd, što bi rekli više od dvadesetoro njih, te da se ovde zapravo radi o grupi autora koji su dali sve od sebe u ispisivanju stranica ove lokalne ali od izuzetnog značaja storije o rokenrolu u Velikom Gradištu. I sve je ovde zasnovano na prisećanjima tih, brojnih autora, tako da prvi od njih Slobodan Paljić kreće od 1966. godine i formiranja VISa El Sopremo, koji je repertoar zasnivao na uglavnom beatrock stvarima te dekade ali i žešćem zvuku iz poznijeg perioda te. Nažalost, čovek se ne seća punih imena i prezimena članova pomenute, te tako tu uglavnom figuriraju nadimci, ali dobro, priča je bitna, tako da su tu prvu gradištansku (po njemu naravno) činili Mile Šuša na saksu, Zela na gitari, Popaj na bas gitari te Bora Milić koji je imao zaduženje bubnjara, a stoji da su svirali do konca 1970. godine. Startna ova, uvodna storija vezana za drugu polovinu šezdesetih pleni umnogome, skreće pozornost obzirom na vreme kada su mladi u urbanim sredinama maštali kako će jednog dana postati fudbaleri vrsni, veliki glumci ili će formirati sopstvenu rocknroll grupu po ugledu na američke one ……Potom imamo VIS Dobri dečaci (Zoran Zdravković za klavijaturama, Džaga za bubnjevima, te Mikica Stojković gitarist, a tu su i VIS Demoni (Milan Selić bas gitarist, Čonja za bubnjevima, te potpisnik ovih redova Slobodan Paljić kao solo gitarist i vokalni solist). Ubrzo menjaju ime u Grupa 5 (Mile Mrna na saksu, Popaj na bas gitari i naravno Slobodan Paljić solo gitara & vokalni solist a što čini taj uvodni deo startne rock slagalice u Gradištu, mada se autori tih i nisu ne znam koliko pretrgli u iznošenju onih najbitnijih detalja, podataka vezanih za repertoare pomentuih grupa, prostore i organizaciju koncert – igranki tadašnjih. Po mojoj evidenciji radi se o dvadeset i osmom gradu u Srbiji koji je, evo, dobio pisano svedočanstvo o urbanoj rocknroll sceni u svojoj sredini (tu ubrajam i dva sela sa objavljenim biltenima odnosno pisanim svedočanstvima vezanim za rock history, a radi se o selu Botoš opština Zrenjanin te Bavaništu u opštini Kovin). Zatim dolazimo do grupe Gemax formirane 1972. a pozicije u toj su zauzimali Milivoj Rajčević za bubnjevima, Slobodan Paljić gitarist i vokalni solist te izvesni Šeki na bas gitari. Svirali su bez izuzetka uvek pred krcatom salom, popularnost članova sastava je bila na zavidnom nivou, potom im se nakon godinu dana pridružuje Mira (Sejina !?!?) kao vokalna solistkinja. Ovde dolazim do kratice ili skraćenice VGSK koju pamtim kao klinac, a što je jednako Velikogradištanskom sportskom klubu valjda. Do neizbežnih personalnih promena u Gemax ekipi dolazi nakon izvesnog vremena, a te se ogledaju u odlasku Šekija kog na poziciji basiste menja Miško Kliser, da bi Rajčevića smenio Dragan Lazić. Imamo i grupu Suze, mada je ta istovetna onoj Gemax ekipi ali uz pojačanja izražena u dovodjenju Miška Suska, Vladimira Manojlovića te vokalima Mirom i Kondžom, a brojne nastupe beleže u Hotelu Srebrno Jezero i tako sve do 1987. godine. Dolazi se i na ideju o formiranju profesionalne dancing družine pod imenom Trend koja je i realizovana, te maksimalno usvirana i uvežbana tako, nastupa po brojnim hotelima, mahom u Srbiji i Crnoj Gori, a potrajali su do 1991. Ima reči i o grupama iz okolnih gradova, poput Passengers iz Golupca koja je aktivna i danas, a ponajviše su zastupljeni na moto skupovima te kod bajkera uživaju znatan ugled. I to je storija Slobodana Paljića. Imamo kraću storiju Dragana Petrovića (uža specijalnost džez) više studijskog muzičara sa komponovanih blizu pet stotina songova kojih nema na oficijelnim izdanjima poznatih diskografskih kuća (izuzev na you tube kanalu Gaga Music Studio) no i dalje deluje neshvatljivo, začudjuje da se čovek nije oglasio niti jednim barem studijskim albumom, fizičkim izdanjem kako to već popularno ili u žargonu kažu. Nenad Manojlović u svome tekstu ovde iznosi kako je pank praktično način življenja te muzički pravac koji je pratio taj, a predstavljao je eksploziju pobune i energije sa čim i ne mogu u potpunosti da se složim jer, pankrok po obimu onom nije ni blizu maspoka za razliku od hipi pokreta i rokenrola koji je pratio taj jer je isti osvojio i pokorio svet, dok je prvopomenuti delovao i osvajao samo pojedine grupacije mladih. O tome su ponajviše pisali američki muzikolozi Grejl Markus, Rej Robertson …. koji su govorili (pisali kako god već) da je pank antimuzički pravac te da je novi talas besmisaoni pank. kao i da su diskografske kuće smislile novi talas jer, punkrock nije ispunio finansijska očekivanja. U Londonu se pisalo da je pank egzistirao sve do prvog koncerta grupe AC/DC, da bi nakon tog zauzeo marginalnu jednu poziciju i samo delimično se javljao, ali da je doživeo neku masovnost poput hipi pokreta, nije ni približno naravno. SFRJ je nezvanično slovila za državu zapadnog bloka ili oazu izmedju oba, kako god, a sve što se dogadjalo u Londonu, San Francisku, Njujorku, Parizu i drugde se trenutno reflektovalo na našu sredinu ili scenu kako god, te se isto dogodilo i sa punkrockom. Pa ipak, osamdesete su nesumnjivo dekada Riblje Čorbe, Kerbera, Atomskog skloništa, Divljih jagoda, Galije, Vatrenog poljupca i brojnih koji su prodavali milione kopija svoih albuma, a za panknovotalasne se može reći kako to ni jednoj nije pošlo za rukom. I to je fakat, možemo naginjati ovoj ili onoj strani ali, činjenice su nedvosmislene. U gradu kraj Dunava imamo prvu pank grupu Kabinet 05 (Mladjan Kocmanović gitarist, Ljubiša Jovanović gitarist, te Boris Kostić za bubnjevima) no, autor ne pominje godinu formiranja, mada stoji da je grupa nastupila u zagrebačkom Kulušiću 1980. Grupa potom menja naziv u Anemični Oliver a stoji kako je grupa bila na tragu novog ranog talasa, pa ipak, ni ovaj sastav za sobom nije ostavio tzv. fizičko izdanje albuma iako su snimili brojne one za Radio Požarevac. Autor teksta pominje i grupu Ruska salata i to je sve, nema dodatnih generalija. Piše i o smotri muzičkih snaga požarevačkog kraja na kojoj je nastupilo petnaestak grupa (Žuta nada/Japanese Whispers/Porok/Anemični Oliver …) te je tako punkrock kao muzički pravac u ovom gradu zaživeo više negoli kao način življenja. Radilo je nekoliko grupa tog usmerenja, te priredjivač, odnosno potpisnik ovog teksta pominje grupu ‘Izlazak iz kome’ a ostaje nejasno, poprilično, konfuzno ono na kom je festivalu sviralo desetak grupa iz Kostolca, Velikog Gradišta, Požarevca …, mada kapiram da se radi o polovini osamdesestih. Imamo imena muzičara iz pomenutih (Žarko Djordjević, Petar Bulaltović, Vasa Čarapa, itd) ali, ostaje taj osećaj nedorečenosti u smislu godina dešavanja pa i prostora, naravno, jer, lokalcima to nije sporno, ali za nas čitaoce to ostaje enigma. Zanimljiv je nastanak imena grupe Anemični Oliver, a stoji da je odredjena družina sedela na klupi ispred kuće Vojkana Lazarevića te da su preko puta ugledali bledog, mršavog gotovo preplašenog klinca, te su se tako reći prećutno saglasilii da grupa ponese ime Anemični Oliver. Zanimljivi detalji iz prošlosti tako, ostaju zauvek u sećanjima, pričama te zvuku koji nikada potpuno ne utihne, piše Goran Radovanović. Negde sam pročitao, samo su snovi iz detinjstva i odrastanja večni… Imamo potom kraću storiju naslovljenu sa Kafe Nered, a u toj o bezimenom, nenaglašenog imena čoveku, no, svak ko pročita tu, a upoznat je sa nj. radom te izgaranjem za gitarjadu la(h)ko ukapira da je reč o Miroslavu Miki Petroviću NO 1 čoveku gitarijade, čoveku koji je uložio sebe u proteklih deset godina egzistiranja iste, a to, da li je nj. zdravstveno stanje nakon svih tih napora ostalo nepromenjeno, zna samo on. Storija Mala Pipa donosi redove o toj (Nenče, Kaja, Goran, Anton i Timpanes) i samo jednom nastupu grupe i Sulfinu konstataciju da se zapravo nikada ne zna kada će ova ekipa ponovo na steJdž. Priča o heroju VELIKOGRADIŠTANSKE GITARIJADE, već pominjanom Miroslavu Petroviću ima zapravo svoj epilog u ovom naslovu Kafe Nered. Sulfa ovde zaključuje sasvim objektivno kako rocknroll zapravo i nije samo muzika nego zaraza a što je van svake sumnje fakat, i ta je dijagnoza ustanovljena poodavno, ali se za lekom još uvek bezuspešno traga. Nosiš rock u krvi sve dok hodaš, i to je tako, sa svojih sedamdeset i pet godina mogu samo da potvrdim njegovo razmišljanje. Intrigira storija Rokenrol škola koju potpisuje Svetlana Jevtić, a vezano za žureve u osnovnoj školi poslednjeg petka u mesecu na kojima su svirali lokalni sastavi (grupa Limburg itd). I sve tako do starta devedesetih, s tim što bi ono autorkino ‘da deluje što više buntovnički’ preveo na ‘u skladu sa svetskim rock i modnim trendovima’. Neke potrebe za protestima u osamdesetima i nije bilo, mahom su svi živeli u najmanju ruku pristojno. A to što se inima ‘pristojnost’ nije svidela, šta da se radi… Svetlana Seka Jevtić se priseća odlaska na Yu Metal Attack 1989. u Novom Sadu, druženja nezaboravnog te oduševljenost grupama koje su nastupile a što se nekako ureže, ne da izbrisati, tek, dok je živ čovek se priseća tih dana, dana kada se živelo za rocknroll. Nažalost, danas se živi za telefon, računar i nema ne znam kakvog druženja … a imamo i nastavk iste vezane za ZAJEČARSKU GITARIJADU 1993. kada su u takmičarskom delu pobedili Bjesovi iz Gornjeg Milanovca i to jednoglasno i po odluci žirija te po vrisku decibelnom onom publike, a što se i ne dešava tako često, više je izuzetak …
No, Bjesovi sa Marinkom su već tada nagovestili kako neće igrati podredjenu neku ulogu na domaćoj sceni. Seka potom ističe i narednu 1994. vezanu za najstariju rock manifestaciju u Evropi, ZAJEČARSKU GITARIJADU, i fenomenalno druženje, isto dešavanje, petnaestak hiljada prisutnih (prisustvovao sam) te pobedničku grupu Ništa ali logopedi, grupu Kango iz Skoplja u revijalnom delu i nj. fenomenalnom gitaristi sa kojim smo ja i Miki Katanić iz Logopeda podelili big joint na tribinama stadiona FK Timok. Seka nastavlja sa svojom storijom u delu ‘Pomalo u kontri’’ i sastavu Limburg, a iznosi podatak o belocrkvanjskim grupama Sumrak i Delirium Tremens koje su nastupale u diskoteci Zelena jabuka Hotela Dunav. Predrag Pedja Jovićević piše o grupama u kojima je svirao…. Da bi na koncu zaključio …hvala svim ljudima sa kojima sam svirao, uz ono, sa mnogima od njih bih ponovo na stejdž, bez probe, a što samo govori sa koliko se ljubavi prilazilo rokenrolu, koji je uticao na formiranje ličnosti, svesti …. Miroslav Petrović ovde piše o formiranju grupe Flašers, a ističe sastav ‘Raspad čula’ te nj. svirki u Domu penzionera pa onda u Kumanu (Zadružni dom), no i navedeni su iz grupacije onih, kratkog daha, a što je karakteristika grupa pank usmerenja. Dolazimo i do grupa Čvarci te Peroncima a Miki zameram na nedorečenosti, jer, nigde godine nastupa a što, ponavljam se, oni lokalci zasigurno znaju ali ne i mi čitaoci. U delu Rokenrol sećanja se kao autor javlja Nikola Ćirković, koji u superlativu piše o Branku Rogošiću i njegovoj toj ulozi o premošćavanju jaza od potpune ugaslosti rokenrola do ponovnog stajanja na noge istog, ili u prevodu da se 1997. nije javio Rock Express Magazine ali i Metal Express Magazin te Muzčar i na koncu diskografska kuća Rock Express Records, slika današnje scene u Srbiji bi verovatno bila minorna neka, ili bi se sve svodilo na pokušajima samo, časnim više. Za Nikolu Ćirkovića alijas Nikolasa Boleslavskog autora nekoliko književnih naslova i člana grupe Nikolas Boleslavski & Ljubazni leševi mogu pisati samo u superlativu, nastupali su dva puta na gitarijadi u Velikom Gradištu, potom kao predgrupa Ribljoj čorbi, na grupnim svirkamsa sa Porokom i Mortal Kombatom. Svirao je Nikola i u grupi Strujni udar. Ispustih ono, vezano za Branka i Zorana iz Rock Expressa, najveće zapravo priznanje smo im mi verni čitaoci koji smo sa nestrpljenjem očekivali svaki naredni broj. Na oficijelno priznanje svakako da ne mogu računati jer, Beograd nikada nije mario za rokenrol velikane, uverio sam se nebrojeno puta …… uz Nikolinu crnosprejnu konstataciju ispisanu na zidu njegove sobe: SVE ĆE JEDNOM PROĆI, SAMO NIKADA NEĆE ROKENROL! Beleži Ćirković i ime svoje prve grupe – Ulazak u komu da bi u prisećanjima naveo i brojne u kojima je svirao a nastupali su i na grupnim svirkama sa The Main Nerve i PSP iz Požarevca, Deny Paul, Barflies, Definicija kretenizma, Kockari bez sreće, Protokol bolesnika …Sledi potom i pojašnjenje vezano za pseudonim Nikolas Boleslavski. Prezime je zapravo preuzeo iz naslova o grupi The Doors (Odavde niko živ ne izlazi – Gradina Niš 1993.) u kojoj stoji da je izvesno vreme Morrison radio kao glumac pod istim pseudonimom, dakle Nikolas Boleslavski. Od dvehiljadite pa na ovamo, javljaju se ‘Vučko I tri praseta’ … uz zaključak Zlatarove, da Gradište nikada neće zaboraviti njihov udeo u ispisivanju stranica lokalne rokenrol scene jer su ostavili neizbrisiv trag. Protokol bolesnika (Vučko/Pavlaka/Pera i Belan) je startovao 2004. godine. Alekandar Branković i Saša Škrbić se prisećaju nastupa u podrumu Kulturnog centra 2009. kada smo za stejdž aktere imali četiri sastava, Čvarci/Čir/Indolence te Protokol bolesnika. Uneli su u podrum i 46 gajbi piva … stvorili te neophodne uslove za dobru svirku i nezaboravnu noć te zaključak da najbolju muziku ne prave najskuplji studiji nego drugarstvo, memljivi podrumski zidovi i odlična organizacija. Apsolutno svi autori tekstova ovde imaju svoju više negoli ubedljivu storiju vezanu za odrastanje te je teško veoma izdvojiti bilo koju i reći kako ta odskače, posebna je jer, sve su zasnovane na drugarstvu i iskrenosti, a što se danas u potpunosti izgubilo. Jedan od priredjivača ovog naslova (uz Milenu Dimitrijević) Igor Mišurović iskreno sasvim i bez ustezanja iznosi zapažanja te činjenice uz sve ono što čini jednu rokenrol priču zaokruženom a što zajedno prezentuje urbanu storiju grada. Stoji ovde u delu koji je napisao da je mnogo bitno egzistiranje što više rock grupa danas, jer to bi bilo jednako samo onoj, bogatijoj i obimnijoj literaturi, svedočenjima koja ostaju. Od sto i pedesete stranice pa do konca naslova imamo karijeru grupe Dno koja je nastupila na prošlogodišnjoj gitarijadi u takmičarskom delu, da bi potom konačno stigli i do revijalnog dela na jubilarnoj ovoj 10. VG Gitarijadi …Djordjević pak, nije ispustio niti jedan detalj vezan za provod mu ekipe, mladi ljudi tek, shvatam da je taj u biti važniji, ali neke osnovne generalije vezane za prvu (istorijsku gitarijadu) ne bi smele biti izostavljene, prepuštene huku vetra… da bi tek u narednom tesktu koji potpisuje Sava Grbić došli do tih, neophodnih … Te 2016. ukupno dvadeset i jedan sastav iz zemlje se javlja na stejdžu gitarijade a pobednik je grupa The Comandos iz Smederevske Palanke. U zaključku samom, imamo raporte sa svih, do sada održanih gitarjada, nekolicine autora, I tu pre svega mislim na Nikolu Ćirkovića, potom autora iz lista Reči naroda, Milana B. Popovića te više puta apostrofiranog tima gitarijade. Izneti svoje neke impresije vezane za VG Gitariajdu koja u konačnici mora obavezno imati ono, nadmašila je brojne u većim mnogo gradovima te sa zanemarivim budžetom pregurala gotovo nemoguće. Zasluge Miroslava Petrovića Mike ostaju kao ideja vodilja drugima, uz ono, kako se izgara za rokenrol, za svoj grad. Priznanje smo mu mi njegovi poštovaoci koji visoko cenimo njegov rad, uz nadu da nikada neće odustati …. A tu su i Nikola Ćirković, Milena Dimitrijević te Igor Mišurović kao podrška.
20.09.2026.