Nova knjiga o Švedskoj

Ljiljana Maletin Vojvodić
Nostalgija za Severom# Slika Švedske u srpskoj kulturi
Novi Sad : Artprint media, 2017 (Novi Sad : Artprint media
69 str; ilustr; 24 cm
tiraž: 500
ISBN 978-86-89525-09-0

Nostalgija za Severom #Slika Švedske u srpskoj kulturi novosadske spisateljice Ljiljane Maletin Vojvodić predstavlja treći deo skandinavske trilogije (Finska-Norveška-Švedska) iste autorke, a ujedno je i jedini vodič kroz ovu severnu zemlju objavljen na srpskom jeziku.
U pitanju je knjiga sa mnoštvom podataka u vezi sa kulturom Švedske, ali i švedsko-srpskim vezama. U njoj se mogu pronaći saveti u vezi sa tim kako bolje razumeti običaje ove nordijske zemlje, saznati šta je to lagom ili fika: ali i informacije u vezi sa švedskom književnošću, filmom, dizajnom, muzikom. U knjizi se pominju Bergman, Mudison, Strindberg, Selma Lagerlef, Roj Anderson, Stig Lašon, ABBA, Greta Garbo, Rokset, Like Li, Kardigans, Muzej moderne umetnosti u Stoholmu i Malmeu, primeri antologijske švedske arhitekture, osnovni postulate švedskog dizajna, Ikea, H&M, kod nas manje poznati švedski brendovi, ali i Ivo Andrić, Danilo Kiš, Milan Rakić, Miloš Crnjanski.
Ova knjiga nikako nije vodič koji će nekome pomoći da emigrira u Švedsku, ali će svakako pomoći čitaocima da tu skandinavsku zemlju bolje upoznaju, shvate i private.
Knjigu prate originalne crno-bele fotografije a u njoj se takođe nalaze i osnove transkripcije sa švedskog na srpski jezik, navode se korisni linkovi, na kraju knjige se nalazi spisak korišćene literature.

Nostalgija za Severom #Slika Švedske u srpskoj kulturi je nastala zahvaljujući umetničkom rezidencijalnom program u Geteborgu, u kojem je autorka boravila.

Odlomci iz knjige:

***

I zaista, postavlja se pitanje, kako definisati portret jedne zemlje i njenih ljudi? Da li je priča o Švedskoj svedočanstvo o tradicionalno orjentisanim starosedeocima koji slede duhovnost svojih predaka ili je to priča o imigrantima, koji nikada neće pročitati knjigu nekog švedskog pisca i koje, sasvim sigurno, neće zainteresovati švedska istorija niti kultura.

Ne, neću se vratiti. Otišao sam još pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, već sam osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog dečaka tamo? Da, liči. I jeste Šveđanin. Moja žena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su ovde običaji. Dao sam mu svoje prezime; oca ionako nije znao. Sad se zove Arne Sretenović. Jedva se naučio da izgovori celo svoje ime. Učim ga da govori srpski. I, da vidite, ide mu od ruke, dosta je bistar. Već četiri puta sam ga slao, zajedno sa njegovom majkom, burazeru vladi u Beograd, izgovara švedski imigrant, Ljuba Sretenovića, protagonista romana Dragoslava Mihailovića (1930) Kad su cvetale tikve (1968). Priču o nekadašnjem dušanovačkom šampionu u boksu, (anti)junaku beogradske periferije, Mihajlović smešta u okvir koji se odvija u Švedskoj – i koji predstavlja svojevrsnu imagološku sliku ove nordijske zemlje, koja se, u velikoj meri, na sličan način uz čitav niz klišea (plavokose i plavooke Šveđanke, kult sunca i mora, specifična vrsta naivnosti spram srpske “superiornosti”) i danas konstruišu u svesti mnogobrojnih emigranata sa Balkana. Tako, Ljuba Sretenović, bivši junak Dušanovca nastavlja: Ovi blesavi Šveđani misle da je Jugoslavija čitavo jedno more. Ne bi mogli ni da zamisle da je neko bio u Jugoslaviji a da nije bio na moru. I ja kad pođem, oni kažu: “On je otišao na svoje more. On ne može bez svoj mora.
Čude se imigranti Šveđanima, koji se, kako je to Aleksandar Genis primetio, odlično ulapaju u bele noći i koji su tako plavi da se slivaju sa severnim nebom, jer su detinjasto ushićeni Svetom Lucijom i Ivanjdanom (Midsommar). Što jedu usoljene haringe ili ukiseljenog lososa i jegulje. I čine im se, u tom neshvatanju tuđih običaja, naivnim i nerazumnim. Zato kada Mihajlovićevog protagonistu ophrva nostalgija, kada ga uhvati njegovo ludilo i kad se smrači, on sedne u kola i na nedelju dana nestane sa posla, na šta njegov sindikat kaže: On ima pravo da vidi svoju domovinu. On ima pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi to zemlja ako našem najboljem radniku ne možemo da dozvolimo da vidi svoje more? … Takva reakcija izaziva Ljubin komentar: Oni prosto misle da smo svi mi prosto udareni, keve mi. I kad prođu ovuda i kad čuju kako urličemo naše pesme, i ovakve suze valjamo, oni misle – nismo čitavi. Leba mi, veze nemaju. Ali ovako rezonuju, ako si ti lud, slobodno i to možeš da budeš, i imaš pravo na to, samo nemoj da napraviš neki izgred. A za mene su ovako mislili: taj sigurno jeste udaren, ali kad njemu to dođe, on predoseti, pa sedne u kola, i ode u tu njegovu ludu Jugoslaviju. Je li napravio neki prekršaj? Nije. Je li učionio nešto drugo? Nije. E, pa onda, u redu! Zar za nas nije i bolje što je otišao?

***

Iako je vrlo nezahvalno donositi uopštene sudove u vezi sa odeređenom zemljom ili nacijom, činjenica je da se Skandinavci razlikuju od ljudi sa Mediterana ili onih sa Balkana. Odsustvom sredozemnog šarenila i vrelog temperamenta. Jer, dok će u Srbiji većina stanovnika svoje prisustvo obeležavati bukom i dok će po pravilu sopstveni život porediti sa životom svog suseda, Šveđani će stpljivo stojati u redu i “gledati svoja posla”.

Više o autorki:

Ljiljana Maletin Vojvodić je rođena u Novom Sadu u kojem je na Filozofskom fakultetu završila studije književnosti. Objavljuje radove u časopisima (Polja, Sveske, Beogradski književni glasnik, Nova misao, Interkulturalnost), dnevnim novinama (Dnevnik, Danas) i u elektronskim izdanjima (Hiperborea, Supervizuelna, P.U.L.S.E.).
Autorka je romana Oni koji jedu sirovo meso (Novi Sad, 2013), U Egzilu (Novi Sad, 2011) i Patuljci i Hiperboreja (Novi Sad, 2008), kao i antologije norveške književnosti Norveška od Bjernsona do Knausgora (Novi Sad, 2016), Norveška priča (Novi Sad, 2013), kulturološkog bedekera Finska, zemlja Kalevale, jezera i sauna (Novi Sad, 2011) i konceptualne zbirke eseja Prustove madlene u supermarketu (Novi Sad, 2016).
Engleski prevod njenog prvog romana objavljen je pod naslovom Dwarves and Hyperborea u Amazon kindle formatu 2014. godine, a poslednjeg kao Those who eat raw meat, u Novom Sadu, 2016. godine.
Za svoj pripovedački rad, nagrađena je nagradama Andra Gavrilović i Milutin Uskoković, kao i internacionalnim stipendijama u Kući pisaca u Latviji, Kulturnom centru Verftet u Bergenu i u muzeju Upernavik na Grenlandu; grantovima Ambasade Norveške i Ambasade Finske u Beogradu i grantom norveške vladine organizacije Norla.
Učestvovala je u rezidencijalnim umetničkim pojektima u Španiji, Portugaliji, Latviji, Francuskoj, Finskoj, na Islandu, Grenlandu, u Norveškoj i u Švedskoj.

Veb sajt autorke: www.ljiljanamaletin.wordpress.com
kontakt: lilydrag@gmail.com